Da se sa Ognjenkom Lakićević družimo na stranicama Plezira, Milena i ja smo planirale sigurno proteklih godinu dana i čekale na pravi momenat. Želele smo da objedinimo sve one neispričane priče o Autoparku, Ognjenkinim pesmama, poeziji i nežnoj, toploj duši. Pokušale smo da je i vi doživite na način na koji je mi doživljavamo, onako prirodnu, spontanu, duhovitu i prelepu, kakva jeste. Sa Ognjenkom smo se oko svega, intervjua i fotografisanja, dogovorile s lakoćom i u svega par reči, a trenuci divnog druženja tog prolećnog popodneva, ostali su zabeleženi na fotografijama Milene Goševski. Dolaskom toplih, prolećnih dana iznova uz čašu rashlađenog belog vina iščitavamo stranice zbirke Ljubavna pisma Guglu, koja je svojevrsna oda životu, ljubavi, patnji, razočarenjima i borbama koje su u svima nama. U intervjuu koji sledi, pričale smo o devedesetim godinama, odrastanju, muzici koja ju je oblikovala, njenom pisanju i odnosu prema popularnosti i samopromociji. U iščekivanju novog, prolećnog singla benda Autopark, ostavljam vas da uživate u našem razgovoru i fotografijama.
OD OBJAVE ZBIRKE „LJUBAVNA PISMA GUGLU“ PROŠLO JE VIŠE OD GODINU DANA I IMAM UTISAK DA JE ZA TO VREME, BEZ NEKE AGRESIVNE REKLAME, KNJIGA SAMA PRONAŠLA PUT DO VEĆEG BROJA LJUDI, ŠTO NIJE TAKO ČESTO POSEBNO AKO ZNAMO DA JE REČ O ZBIRCI POEZIJE, KOJA SE OBRAĆA UŽEM KRUGU LJUDI. DA LI SI U KONTAKTU SA ČITAOCIMA, DOBIJAŠ LI POVRATNE INFORMACIJE I IMAJU LI OBIČAJ DA TI PIŠU KOLIKO IM NEKA PESMA ZNAČI?
Dešava se neretko i to me baš obraduje. Ako je pisanje nekakva želja za komunikacijom, pružena ruka, ja sam onda dobila pružene ruke zauzvrat. Samodovoljnost, kako u životu, tako i u stvaranju, za mene je nepodsticajna i poražavajuća, ne doživljavam poeziju baš kao terapiju sa publikom, već više kao prorađivanje osećanja, najgorih scenarija, upoznavanje sebe, rast kroz stvaranje, borbu sa maternjim jezikom i mozgom koji nudi opšta mesta, a ja ih neću. Cenim povratne reakcije, ne da bih hranila ego, on nije mnogo gladan, već jer ja činim slično kad mi nešto znači, blisko mi je to. A i jednom kad pustim te pesme u život, volim da čujem šta rade, kako žive, čine li nešto za nekoga, da li sam ih lepo vaspitala i osposobila za svet.
NEDAVNO SI IMALA JAVNO ČITANJE, BAŠ POVODOM DRUGOG IZDANJA ZBIRKE LJUBAVNA PISMA GUGLU, U JEDNOM BEOGRADSKOM DŽEZ BARU. KADA ĆEMO IMATI PRILIKE DA TE PONOVO ČUJEMO I PORAZGOVARAMO O PESMAMA?
Učestvovaću na festivalu poezije koji organizuje Treći trg, koji će se održavati od 17. do 21. maja, ali u skorije vreme neću imati „celovečernji program“. Trudim se da ne uzurpiram tuđe vreme i pažnju bez nekog ozbiljnijeg povoda, a i to eksponiranje je stresno.
U PESMI „MRZIM POEZIJU“ KAŽEŠ: „ZAŠTO PIŠEŠ PESME, PITAJU ME; NE, STVARNO, ZAŠTO; NIKOGA NE ZANIMA ŠTA IMAŠ DA KAŽEŠ; NEMA TE U ZBORNICIMA NA PESNIČKIM VEČERIMA NEMA TE NIGDE GDE SE SVI POZNAJU, POZDRAVLJAJU, APLAUDIRAJU JEDNI DRUGIMA; TI SI UTVARA; TVOJ JAVNO NENAGRAĐIVANI TRUD IZAZIVA NELAGODNOST…“. OVO JE, ČINI MI SE, OPŠTE MESTO U KOME SE PREPOZNAJU MNOGI PRISTOJNI, NENAMETLJIVI LJUDI KOJI RADE SVOJ POSAO KOJI VOLE I POKUŠAVAJU DA DONESU PROMENE, ALI UPRKOS VELIKOM RADU I TRUDU IMAJU UTISAK DA SE OBRAĆAJU ZIDOVIMA. MISLIŠ LI DA TA NENAMETLJIVOST DAJE PRILIKU ONIMA SA VIŠKOM SAMOPOUZDANJA I MANJKOM SAMOKRITIČNOSTI DA SE EKSPONIRAJU U SVIM OBLASTIMA?
Za barem jednu stvar ne mogu da okrivim te sa viškom samopouzdanja i manjkom samokritičnosti, a to je činjenica da na svetu postoje nenametljivi ljudi. Niko ih nije terao da izaberu taj pristup životu i radu, osim možda sopstvene prirode. (Ovo se ne odnosi na ćutanje na nepravdu, već na „promovisanje“ svog rada i sebe.) Tačno sam videla svaku priliku koju sam prepustila drugome, nikad nije bilo slučajno. Mislim da me je donekle vaspitanje sprečavalo u tome, i nešto što možemo nazvati stilom. Autopark je najviše trpeo zbog toga. Žao mi je, ali mi i nije žao.
GODINA 2016. JE ZA TEBE BILA VEOMA PRODUKTIVNA BUDUĆI DA SU TADA OBJAVLJENE TVOJE DVE ZBIRKE. ZBIRKA TROJE U IZDANJU SAMIZDATA I LJUBAVNA PISMA GUGLU, KOJA JE IZDALA KNJIŽEVNA RADIONICA RAŠIĆ. DA LI USKORO MOŽEMO OČEKIVATI NEŠTO NOVO? SVOJEVREMENO SI RADILA NA KRATKIM PRIČAMA, NAMERAVAŠ LI DA SE VRATIŠ I PROZNOJ FORMI?
Videćemo. Imam ambivalentan odnos prema planovima, delom ih volim jer simulacija izvesnosti umanjuje moju anksioznost, ali delom mi prosto iskrsne život pa radim nešto deseto ili nisam zadovoljna učinkom pa se obeshrabrim. Poezija je ipak moj način viđenja sveta, unutrašnjeg govora, i imam još mnogo toga da istražujem, ali ko zna, možda samo nisam dovoljno isprobala svoj kapacitet za prozu koja mi je nekoliko godina tokom studiranja bila glavna forma izražavanja. Imam jednu priču zasad, mučio me je Srđan Srdić da je sredim. Ako me neko ne muči i ne cima, ja ću da gledam serije ili da kuvam. Zato se radujem starosti i penziji,imaću više vremena da učim i istražujem.
DA LI PESNICI VIŠE OSEĆAJU NEPRAVDE OVOG SVETA ILI NAPROSTO UMEJU DA SE BOLJE IZRAZE I KAŽU ONO ŠTO MNOGI OD NAS MISLE?
Idealno oba, ali nekad ništa od ponuđenog. Ne mogu da govorim ni u čije ime, nisam glasnogovornik nikoga i ničega, ne znam kako je kod drugih. Meni je pisanje došlo prirodno, rasla sam u takvom okruženju. Istovremeno, od ranog detinjstva sam osećala, nekako nejasno a pomalo zlokobno, kako je koncept sveta i života zastrašujuće nepravedan. Kako sam odrastala, nikad se nije desio momenat o kojem mnogi odrasli pričaju, da postanem manje osetljiva. Naprotiv. Sve je teže, valjda jer vremenom više osećam posledice života.
IAKO PRETEŽNO LJUBAVNE, TVOJE PESME NA JEDAN SUPTILAN NAČIN GOVORE O DRUŠTVU I PREDSTAVLJAJU TIHE HRONIČARE JEDNOG VREMENA. NEKE OD NJIH I VRLO SLIKOVITO I DIREKTNO DOČARAVAJU SLIKE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA OBIČNIH LJUDI KOJI ŽIVE PORED NAS I SA NAMA, A ZA KOJE BISMO REKLI DA SU NAJPRISUTNIJE ŽRTVE RATOVA KOJI SU PROTUTNJALI OVIM PROSTORIMA, NEMAŠTINE I OPŠTEG BEZNAĐA. U PESMI „NAŠI TETURAVI ŽIVOTI“ (LJUBAVNA PISMA GUGLU), GOVORIŠ O GENERACIJAMA KOJE SU OSTALE ZAROBLJENE U NEKOM SVOM MIKRO UNIVERZUMU, A KOJE NEPOGREŠIVO OPISUJE STIH „…MI SMO ONI KOJI SE NISMO SNAŠLI; MI SMO ONI PAMETNI U SEBI“. KAO NEKO KO JE SVOJE TINEJDŽERSKE DANE ŽIVEO BAŠ TIH DEVEDESETIH, U ČEMU SI TI PRONALAZILA OHRABRENJE?
Drago mi je što ne vidiš samo ljubavnu tematiku u mojim pesmama, ona jeste možda najupečatljivija, ali atmosfera vremena u kojem živim i njegov uticaj na mene je neporeciv, nemoguće je ignorisati to. Devedesete su ovde bile istovremeno i čarobne i monstruozne, Beograd se menjao pred mojim očima, a samim tim i svet. B92 i sve one top liste, Berza u SKC-u, sedenje ispod onih kestenova, KST, Akademija, CD klub Muay Thai u Skadarskoj sa najboljim izborom muzike, emisija Garažni geto, kao i na MTV-u, 120 minutes…to je bila moja svetlost. Otkad znam za sebe sam pronalazila ohrabrenje u muzici, knjigama i filmovima, bratu i njegovom smislu za humor, kao i ljudima koji imaju sličan senzibilitet. Složeni su to psihološki mehanizmi, zašto baš ta muzika, zašto baš ti ljudi. Devedesete su bile mnogo bolesnije nego što sam ja racionalizovala da jesu, ne bih li preživela sve te traume. Jedne noći sam sa prozora gledala tenkove kako idu za Hrvatsku, bila sam toliko uznemirena cele noći pa sam se jedino tešila pišući dnevnik i slušajući muziku. Nikad nisam zaista uspela da se utešim, ali ako nisam poludela tih godina, to je zahvaljujući nabrojanim stvarima koje su bile moj „airbag“. Obećala sam sebi tada da, ako ikada iko bude slušao moj glas, ja ću se zauvek zahvaljivati onima koji su uticali na mene podjednako kao i roditelji, sve ću raditi kao omaž njima.
ISKORISTIĆU PRILIKU DA SE NADOVEŽEM NA TAJ TINEJDŽERSKI PERIOD I TVOJE DNEVNIČKE ZAPISE IZ OVOG PERIODA KOJE ČESTO IMAŠ OBIČAJ DA OBJAVIŠ NA SVOM FEJSBUKU. ONI NAM TAKOĐE DAJU VRLO ZANIMLJIV UVID NE SAMO U TVOJA RAZMIŠLJANJA I DUH VREMENA, VEĆ I JEDAN MUZIČKI VREMEPLOV KOJI NAS PODSEĆA DA SE TADA SLUŠALA DALEKO KVALITETNIJA MUZIKA. UPOREDIMO LI SAMO SA ONIM NA ČEMU NAJVEĆI BROJ KLINACA DANAS ODRASTA, MISLIM DA SVI KOLEKTIVNO TREBA DA SE OZBILJNO ZAMISLIMO. NEĆU TE PITATI DA LI I DALJE VODIŠ DNEVNIK, VEĆ DA GA VODIŠ I ODRASTAŠ DANAS UZ MUZIKU KOJU KLINCI SADA SLUŠAJU, MISLIŠ LI DA BI POSTOJAO NEKO KO BI ZA TEBE BIO PANDAN SMITSIMA I MORISIJU? IMAJU LI DANAŠNJI KLINCI AUTENTIČNE, PRAVE UZORE?
Uh ne znam, verujem da imaju. Nadam se da veruju u nešto i da znaju koje je boje nebo. Nisam od onih koja se valja u nostalgiji za boljim vremenima, tako je kako je, vreme mora da se menja, ako je njima lepo, ako vide smisao, onda je to važno.
PORED VEĆ POMENUTIH SMITSA, ZA KOJE SVI KOJI TE PRATE ZNAJU KOLIKO IH VOLIŠ, KOJI SU TO JOŠ BENDOVI, UMETNICI, PISCI I REDITELJI KOJI SU OSTAVILI NEIZBRISIV TRAG NA TVOM BIĆU I KOJI SU NAJZASLUŽNIJI ZA TVOJ STIL PISANJA DANAS?
Uh, treba mi ceo magazin da ti to nabrojim. Što se poezije tiče, uvek više rok poezija, retko lektira poezija, ja pola toga nisam ni razumela. U različitim periodima različiti ljudi, Suzan Vega u osnovnoj školi. Poljski savremeni pesnici, Zvonko Karanović, književni časopisi. Virdžinija Vulf, Cocteau Twins, New Order, Darkvud Dab, Rejmond Karver, Afghan Whigs, Piter Vir, Marko Tomaš. Sve što simulira slamanje srca, ali to ne učini. Sve što sam volela je deo mene, ne znam ko je tačno najviše uticao.
TIH NESRETNIH DEVEDESETIH, DOGODIO SE I TVOJ PRVI ODLAZAK U LONDON. MOŽEŠ LI DA NAM DOČARAŠ KOLIKO JE OVO BIO VELIKI DOGAĐAJ ZA TEBE? DA LI JE LONDON BIO ONO ŠTO SI OD NJEGA OČEKIVALA?
London je moj najomiljeniji grad na svetu, iako nije na moru. Taj prvi odlazak, osamnaest godina, raspust posle srednje škole, teško dokonašenje, kakva je to sloboda bila, dva meseca bez igde ikoga. Sama sam sebe vaspitavala, kontrolisala. Vozila sam se do iznemoglosti metroom, onako, bez gledanja u mapu, bez plana, kupovala ploče, ležala u Hajd parku, pila Koka Kolu i pušila plavi Rotmans. Totalni kliše, ali meni je to bila revolucija. Moji prijatelji koji žive tamo kažu da se London mnogo promenio, na gore, i verujem da moja romantizacija potiče od toga što sam u njemu bivala isključivo privremeno, na dva meseca ili nedelju dana i da je drukčije živeti tamo. Još uvek me prati ta izmaštana atmosfera kad ga vidim, bilo uživo bilo na slici, svi ti toponimi koje sam upoznala preko muzike i književnosti a tek onda videla uživo, to je kao neki moj davnašnji dom kojem se vraćam svako malo (vraćala bih mu se češće da nema smaranja oko vize).
VRATIĆU SE SADA NA NEŠTO ŠTO SEŽE JOŠ DALJE U PROŠLOST, A BILO MI JE INTERESANTNA CRTICA U TVOJOJ BIOGRAFIJI O KOJOJ NISAM IMALA PRILIKE DA ČUJEM PUNO TOGA. NAIME, PRVE GODINE ŽIVOTA PROVELA SI SA PORODICOM U PARIZU, U KOME SI ŽIVELA SVE DO POLASKA U ŠKOLU. KOLIKO SE SEĆAŠ TOG PERIODA I KAKVE EMOCIJE TE VEŽU ZA OVAJ GRAD?
(smeh) kao da sam na psihoanalizi. Kao i obično, uvek se sećam atmosfere više nego bilo čega. Bila sam srećna, mnogo sam se šetala sa mamom i tatom (tata bi me nosio na ramenima kad se umorim), igrala se detektiva s bratom, on je tamo išao u školu, a ja nisam imala nikakve obaveze, uživala sam, gledala crtane filmove i mama mi je čitala knjige. Onda sam se vratila u Beograd, provela u vrtiću dva meseca gde su me terali da spavam usred dana, pa sam onda pošla u školu i sve je postalo konfuzno. Tada je počeo smor. Taj Pariz je jedini period kada sam bila bezbrižna.
DANAS VRLO ČESTO PIŠEŠ O „KALENAJI“ KAO SVOM UTOČIŠTU. ČIME TI SE OVAJ KRAJ UVUKAO POD KOŽU?
(smeh) Istina. Volim tu atmosferu kao malog mesta, komšiluka, a, opet, blizu je centra, nekako u tri ujutru kad izađeš, osetiš život. Kalenić pijaca mi je omiljena. U mojoj ulici ima gomila ogromnog drveća. Vračar mi je lep. Naravno, proseljačio se mnogo poslednjih godina, ali šta se pa nije proseljačilo u ovom gradu. Ja sam originalno sa Novog Beograda, odrasla sam u bloku 28, sve je bilo u brdima i drveću. Obožavam drveće.
POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA DRŽIŠ PESNIČKE RADIONICE „ANONIMNI PESNICI“. KAKO SU KONCIPIRANE RADIONICE, KOLIKO SU OVE RADIONICE ZA TEBE ZNAČAJNE?
Kada nakon radionica dobijam sumirane utiske učesnika, redovno budem jako dirnuta, shvatim da nekad radimo stvar koja je važnija od onoga kakvom je predstavljam, kao komentarišemo pesme, pričamo o poeziji, životu. Većina ljudi na radionici se prvi put otvara pred drugima svojim pesmama, i to je tako velika odgovornost, i najmanjom nepromišljenošću ili grubošću možda možete nekog da skršite, pritom ja nisam poznata kao diplomata, ali snalazimo se dobro, valjda jer sam spremna da učim od njih, a oni već na početku uvide koliko mi je stalo. To je i zahtevno i zabavno, zastrašujuće i inspirativno, troši me i čini me srećnom.
DA LI SU TE PESNIČKE RADIONICE PODSTAKLE DA I SAMA ČEŠĆE PIŠEŠ I DA SE VIŠE ANGAŽUJEŠ OKO OBJAVLJIVANJA?
Morala sam da izađem iz te autoizolacije da ne dajem loš primer. A i igrica se obrnula, više nisam morala da se cimam da tražim izdavača, sami su se javili. To proganjanje ljudi mi je velika prepreka u svemu. Ne mogu nikog da cimam. Češće pišem, ili barem, češće uobličim zapisano. Osećam veću odgovornost prema tome nečemu u sebi, a i prema nekim ljudima. Prosto me zanima kako će izgledati to što ću sledeće pisati, a radoznalost mi je velika motivacija.
RADEĆI S POLAZNICIMA, IMAŠ PRILIKU DA POMOGNEŠ DA SE ODREĐENI TALENTI DODATNO IZBRUSE I IMAŠ PRAVI UVID U STANJE STVARI. IMAJUĆI U VIDU DA POSLEDNJIH GODINA SVEDOČIMO EKSPANZIJI POEZIJE I PESNIKA, VERUJEŠ LI DA NAM JE PESNIČKA SCENA OVAKO ŽIVA I UZBUDLJIVA ZBOG TOGA ŠTO IMA MNOGO TALENTOVANIH POJEDINACA ILI SU LJUDI POSTALI MANJE KRITIČNI PRVENSTVENO PREMA SEBI, PA ŽIVE U UBEĐENJU KAKO SU NEVEROVATNO POSEBNI I TALENTOVANI, I DA JE SVE ŠTO NAPIŠU DOBRO?
Pesnička scena je živa jer je poezija malo po malo ušla u modu kako se „pročulo“ da postoji i ta poezija u kojoj ljudi koriste jezik na kojem govore, i da nije sva poezija neka nerazumljiva apstrakcija. Mnogo ljudi je pomislilo: „hej pa mogu i ja ovo“. To jeste zamka, jer iza neke prividne jednostavnosti stoji dosta rada, ali neka, nek ljudi pišu. Ima i više manifestacija, i to nekih neuštogljenih, što je odlično. Talenata ima isto kao i uvek, pretpostavljam, ali daleko manje ljudi spremnih na rad. Ali, jednom delu publike možete da poturite svaku glupost, samo ako postoji neki hajp u vezi sa tim. Nagli hajp je najčešće znak da se nešto dobro preispita. A imate i ove salonske intelektualce, samodovoljne, dive se sebi kako su pametni a ne kontaju da ih niko ne razume ništa. Nekako ne vidim sebe kao deo ni jedne od tih postavki. Ali, sve je to u redu, za sve ima mesta, ili bar volim tako da mislim.
MOTIV PISMA SE ČINI VEOMA ZNAČAJNIM ZA TEBE. OD PESME AUTOPARKA (PISMA (KOJA STALNO PIŠEM, ALI ME I DALJE NIKO NE RAZUME) DO ZBIRKE KOJA JE PRAKTIČNO NASTAJALA U DRAFTU KAO NEPOSLATA PISMA). SEĆAŠ LI SE KADA SI POSLEDNJI PUT POSLALA PISMO (NE RAČUNAJUĆI OVA MODERNA, ELEKTRONSKA) I KOME OGNJENKA DANAS PIŠE PISMA U ČETIRI UJUTRU A DA TO NIJE GUGL?
Odrasla sam pišući pisma, valjda jer nisam previše živela u detinjstvu, već samo u sebi. Imam utisak da Vajber malo remeti koncept pisama, i da ljudima pisma ne znače više toliko. Sad stalno šaljem stikere, toliko su glupi da su mi zabavni. A i može da se crta u Vajberu. Da, sećam se poslednjeg napisanog pisma, bilo je to pre nekih godinu i po dana, pisala sam ga satima. Bilo je baš dugačko, značilo mi je mnogo, imalo je i crteže.
MISLIŠ LI DA SU PESNICI I PISCI DONEKLE EGZIBICIONISTI IMAJUĆI U VIDU DA VRLO ČESTO POLAZE OD NAJLIČNIJIH ISKUSTAVA I GOVORE O SVOJIM NAJTAMNIJIM IZDANJIMA? IMAJUĆI U VIDU DA, KAKO SI SAMA U NEKOLIKO INTERVJUA REKLA, NISI BAŠ ODUŠEVLJENA SITUACIJAMA U KOJIMA NASTUPAŠ PRED VELIKIM BROJEM LJUDI, KAKO GLEDAŠ NA TO ŠTO TVOJA INTIMNA RAZMIŠLJANJA BILO KROZ PESME, KRATKE PRIČE ILI MUZIČKE NUMERE VELIKI BROJ LJUDI IMA PRILIKU DA VIDI, OSETI, DOŽIVI?
Prvo, insistiram na barem minimalnom razdvajanju privatnog života umetnika od dela. Nemam nikakav problem sa izlaganjem svojih razmišljanja javnosti jer stojim iza toga, posebno jer to nisu baš moji dnevnici (osim ovi dečji, koje stavljam
nekad na Fejsbuk). Ne poturam ništa što prethodno nisam ne samo emotivno proživela, već obradila umom. Nije baš princip „patila sam za vas da vi ne biste morali“, više je pokušaj intelektualnog stimulisanja bez preintelektualizacije, želja da navedem na razmišljanje koristeći razumljive reči. Imam samo problem da se u dato vreme na datom mestu pojavim i stojim ili sedim pred ljudima. Ma koliko da je razlog tog okupljanja najprirodniji deo mene, toliko mi ta pozicija u kojoj se tada nađem nikada neće biti prirodna, valjda jer ne mogu sasvim da prevaziđem socijalnu anksioznost.
BEND AUTOPARK ČIJI SI JEDAN OD OSNIVAČA I ZNAK RASPOZNAVANJA POSTOJI VEĆ OSAMNAEST GODINA, ŠTA ON ZA TEBE DANAS PREDSTAVLJA?
Autopark je najveća ljubav, najveći deo mene. U poeziji manje-više znam šta radim, u muzici svaki put kao da je prvi, ta je vrsta nevinosti. I ta saradnja sa Nikolom (gitarista i autor muzike) je toliko dragocena, mnogo se uči od njega, vredan je, hrabar i najduhovitija osoba ikad. Autopark se razvijao paralelno sa mnom, tačnije, pomagao mi je da se razvijem, da budem korak ispred sebe. Toliko mnogo toga smo rekli, pokušali, menjali, toliko toga još imamo da kažemo. Nismo umeli da
se zauzmemo za sebe. Bilo nam je jedino važno da svaki sledeći put odemo korak dalje, makar rizikujući stranputicu, samo da vidimo kuda još može da se ide, i bilo nam je važno da ništa od najvažnijih stvari u vezi sa našom muzikom i stavom ne bude na prvu loptu. Nisam htela da to bude muzika za aerobik, dođeš i iskačeš se, već muzika koja komunicira sa nečijim najdubljim strahovima i samoćama, čežnjom za životom, nemirom i lepotom. Ili, kako je to jedna meni bliska osoba rekla: „Autopark je za moždani hidrobik“.
PROŠLE GODINE STE PRVOG APRILA, NAKON NEKOLIKO GODINA PAUZE U NASTUPIMA, ODRŽALI NEZABORAVAN KONCERT U DOMU OMLADINE, A LJUDI KOJI SU IMALI TU SREĆU DA VAS TADA ČUJU REAGOVALI SU VRLO EMOTIVNO I POKAZALI DA SU GLADNI TAKO DOBRIH NASTUPA. NA STRANICI BENDA SAM VIDELA DA STE NAJAVILI SNIMANJE PROLEĆNOG SINGLA, ŠTA PUBLIKA OVOG PUTA MOŽE DA OČEKUJE I POSTOJE LI INDICIJE DA ĆEMO USKORO IMATI PRILIKE DA VAS ČUJEMO I UŽIVO?
Ja mislim 2020. godine, na dvadeset godina benda, iako bih ja volela (a opet ne bih, (smeh)) pre. Samo da mi snimimo taj prolećni singl, ne mogu da dočekam.
U POSLEDNJIH PAR GODINA USPOSTAVILI STE JEDNU NEOBIČNU I VRLO ZANIMLJIVU TRADICIJU KOJOM VAŠE PRATIOCE OBRADUJETE NOVOGODIŠNJIM SINGLOM. DA LI JE OVO VAŠ NAČIN DA ZAOKRUŽITE GODINU JEDNIM, SAMO VAŠIM, UTISKOM GODINE I KAKO STE DOŠLI NA IDEJU DA SNIMATE OVE PRAZNIČNE PORUKE?
Iskreno, ne sećam se, ali znam da je to bila Nikolina ideja. Bili smo se malo povukli, što iz tehničkih razloga nemogućnosti redovnog funkcionisanja, što samo iz javnosti, jer nas je umorila samopromocija, smaralo nas je da sami sebi budemo PR menadžeri, ali to je neminovnost danas. U tom periodu, godinama smo se oglašavali samo tim jednim singlom, malim manifestom proživljenog, sumiranjem godine.
SINGL „BIĆU SREĆAN PA ŠTA“ JE IZAZVAO JAKO LEPE REAKCIJE. I DOK I DALJE VRTIMO OVU PESMU, MOŽEŠ LI DA MI KAŽEŠ KOJI UTISAK ZA SADA PREOVLAĐUJE U OVOJ 2018. GODINI? DA SUTRA SASTAVLJATE NOVOGODIŠNJI SINGL NA ČEMU BI BIO FOKUS?
Odlično pitanje. Sada bih pisala o ljudima koji su preživeli težak poraz i nastavili dalje sa još većim srcem, što je svojevrsni heroizam, valjda jer ne podnosim kukavičluk i malodušnost. O ljudima koji žive sa hroničnim porazom, koji nisu praktični i proračunati, koji hodaju ranjeni u dostojanstvo, a imaju dostojanstva više nego pola planete. Ako pomisliš na to da postoje bolesti, smrt, glad, siromaštvo, rastanci od voljenih osoba, slamanje srca, ne znam koji zen zahvat treba da primenim pa da budem bezbrižna. Gore je što si stariji, jer dublje shvataš, puštaš korenje, gubici su sve veći, a shvataš da svet ne funkcioniše po principu pravednosti. Život ima i predivni deo, i moguće da moje odsustvo karijerne ambicije većma leži u želji da ga stalno osećam i da ne jurcam kroz njega, u želji da se trudim da mi bude lepo, da osećam zahvalnost, da živim nekakav „običan“ život, da osećam da postojim, i najvažnije – da kažem svakome sve šta sam želela da kažem. Sve to neće izbrisati nepravde u svetu ni razne lične poraze, ali izvlačiti sebe iznova na svetlost i posle trauma, to je hrabrost o kojoj bih volela da pišem.
PORED PESAMA KOJE IMAMO PRILIKU DA ČUJEMO U OKVIRU AUTOPARKA, U NEKOLIKO NAVRATA SI UMELA DA NAS IZNENADIŠ I SINGLOVIMA KOJE SI OBJAVLJIVALA U BENDU B STRANE. KOLIKO SE OVA DVA BENDA RAZLIKUJU, KOLIKO SE TVOJ PRISTUP NJIMA RAZLIKUJE I DA LI JE OVA MUZIČKA PRIČA I DALJE AKTUELNA ZA TEBE?
To su baš bili izleti, tri pesme, B strane su bile nebend, bend koji nikada nije ni postojao, ali hteli smo da zabeležimo te pesme. Nedostajala mi je muzika, a posebno jednostavniji pristup pravljenju pesme. Kad Autopark pravi pesmu, to je kao da idem ozbiljno da radim, jer znam da ću svaki put morati da prevaziđem svoje trenutne kapacitete, a ovde sam se samo pustila.
DA LI POSTOJI MOGUĆNOST DA NEKA OD PESAMA IZ ZBIRKE „LJUBAVNA PISMA GUGLU“ DOBIJE I SVOJU MUZIČKU OBRADU?
A, ne. Nekad uzmemo po koji stih ili sintagmu iz zbirke za neku pesmu Autoparka, jer odgovara temi, ali to je to. Želim da razdvajam te stvari koliko god je to moguće.
ČEMU SE OGNJENKA RADUJE OVOG PROLEĆA I ŠTA OKUPIRA TVOJU PAŽNJU OVIH DANA?
Radujem se samom proleću, nezaustavljivom proleću. To je dovoljno. U to ime, i prolećnom singlu Autoparka na kojem radimo. Slavim činjenicu da ne nosim zimsku jaknu i da su noge konačno gole, onakve kakve treba da budu, da je vazduh prijateljski nastrojen, topao, radujem se neumerenosti u sladoledu. I ovom jednom drvetu koje cveta ovde na uglu Petrogradske i Topolske i zbog kojeg cela ulica miriše. Još ako su svi bliski zdravi, bukvalno mi više ništa nije potrebno u životu.
fotografije: Milena Goševski
