Nani Poljanec asocijacija je na nostalgiju prema Jugoslavijii i malo nežnijem Beogradu, Beogradu u kome se sve govori Obraz uz obraz, iz ljubavi, naravno. Ako biste pitali njegove prijatelje koja im je asocijacija na Nanija, rekli bi: široko raširene ruke i mi bismo odatle počeli.
Beograd posećuje godinama i gradi prostore ljudi koje voli i u svom gradu, a kako on to ume i na koji način stvara kolekcije za muzej, kako je došao do rariteta koji su sada deo njegovih jedinstvenih kolekcija, kako je došlo do stvaranja spomen-sobe Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, kakav je to festival ljubavi i prijateljstva i kada nam ponovo dolazi u Beograd čućemo od našeg sagovornika Nanija Poljanca!
Kako se rodila ljubav prema Beogradu?
Ljubav prema Beogradu se desila u trenutku. Moj veliki prijatelj Igor Anderluh, koji je bilo direktor Kolinske Jugoslavija pozvao nas je u Beograd; Moniku, Sandija i mene. Doživeli smo čarobne večeri u Skadarliji, a grand finale bio je koncert prijatelja, virtuoza na violini Stefana Milenkovića sa orkestrom u Sava centru i posle after party u kafani Šešir moj na Skadarliji. Osetio sam tada, za tih par dana neku magiju koja me prati i danas. Već pri toj prvoj poseti upoznao sam bezbroj novih prijateljica i prijatelja sa kojima se družim i danas. A druga je stvar neka kosmičkih paralela: moja baka Jozefina, devojka sa sela Spodnje Sečovo, blizu Rogaške Slatine krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka radila je kod čuvenog doktora Fotića u Dečanskoj ulici, kao kuvarica i čistačica. A živela je u Kosovskoj ulici na broju gde se danas nalazi štamparija Borba. Tako se je sticajem okolnosti tu u Beogradu rodio i moj otac Stanislav 1931. godine. Kada se rodio imao je 5,5 kg, što je bio svojevrsan rekord u to vreme i tako je baka Jozefina dobila od strane bolnice Aleksandrov dukat kao nagradu.
Cela ta priča me sigurno, podsvesno jako veže za moj Beograd. Pored svih tih navedenih energija najveća radost su sigurno sve moje prijateljice i prijatelji koji čine da Beograd bude moj drugi dom. I da se vratim na početak, na našu prvu posetu, 11. – 15. januar 2002, kada sam se bezuslovno zaljubio u Beograd, neću zaboraviti moje reakcije, kad se vračamo kući i vozimo se preko mosta Gazela, ja se spontano okrenem prema Meštrovićevom Pobedniku na Kalemegdanu i kažem: „Uskoro se vidimo opet Beograde moj.“ i to uradim svaki put. Tako sam od te prve posete do danas Beograd posetio 108 puta. Uvjek se držim toga, da uz svaki novi dolazak posetim neku novu izložbu, vidim neki novi film, pozorišnu predstavu i da upoznam nove prijatelje – to me napuni pozitivnom energijom do mog povratka. Već dvadeset godina nisam bio nigde drugde na odmoru osim u Beogradu. Tako je nastao i moj slogan pre više godina: „Rogaška Slatina – Beograd – Kozmos“. I jedva čekam, da dođem opet. Beograd mogu opisati u tri reči: BezUslovnaLjubav, Nostalgija i Prijateljstva.«
Koji su to rariteti koje primećujete u Beogradu i koje biste rado preneli u svoj Ljudski muzej?
Teško je unapred reći. Te stvari dešavaju se spontano, kao recimo kad sam na sajtu pronašao da se u antikvarnici na Vračaru prodaje fotografija Foto Tonke, kralja Aleksandra sa njegovom posvetom i potpisom… Nisam znao, da li se još prodaje ili je prodata ali je čekala na mene. Tada je bila sa mnom prijateljica Sara Špelec koja je odlična pesnikinja i doživela je sa mnom tu emociju. Grlio sam tu fotografiju izlazeći iz radnje sa osmehom na licu i suzama radosnicama.
Inače, imam potpise i lične predmete meni dragih osoba kao što su Novak Đoković, Svetlana Ceca Bojković, Leo Martin itd. Upoznavati te legende je za mene neka posebna emocija!
Ljudski muzej je nastao 2005. godine u Rogaškoj Slatini. Kako je sve počelo, a kako traje i šta su dalji planovi?
Prva koncepcija Ljudskog muzeja bila je moja soba, koja je bila ispunjena slikama i predmetima od poda do plafona. Dugi niz godina imao sam želju, da tu postavku premestim u neki izložbeni prostor da je vidi više ljudi. Na početku sam bio frustriran jer sam se plašio kako će ljudi reagovati jer tu ima svašta od eksponata i taj stil izlaganja baš nije neka praksa. A kad je ta cela ideja sazrela u meni, skupio sam hrabrost i od 21. – 31. 10. 2005. godine izložio sve te stvari u „Staroj direkciji“ najstarijoj postojećoj zgradi banje Rogaške Slatine i u tih 11 dana dobio toliko pozitivnih emocija, da je posle te izložbe u meni nikla ideja za novi muzej. Uradio sam koncepciju i predao je gradonačelniku i polako je naša opština Rogaška Slatina prijavila projekat na Evropski konkurs gde su bili uspešni i prama države i opštine počeli sa gradnjom a 1. februara 2012, Anin dvor je bio svečano otvoren, 21. 9. 2012 – brzinom svetlosti. Ja sam tada na početku ponudio tri svoje kolekcije i tako je započela naša saradnja. Prva kolekcija „Domoznanska zbirka“ posvećena je istoriji Rogaške Slatine i sigurno je najstarija kolekcija u mom muzeju jer sam tu temu započeo skupljat kao mali klinac. Posle toga sam radio jednu veliku izložbu autograma i uradio prvu knjigu iz tog područja u slovenačkoj istoriji. Tu su potpisi raznih poznatih ljudi i gledajući da sam rođen za vreme Jugoslavije ima tu potpisa Milene Dravić, Ite Rine, Branka Milčićevića, Tita, Svetozara Gligorića, Nede Arnerić, Marka Nikolića.. kao i mlađih generacija, potpisi koje su mi dali Đorđe Živadinović Grgur, Miloš Biković, Stefan Milenković, Mina Nikolić itd. A kad sam počeo sa tom zbirkom imao sam veliku želju, da nabavim i potpis kralja Aleksandra I. Karađorđevića i tako je kraj 2007. i početkom 2008. počela od nule da nastaje Kraljevska kolekcija vezana na slovenačku istoriju kraljevine SHS 1918 – 1929. i od 1929. i zvanično do 1945. kraljevina Jugoslavija. Zanimljivo je to na je tadašnji prestolonaslednik Aleksandar po prvi put stao na Slovenačku zemlju baš u Rogašku Slatinu. Ovamo je došao 18. jula 1909. pod imenom Grof od Avale. On je imao problema sa stomakom i baš godinu ranije tu su otkrili lekovitu mineralnu vodu Donat mg.. I na taj način je počela da raste Kraljevska kolekcija Ljudskog muzeja, na kojoj radim na dnevnoj bazi već 15 godina. Možda me je privukla i ta tužna konotacija poslednjeg kralja Jugoslavije, Petra II Karađorđevića, koji je imao tužan život od atentata na oca kralja Aleksandra, 9. 10. 1934. u Marseju, pa sve do svoje smrti 1970. u SAD. Tako da danas posedujem najveću privatnu, javno izloženu kolekciju vezanu na taj istorijski period, koja je u celini vezana i za Karađorđeviće. A to je živi muzej, jer stalno nabavim nešto novo i tako se širi ta divna priča.
Do kog predmeta ste došli na najteži način, a koji još priželjkujete?
Svaki predmet – eksponat ima neku svoju priču. Evo izdvoji ću portret mladoletnog kralja Petra II Karađorđevića, kojeg je odlično naslikala Ivanka Bukovac, ćerka velikog Vlahe Bukovca. Slika je stvarno remek delo! Kad sam se po prvi put sreo sa slikom bio sam mnogo tužan i sam sebi sam govorio: „Ta slika mora bit u mojoj kolekciji“ ali bila je preskupa za moje mogućnosti! Tako sam napravio plan i dva i po meseca prikupljao donacije i na kraju je kupio. Takvu priču ima skoro svaki treći predmet u zbirci. Trenutno priželjkujem da kupim 4 dukata, takozvanu „Venčanicu“ sa likom kralja Aleksandra i kraljice Marije. Nadam se da ću uspeti što pre. Možda ima neko od čitalaca ko želi da je proda?
Ove godine ste obeležili 35 godina stvaranja, zar ne?
Jeste. Obeležio sam 35 godina svog rada na području kulture umetnosti i muzealstva sa Kunst Festivalom, koji je bio u celini predstavljen u Rogaškoj Slatini. Na svakih 5 godina uradim tako neki veći projekat u terminu 21. – 31. 10. To mi je neki talisman datum. A ove godine sam radio sve po sistemu emocija. Samo sam dodavao razne programe i ništa nisam oduzimao.
U 11 dana bilo je sprovedenih 49 priredbi na šta sam jako ponosan. Celu organizaciju radio sam više od godinu dana, a poslednji mesec bez prestanka svaki dan od 06h ujutro pa do ponoći. Isplatilo se uložiti toliko truda, vremena i ljubavi. Tako je festival dobio i dodatno ime „Festival ljubavi do umetnosti“. U poslednjih 14 dana pridružila mi se grupa volontera: Mojca, Cvetka, Nataša, Timotej, Franček, Robi, Vid, Neža i brojni drugi na koje sam jako ponosan i zahvalan, jer bez njih sigurno ne bih uspeo. To je bio program za decu iz vrtića do doma za penzionere i sve između. Brojna naučna predavanja, vrhunski koncerti, veče poezije, filmovi, grupna međunarodna izložba sa 53 izlagača (ceo program možete videti na slatna.si). Na samoj priredbi sam po uzoru iz Kraljevine Jugoslavije proglasio i Miss Rogaške Slatine za 2023, a ovu prestižnu titulu je osvojila pesnikinja i multipraktik umetnica Valentina Bakti iz Beograda, pravo na titulu nosi sve do 18. jula 2069.
Tu je bilo i venčanje Meame Poessie i doktora Očeta. Bilo je toliko predivnih stvari da tek sada, posle nekoliko dana, dok ti odgovaram za intervju, dolaze emocije. Bukvalno sam doveo celi svet u Rogašku Slatinu. Drago mi je da sam uspeo pozvati čak 28 umetnica i umetnika iz Beograda i okoline i puno njih bili su po prvi put kod nas i upoznali su sve bisere naše banje Rogaške Slatine, učestvovali na svim programima festivala, videli Ljudski muzej i KunstHaus, družili se, sklapali nova prijateljstva, kušali lokalnu kulinariku i na after partijima domaće vince. Ludo i nezaboravno!
U KunstHausu za vreme vašeg festivala (KunstFestival) otvorena je i spomen soba Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, možete li da nam približite njen izgled?
Tako je! Zahvaljujući prijatelju Andreju koji je tada radio u AtlanticGrupi, upoznao sam Milenu Dravić u njenom stanu. To je bila jedna neopisivo lepa emocija, tih sat vremena, kad smo bili kod nje sa prijateljicom Mojcom Senegačnik – mama F. Tada mi je Milena poklonila prvih par stvari za muzej od njenih i Draganovih naočara, njegovog pasoša, rukavica, a malo posle toga upoznao sam Mileninu bratranicu Vericu, koja mi je poklonila još puno stvari od originalnih fotografija, retkih postera iz raznih filmova, poslednji Draganov parfem, poslednju Mileninu nagradu sa Palića, kravate… I mnogo mi je drago, da je Verica sa prijateljicama bila na otvaranju te čudesne sobe. Za tu priliku sam nabavio spavaću sobu iz tridesetih godina prošlog veka iz Rogaške Slatine a taj nameštaj je bio za vreme Kraljevine Jugoslavije neko vreme i u Zemunu, dok se nisu ti ljudi preselili. Tako da je KunstHaus dobio jednu sasvim novu VIP sobu, sobu sa dušom dvoje predivnih ljudi Milene i Dragana, što mi je mnogo drago.
Šta biste izdvojili od predmeta koji je čine?
Možda bih izdvojio automobilsku trubu koju je Dragan kupio u Parizu i pozajmio je za snimanje filma Maratonci. A zanimljiv eksponat su i Milenini vikleri za kosu, to nema niko. Tu je i nešto privatnih fotografija koje činu zbirku jedinstvenom. Najnoviji eksponat uradili su mi Valentina Bakti i Đorđe Živadinović Grgur, kolaž je napravljen upravo za tu priliku, za Milenu i Dragana, sad samo da još nađem pravi ram i ide na zid!
Podelite sa našim čitaocima vaš najizazovniji period stvaranja?
Svakako je to bio ovogodišnji „KunstFestival“ Festival ljubavi do umetnosti. Još nikad nisam uradio nešto toliko veliko i emotivno. A moj sledeći korak kad završim zbornik jeste poseta Mog Beograda i druženje sa mojim prijateljima… Jedva čekam!
Možda želite za kraj još nešto reči?
Rekao bi svašta još, ali moj kraj će biti 18. jula 2069. od 12:13h tako da ima još vremena do tada kad izgovorim svoje poslednje reči idem u kremaciju i tako preko Rogaške Slatine i Beograda poletim u Kozmos. Hvala vam na intervjuu i veliki pozdrav za sve čitaoce!
Foto: privatna arhiva
