Pred kraj ove naše kolektivne epizode želim da se osvrnem i pogledam kroz koje faze sam prošla. Prva je bila „ma daj” faza (priznajem), zatim postepeno uviđam problem, počinjem da filtriram informacije koje dopiru do mene, pokušavam da dobijem odgovore kako da se zaštitim i koje su moje odgovornosti, ovo vodi u fazu ribanja kvaka dok se ne oljušte zajedno sa mojom kožom.
Legnem, zažmurim, strah me, a glupo mi je što me strah… Glupo mi zbog tog mog pradede što je u ratu dobio tifus i izgubio život sa manje godina nego što ja imam sad. Verujem da je ovo kolektivno osećanje jer popularan citat koji kruži netom je da su naše babe i dede išle u rat, a mi ne možemo da sedimo kod kuće. Sa distance višenedeljnog karantinskog iskustva želim da poručim onome ko je sastavio tu viralnu krilaticu: Svaka čast svima koji su ratovali, svima kojima je bilo teško ili eto, teže. Bravo, ali to ne umanjuje ozbiljnost našeg izazova. Zašto? Zato što nas „milenijalce”, ova stvar udara tamo gde smo najtanji, a to je prihvatanje da postoji nešto što ne znamo, što ne možemo da odgonetnemo ni izguglamo. Mi koji za većinu pitanja koje sebi postavimo imamo dostupne gugl odgovore, knjige, studije i kada svaki naš izazov ima 10 ilustrovanih koraka kako ga rešiti, mi smo u ovom slučaju stavljeni na najtanji led. Mi nemamo imunitet za neizvesnost.
Pomirenje, to je poslednja faza. Kada iscrpite sve diskusije, odradite sve čelendže, potrošite sve Asepsole ovog sveta dolazi pomirenje. U našem slučaju neko okrnjeno, nepotpuno pomirenje, pozajmljeno iz starijih vremena i teško uklopivo u naše danas. Da ilustrujem: sedim i bojim bojanku za odrasle vodenim bojama, lepo mi je, primirila sam se, ali osetim povremeno sevanje u želucu: „Ljudi se bore s ovim, a ti bojiš”; „Šta je sledeće što treba da se uradi”, onda neki treći glas koji ove ućutka, onda opet bojim i lepo mi je i tako u krug. Ovo višeglasje u meni me i nateralo da se zapitam – zašto je danas čoveku najteže da bude miran?
I kako mi je u pokušaju neke rasprave u kojoj sam na kraju odbila da učestvujem jedan prijatelj „naučno“ natrljao nos, odlučila sam da idem za mene utabanim putem i potražim odgovor u književnosti. Setila sam se tri dela koja bi mogla da nam pomognu da se izmirimo sa životom i neizvesnošću.
Prva je „Peta Gora”, Paula Koelja, čoveka koga nije kul pomenuti u razgovoru još od 2010. godine, ali nema veze, prihvatam rizik jer se bavi pomenutom tematikom, volela sam je kada sam imala sedamnaest godina i doprinosi raznovrsnosti ovog izbora.
Druga je „Mit o Sizifu”, Albera Kamija, esej o tome šta se desi kada se sretnu čovek i apsurd, taj čuveni susret koji nam život često namešta. Kami život poredi sa „indiferentnom rekom sveta” u kojoj nama ostaje da „plivamo u mogućnostima”.
Treća je „Veliki talas”, predivna priča o dva dečaka koja odrastaju u Japanskom selu smeštenom između vulkana i okeana, čiji stanovnici žive u neizvesnosti od potopa ili erupcije. U ovoj toploj dečijoj priči, sve što čini život je podignuto na poetski nivo, pomirene su sve suprotstavljene sile. Dok sam čitala ovo delo preplavio me osećaj da svaki maleni segment života ima značaj i nosi neki odgovor.
Potrebna nam je i nauka i umetnost, potrebna nam je i želja za spoznajom kojom pokušavamo da savladamo neizvesnost, ali nam je potrebna i pomirenost sa njom. Nema svrhe povlađivati ni jednoj od ovih veština i čak, vrlo je zgodno imati ih sve pri ruci i pustiti svaku da deluje onda kada je za to vreme. Za mene je ovo najvažnija veština koju sam naučila u karantinu.
