U godinama sam kada sve češće primam vesti o venčanjima i bebama svojih prijatelja i poznanika. Neretko pomislim da su mladi ljudi koji odluče da postanu roditelji u Srbiji zaista hrabri – jednog dana zajedno razgovaramo o lošoj perspektivi koju imamo i plati koja nam nije dovoljna, a već sledećeg neki od njih hvataju se u koštac s kolicima, pelenama, kašicama i ostalim neophodnim stvarčicama koje uzrokoju da mi čeljust padne svaki put kad slučajno bacim pogled na njihovu cenu u supermarketu. Naravno, nije problem samo u novcu, te smo i mi odrasli uglavnom zadovoljni što se retko razboljevamo jer to znači retko sretanje sa srpskim zdravstvenim sistemom – preimućstvo koje sigurno nemate ako ste roditelj malog deteta, a ni priče iz škola nisu ohrabrujuće. Međutim, isti ti mladi ljudi s početka priče nekako se bore i uspevaju, navodeći me na pomisao – pa je li zaista onda toliko loše? U isto vreme imamo različite poluinformacije o tome kako je „u belom svetu“, koje su sve sličnosti sa našom zemljom, pa i priče o zemlji Nedođiji u kojoj je sve podređeno detetu. O tome gde je zaista istina što se tiče mnogih stvari u vezi s trudnoćom i roditeljstvom razgovarali smo sa šest sasvim običnih majki koje trenutno decu odgajaju u Srbiji, Kanadi, Americi, Grčkoj i Austriji.
Prvi koraci trudnice
Novosti za majku počinju, prirodno, čim ostane u drugom stanju. Pošto su zdravstveni radnici važan izvor podrške, ili bi barem tako trebalo da bude, pitali smo majke kakvo je bilo njihovo iskustvo u tom aspektu trudnoće. Odgovori, naravno, variraju. Najmanje oduševljenja odlazi na iskustva u Srbiji, gde su majke rekle da je podrška bila korektna s obzirom na to kakvi su uslovi rada, dok je nekad zavisila i od konkretne osobe – Tamara iz Beograda se žali da je ponekad imala osećaj da je na teretu onima od kojih je očekivala da je informišu. Predusretljivošću i profesionalnošću veoma su zadovoljne bila Dragana iz Grčke i Una koja je trudnoću održavala u Austriji, a nama se posebno svidelo iskustvo Danijele iz Kanade: „Onog momenta kad se ustanovi trudnoća, porodični lekar vas šalje u tzv. Maternity clinic, gde specijalisti u potpunosti preuzimaju trudnicu i vode računa o svim, pa i najsitnijim detaljima vezanim za trudnoću. Obično je to tim od 10 lekara koji se menjaju svaki put kad trudnica ide na preglede, pošto je cilj da se trudnica upozna sa svim lekarima i ne uspaniči ako se slučajno na porođaju ne pojavi lekar kod kog je uvek išla na preglede.“ U slučaju Sjedinjenih Američkih Država jasno je – dobijaš ono za šta platiš, pošto je zdravstvo uglavnom privatno. Međutim, u slučaju niskih prihoda u porodici, trudnice se kvalifikuju za novčanu podršku države, a limit zavisi od države do države. Ukoliko buduća majka upada u okvir, dobiće besplatnu zdravstvenu negu tokom trudnoće, porođaja i do 60 dana nakon porođaja, što uključuje posete lekara, testove, ultrazvuk i lekove.
Za većinu majki sa kojima smo pričali porođaj nije bio stresno iskustvo. Izgleda, međutim, da se o porodiljama posebno vodi računa u inostranstvu, jer su sve žene sa kojima smo razgovarali ispričale da trudnice tamo imaju odvojene sobe, sestru na raspolaganju sve vreme, doktora koji često dolazi da je proverava (na svakih pola sata u Kanadi), dok je na porođaju dozvoljeno da prisustvuje muž bez nadoknade, ili, u slučaju Kanade, i još jedna osoba koju trudnica odabere. Često u sobi postoji i dodatan ležaj za bebinog oca, tako da porodica može da bude zajedno tokom celog procesa. Beba je sa majkom stalno, a po potrebi odnosi je osoblje ako majka želi da se okupa ili odmori. Posle porođaja sestre pokazuju majci kako pravilno da doji bebu, menja pelene i povija je, kupa, čisti pupak… U Americi, kako priča Mihaela, pre rođenja majke se pitaju o željama za plan porođaja, koji se potom ispisuje na tabli u sobi i osoblje se toga drži dok god ne predstavlja nikakvu opasnost po majku ili bebu; ona je tako želela prirodan porođaj, izbegavanje carskog reza, kontakt s bebom koža-na-kožu odmah po porođaju i isključivo dojenje, bez veštačke hrane. Porodilje takođe mogu da dobiju svoje matične ćelije i posteljicu, odbiju vakcinacije, biraju između različitih tipova anestetika i dobiju lekove koji izazivaju porođaj.
Krenuli smo kući
Beba je stigla na svet, babice i pedijatri su vas uputili u osnove brige o novorođenčetu, rane su zacelile koliko su mogle i – krenuli ste kući. U nov život, vas troje! Osim očiglednih novotarija, treba se pozabaviti i tehnikalijama poput porodiljskog odsustva (u Srbiji zakonski tri meseca posle porođaja) i odsustva za negu deteta (pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana od otpočinjnja porodiljskog odsustva). Ono što nekima može zvučati iznenađujuće jeste da kod nas i očevi mogu uzeti odsustvo za negu deteta – samo, doduše, ako ga majka ne koristi. „Zapravo“, objašnjava Hana, „zakon ne favorizuje koji će roditelj koristiti odsustvo zbog nege deteta, ali u neuporedivo većem broju koriste ga majke.“ Međutim, stvarnost je nekada okrutnija od zakona, pa pojedini poslodavci ne poštuju zakonsko pravo i majke su onda prinuđene da se vrate na posao i mnogo ranije. Okolnosti su posebno nenaklonjene majkama u Americi, gde je dozvoljeno neplaćeno odsustvo od 12 do 16 nedelja, ali se mnoge majke vraćaju na posao svega nekoliko dana nakon porođaja zbog finansijskog aspekta. Naše sagovornice iz Grčke i Kanade bile su zadovoljne situacijom u svojim zemljama – naime, u Kanadi porodiljsko odsustvo iznosi godinu dana i plaćeno je, a otac može da uzme odsustvo od tri meseca, dok god nije na odsustvu u isto vreme kad i majka; u Grčkoj je odsustvo koje iznosi otprilike četiri meseca plaćeno, a potom je moguće uzeti još odsustva na minimalnoj prosečnoj zaradi, pa dobiti odsustvo čak i kad se majka vrati na posao, pri čemu može da bira želi li svoje slobodne sate iskoristiti u celini ili u delovima.
Iz dana u dana
Bilo nam je drago da čujemo da su očevi bili najveća podrška novim mamama, a dragocenu pomoć pružale su i bake i deke. Hana nam je ukazala na servis „Halo beba“ koji joj je pružao utehu tokom odgajanja prvog deteta – verujemo da će nekome biti koristan. Okupljanje ljudi sa sličnim interesovanjima u Americi našlo je svoju primenu čak i kod gajenja dece, pa nam je tako Mihaela rekla da su društvene grupe poput crkvenih i grupa koje okupljaju mame takođe popularne, a danas ne treba zaboraviti ni internet zajednicu. Naravno, uz svu pomoć i podršku, odgoj malog deteta izazov je koji traje. Ponekad, ni uz najbolju volju i najveće napore stvari ne idu kako bismo mi želeli, što je iskusila jedna naša sagovornica: „Koliko mi je porođaj bio lak i divno iskustvo, toliko mi je dojenje predstavljalo noćnu moru, koja je na kraju kulminirala mastitisom.“ Promenjen tempo života mučio je i druge naše sagovornice, a s povratkom na posao, teško je bilo uskladiti dete s obavezama. „Ranije mi nije predstavljalo problem da radim po 12 ili 15 sati dnevno, a sada ipak moram da napravim balans“, priča Dragana. „Iako me ponekad neki projekat ponese, i želim da ostanem u kancelariji do kasno kako bih sve završila i osigurala da je sve urađeno kako treba, sada imam prirodni alarm koji me podseti da me kod kuće čeka neko kome sam potrebnija nego klijentu ili projektu. Mada, moram da priznam da me ta činjenica čini efikasnijom na poslu, jer se trudim da za manje vremena uradim više stvari, kako bih posle mogla da mirno odem kući i posvetim se sinu.“ Mihaela se osvrnula i na finansijski aspekt i iskustvo odgajanja bebe u Sjedinjenim Državama, za koje kaže da je potpuno iscrpljujuće i stresno, jer porođaj košta od pet do sedam hiljada dolara za one koji se ne kvalifikuju za besplatnu zdravstvenu negu, a konstantan je strah od gubljenja posla. Ipak, naše sagovornice se slažu da s vremenom uviđaju da prevaziđeni problemi postaju neuporedivo manji u odnosu na one koji nailaze. „Kada pogledam unazad, a ćerka mi uskoro puni tri godine“, priča Una, „njenih prvih šest meseci bili su mi najbezbrižniji period. Samo je jela, spavala i punila pelenu.“
Dotakli smo se i vaspitanja i pitali smo naše sagovornice jesu li primetile da je u zemljama u kojim žive popularno imati neke posebne ideje vodilje u vaspitanju? Kažu da nisu stekle takav utisak, a načela svake mame sa kojom smo razgovorali lakonski je obuhvatila Danijela: „Zna se šta se može, a šta ne može, sme ili ne sme.“ A čim se razgovor okrene na decu koja više nisu bebe, neizostavna je tema vrtića. Koliko se vrtići u svetu razlikuju od vrtića kod nas? Uglavnom nisu primetne značajne razlike, rekle su nam majke. Postoje brojni vrtići, dvojezični, trojezični, oni koji se fokusiraju na muziku i umetnost, oni koji praktikuju različite pedagoške metode… U Grčkoj, kaže Dragana, do mesta u vrtiću nije teško doći ako se izdvoji novac, a privatna obdaništa su kvalitetnija od državnih. U Kanadi, državni vrtići ne postoje, a do mesta je vrlo teško doći, posebno ako je u pitanju obdanište u centru grada.
Od kolevke pa do groba
U nekim zemljama izuzetno je popularno informisati se o školama godinama unapred – u Kanadi i Grčkoj, gde Dragana uz smeh navodi da se o školi razgovara još dok je dete u stomaku. Mihaela kaže da se u Americi mladi roditelji ponekad ciljano presele kako bi bili u određenom okrugu i tako „dobili“ željenu školu. Naše sagovornice iz Srbije opuštenije su u ovom pogledu i slažu se da do škole ima još vremena.
Prednosti i mane
S obzirom na geografsku raspodeljenost naših sagovornica, bilo je prirodno da ih priupitamo o, po njihovom mišljenju, najvećim prednostima i manama roditeljstva u zemljama u kojima žive. Prednosti je bilo mnogo više! Mana Amerike svakako je u nepostojanju plaćenog roditeljskog odsustva, bila je kategorična Mihaela, a Tamari smeta forsiranje podele rodnih uloga kod nas još od pelena. Danijela je kao veliku prednost Kanade navela predusretljivost na svakom ćošku, kao i novčanu pomoć države koju dete dobija od rođenja do svoje sedamnaeste godine, bez obzira na primanja u porodici. Dragana je kao prednost Grčke navela klimu i more, dok Mihaela ipak nema šta da zameri medicinskom aspektu roditeljstva, odnosno tome koliko se o majci dobro vodi računa. Najtiše su bile naše sagovornice iz Srbije, a kako Tamara kaže: „Ako bismo gledali u kontekstu socio-ekonomske situacije, prednosti nema, naprotiv! Ali zato u onom užem kontekstu, koji se odnosi na život koji se trudimo da sami sebi omogućimo uprkos uslovima i (ne)prilikama u kojima se nalazimo kao građani Srbije – prednosti su ogromne!“
Za kraj smo pitali majke šta bi volele da im je neko rekao pre nego što su se upustile u avanturu zvanu roditeljstvo.
