Midtown Bar u Atlantic City–u. Dim cigarete ne dozvoljava da se jasno uoči put do šanka. Devojke piju martini, a mladići vragolasto vrebaju preko revera. U uglu raštimovan klavir i mala barska stolica. Jedino osvetljeno mesto. Pedesete godine kada džez i bluz druguju. I kada ona svira najlepše i najtužnije note. Godine u kojima njeno sviranje ispunjava prašnjave podrume noćnih klubova i zabavlja masu kicoša i slobodnih dama. Dani u kojima njen glas šapuće o životu i slobodi.
Music is a gift I had since I remember
Samo nekoliko godina posle Velike depresije u kojoj se našao svet, u gradu Trion u saveznoj državi Severna Karolina, rodila se Junis Ketlin Vejmon (Ennice Kathlen Waymon). Rasla je u duhu religije jer su joj i majka i otac bili iz metodističkog reda. Učili su je da poštuje sebe i razlikuje šta je dobro, a šta ne. Sa tri godine počinje da svira klavir u lokalnoj crkvi. U početku su to bile gospel himne i kompozicije bečkih klasičara, koji će ostaviti veliki uticaj na njeno potonje bavljenje muzikom. Na predlog profesora muzičkog osniva se fond sa ciljem da se prikupi adekvatna suma novca kako bi Junis mogla da upiše Muzički institut Curtis u Filadelfiji. Porodica Vejmon se uskoro seli u drugi grad, a Junis ne dobija željenu stipendiju za nastavak školovanja, te se zatvara jedna etapa njenog muzičkog života.
Pedesete godine provodi po klubovima Atlantic City-a gde svira džez i bluz tada već vodeće žanrove klupskih pozornica. Ne zadržava se samo za klavirom i odvažava se da osvoji scenu svojim melanholičnim glasom gde njen dar ponovo dobija krila. Klubovi se pune iz noći u noć. Pognutih leđa i oskudno obučena uvek u isto vreme i na istom mestu. Menja ime u ono po kome će ostati upamćena – Nina Simone.
Kraj decenije obeležiće poznanstvo sa istaknutim vlasnikom bluz i kantri produkcijske kuće King Records. Nina tada izdaje jedan od najvećih hitova I love you Porgy, hit koji će se naći među 20 najboljih pop pesama tog perioda. Uslediće Trouble in Mind i Nobody know you when you are down and out.
I am a rebel with a cause
Šezdesete godine prošlog veka obeležavaju masovni protesti i borba za rasnu jednakost. Medgara Eversa, borca za ljudska prava u Misisipiju jednom prilikom ubijaju, a godinu dana nakon toga članovi Kju Kluks Klana bacaju bombu na Baptističku crkvu u Birmingemu. Inspirisana ovim događajima Nina odlučuje da bes i svoje emocije prikaže kroz pesme. Kako borba za rasnu jednakost dobija istaknuto mesto u američkom životu tako i njene pesme dobijaju političku konotaciju. Nastaju neke od njenih poznatih pesama sa jasnom porukom protiv tadašnje politike. Jedna od najpoznatijih Mississippi Goddam inspirisana je upravo gore pomenutim događajem u Misisipiju. Usledile su Four Women, Young, Gifted and Black, Why the King of Love is Dead i mnoge druge. Da je oduvek bila buntovnica pokazuje i podatak da je jednom odbila da svira klavir kada joj je bilo dvanaest godina zato što njeni roditelji nisu mogli da sede u prvom redu. Pesme u početku ostaju iza kulisa, skrivene. Ni radio stanice ne dozvoljavaju emitovanje njene muzike. To ne zaustavlja Ninu i ona odlučno nastavlja svoju borbu.
Razočarana američkim angažovanjem u Vijetnamskom ratu napušta kontinent, odbija da plati porez a svoje muzičko stvaralaštvo nastavlja na ulicama evropskih metropola. Britanija upoznaje Ninu pesmom Don’t let me be misundetstood. Zanimljivo je da će pesma postati popularna na američkoj muzičkoj sceni tek posle obrade grupe The Animals. Dok pesma My Baby just cares for me postaje reklamni džingl na jednom od najpoznatijih britanskih kanala. Afroamerikanka ostavlja iza sebe preko 40 albuma uključujući studijske verzije i žive nastupe. Njen uticaj najviše se oseća u radu Arete Frenklin i Roberta Fleka.
Ain’t got no life
Umetnica dva puta odlazi pred oltar. Iz drugog braka dobija ćerku Lisu. Sviranje po noćnim klubovima i nemogućnost da se bavi klasičnom muzikom na način kako je oduvek želela ostavljaju traga na Ninino zdravlje, koje se vremenom pogoršava i pretvara u psihički problem koji bismo kolokvijalno mogli nazvati problem dvostruke ličnosti. Nasilna i gruba priroda džez umetnice koja je vešto ostajala skrivena i nepoznata javnosti najviše dolazi do izražaja u odnosu prema ćerci koja je često morala da trpi Ninine promene raspoloženja. Zdravstveno stanje koje se iz dana u dan pogoršavalo kulminira devedesetih kada umetnica puca u komšiju bez nekog povoda. Kovrdžava umetnica anđeoskog glasa napušta Planetu u sedamdesetoj godini u Francuskoj. Bolovala je od raka i bila je u lošem zdravstvenom stanju. Samo nekoliko dana pre smrti Muzički institut iz Filadelfije nagrađuje je ordenom časti. Isti taj institut koji je odbio njenu prijavu nekoliko decenija ranije.
Pesme Nine Simon ostaju vanvremenski hitovi koji i danas ispunjavaju muzičke liste i radio stanice. Inspirisala je mnoge potonje umetnike da nastave da se bore za svoje mesto i stvaraju muzička čuda, a snimljena su i dva dokumentarca u njenu čast. Ona ostaje simbol slobode i večiti tragač za srećom koju je na trenutak pronašla u klasičnoj muzici, a potom je izgubila. Sloboda će za nju ostati odsustvo straha. Ona nikada nije svirala džez. Njena muzika je bila isključivo crna klasična muzika.
