Poznate ličnosti nam često deluju kao kakvi nadljudi. idealizujemo ih usled divljenja njihovom talentu, radu, predanosti, idejama ili genijalnošću. Međutim, svi oni imaju neke svoje sitne slabosti, zanimljive navike ili osobine koje ih čine, baš kao i nas, običnim smrtnicima. Jedni su imali zanimljive rituale za koje su verovali da im pomažu u njihovom poslu, drugi su bili sujeverni ili verovali u praznoverice i magiju, treći su imali interesantne hobije koje ne biste mogli ni da pretpostavite.
Zamislite samo neki drugačiji okrugli sto od onog za kojim sede vitezovi kralja Artura. Okrugli sto najvećih velikana iz sveta kulture, umetnosti ali i nauke, sam vrh i krem umetničkih i književnih krugova, koji bi danas opravdano mogao da kaže :“You can’t sit with us!“ Ako bi nam ipak dozvolili da sedenemo i poričamo sa njima, šta bi imali da kažu? Kako su počeli, a kako završili svoj umetnički opus, čega se bojali u čemu su uživali, u šta potajno verovali i od čega zazirali?
Pesnikinja Emili Dikinson je na primer osim savršenih stihova volela da peče i kolače. Bila je strastvena u pripremanju slatkiša i pekarskih delicija, pa bi punu korpu delila deci iz komšiluka.
Flaneri O Konor je bila opsednuta pticama. Za života je uzgojila oko sto paunova, kokošaka, gusaka i pataka. Ko bi rekao da je jedan od najpoznatijih satiričnih pisaca, autor Toma Sojera, Mark Tven, bio zaljubljenik u nauku i tehnolojgiju i da je sam pokušavao da izmisli neku napravu. Inače, bio je dobar prijiatelj našeg najpoznatijeg naučnika Nikole Tesle, koji i danas budi znatiželju mnogih. Tesla je po mnogo čemu bio poseban. Još kao dete je imao bujnu maštu i neverovatne sposobnosti, pa su mu se tako priviđale slike praćene jakim bleskovima svetlosti, koji su mu zamućivali vid. Ovu neobičnu pojavu je sam nazivao „čudna boljka“. Naime, Tesla je video predmete i situacije sa kojima bi došao u dodir, a samo jedna reč koja asocira na njih bi izazvala „čudnu boljku“.
Viktor Igo je smislio odličan način kako da se natera da sedi i piše pa se za vreme rada na „Jadnicima“, skidao do gole kože, kako bi ga to sprečilo da napusti kuću i ostane predan radu.
Još jedan slavni pisac je imao čudne navike dok piše. Katerina, mačka Edgara Alana Poa bi sedela na njegovom ramenu dok bi on pisao. Agata Kristi, kraljica kriminalističkih i romana o Herkulu Poarou je najaktivnije pisala u kadi, dok je jela jabuke. Ovu svoju naviku je interpretirala kroz lik Ariadne Oliver, Poarove prijateljice i spisateljice krimi romana. Aleksandrar Dima je poeziju pisao isključivo na žutom, članke na roze, a romane na plavom papiru. Čarls Dikens, poznat po svojim poučnim knjigama prožetim idejom humaniteta, svakodnevno je na kilometarske šetnje usput pokušavajući da se izgubi u nadi da će upasti u neku avanturu koja bi podstakla njegovu maštu i dala mu ideju za pisanje.
Kada neko kaže Leonardo da Vinči, verovatno prvo pomislite na Mona Lizu ili Dena Brauna i njegovu knjigu Da Vinčijev kod, koja je privukla pažnju na život poznatog slikara, vajara i pronalazača, a ne samo na njegovo stvaralaštvo. Činjenica je da je bio intrigantna ličnost, naime jedno vreme je i bio pod prismotrom tzv. moralne policije u Firenci zbog optužbi da je imao vezu sa jednim od svojih muških modela koje je slikao. Tada je homoseksualnost strogo kažnjavana, ali je zbog nedostatka dokaza Leonardo oslobođen optužbe. Ipak nije tajna da je za života bio homoseksualac. Iako je najpoznatiji kao slikar i vajar, da Vinči je konstantno pravio skice i nacrte, kako olovkom tako i vodenim bojama. Sačuvano je oko četiristo ovakvih crteža, a među njima su se našle i kracije dvorskih odora i nacrt robota.
Nobelovac Gabrijel Garsija Markez, autor „Sto godina samoće“, tvrdi da ga je baba naučila da piše. Naime, Markesova baka Trankilina, koja se poistovećuje sa likom Urusue Iguaran iz „Sto godina samoće“, je imala posve bujnu maštu. Malom Gabrijelu je rasplamsavala maštu pričama o vampirima, vešticama, duhovima, utvarama i predskazanjima u koje je i sama verovala. Markes kaže, da su ga ona i Vilijem Fokner, američki pisac, najviše inspirisali i učinili piscem kakav jeste.
Praznoverja i kletve nisu okupirali samo um Markesove bake, već i nekolicne poznatih kompozitora. Naime, u krugu muzičkih virtuoza poznata je Betovenova sudbina, odnosno smrt velikog kopozitora po završetku devete simfonije koja ga je preduhitrila u pisanju jubilarne desete. Nakon napisane devete simfonije umire i Šubert. Polako se, u glavama tadašnjih kompozitora, usadio strah od kobne desete simfonije. Anton Brukner je dve simfonije imenovao nultom, ali je umro nakon završetka „prave“ devete simfonije. Ni Antonin Dvoržak nije uspeo u nameri da devetu imenuje kao petu, jer i on umire pre svršetka desete. Gustav Maler se nije igrao brojkama, već je devetu simfoniju imenovao kao Pesma zemlje, a narednu imenovao devetom. Ipak, sudbina se nije dala prevariti i smrt je usledila pre kompletiranja desete. Von Vilijams umire po svršetku devete, a Sibelijus, finski kompozitor, odbija i da započne njeno pisanje i umire u dubokoj starosti. Izgleda da je jedino Šostakovič nekako uspeo da izbegne subinu velikog Ludviga Betovena, napisavši čak petnaest simfonija.
Ni čuvni Ser Artur Konan Dojl, autor serije romana o Šerloku Homsu, najpoznatijem detektivu na svetu, nije bio ništa manje inspirativan od njegovog lika. Pred kraj života je prešao u spiritualizam o čemu svedoči njegova knjiga “Dolazak vila” iz 1921, u koje je istinski verovao. Jedno vreme je bio prijatelj sa Harijem Hudinijem, koje je bio protiv spiritualizma i nastojao da raskrinka lažne čarobnjake. Artur je duboko verovao da Hudini poseduje natprirodne moći i prijatelj nije mogao da ga uveri da se radi o običim mađioničarskim trikovima koje izvodi. Svoje uverenje je prikazao kroz knjigu “Ivica nemogućeg”.
Desanka Marksimović je jednom prilikom rekla da su „detinjstvo i ono što smo u njemu doživeli, zbilja izvor svih naših snaga i inspiracije”. Shodno tome, ne čudi što je Franc Kafka bio pisac ustremljen ka kritikovanju represivne vladavine, ali i pisac apstrahovanih junaka, uvek nesrećnih i melanholičnih. Kafka je rođen kao šesto dete u jevrejskoj porodici. Nacisti su njegove sestre i njihove porodice smestili u koncentracione logore, a potom su svi pobijeni u gasnim komorama. Smatra se da je Kafka bolovao od kliničke depresije i anksioznosti i drugih bolesti, od kojih su mnoge uzrokovane stresom i napornim radom. Njegova sudbina nesumnjivo podseća na sudbinu junaka iz pripovetke “Umetnik u gladovanju”.
Već pominjani Edgar Alan Po je imao težak život. David i Elizabeta Po su umrli rano, pa je Edgar odveden kod Džona Alana, koji ga nikada nije legalno usvojio, tako je pisac samo pridodao ono Alan kao svoje srednje ime. Bio je izbačen sa Virdžinijskog fakulteta zbog kockanja i kockarskih dugova, a otac ga se odriče iz istih razloga. Bio je sklon depresiji, očaju i pokušajima samoubistva. Nakon jednog takvog, neuspelog pokušaja nestao je na tri dana, pronađen je u alkoholisanom stanju, a ubrzo potom on umire. Tako su ista melanholična stanja i opsesivna tema smrti i prolaznosti glavni elementi Poovog stvaralaštva. Ni ruska pesnikinja Marina Cvetajeva nije imala ništa srećniji život. Njen život obeležiće niz tragedija, od smrti trogodišnje ćerke, hapšenja muža i druge ćerke, preko bede, gladi i nemaštine, koji će rezultirati samoubistvom. Marina je bila fascinirana Jovankom Orleankom, uzbućivala ju je sama pomisao na izbijanje rata, kao perioda za vreme kojeg se može „stvarati u vatri“ i umreti. U život ovih velikana svetske književnosti se savršeno ulapa konstatacija Čarlsa Dikensa da „život gotovo svakog čoveka koji poseduje velike talente, može biti tužna knjiga za njega samog “.
Lepotica Vivijan Li, najpoznatija po filmovima Prohujalo s vihorom, Cezar i Kleopatra i Ana Karenjina, je smatrana za glumicu sa kojom je teško raditi. Zapravo, Vivijen je patila od bipolarnog poremećaja, manične depresije, bolesti koju prate dani teške depresije a potom period manične hiperaktivnosti. Jednom prilikom je na pozorišnoj sceni imala i napad histerije. Ni njen brak sa Lorensom Olivijeom nije doprinosio njenom stanju. Brak su im pratile burne svađe, prepirke i udarci. Kasnije je usledilo mešanje alkohola sa lekovima što je uslovilo pojavu halucinacija i hospitalizovanje u mentalnu ustanovu.
U društvu veličanstvenih, istinskih talenata, nađe se ponekad i kvazi umetnik sa dubokim džepom. Da li ste čuli za Florens Foster Dženkins? Verovatno ne, ali ona je bila prava atrakcija četrdesetih u Njujorku. Florens je poznata kao najgora pevačica na svetu. Ova „operska diva“ je falširala i grešila, izlazila na scenu u ekstravagantim kostimima sa krilima i perijem, a podsmeh je doživaljavala kao profesionalnu ljubomoru. Bila je bogata naslednica koja je vodila ženske klubove, a vrhunac njene karijere je bio nastup u njujorškom Karnegi Holu. Danas se ipak postavlja pitanje da li je Florens zaista bila nesvesna da su drugi njene nastupe doživljavali kao neku vrstu današnje stand up komedije, ili je bila izraziti talenat i izvođač parodija sa sluhom koji namerno falšira i pravi šou sličan cirkuskoj predstavi ?
Nesumnjivo je da se takav talenat, osećaj za finese, čist bluz genijalnosti teško ponovo rađa. Oni su pomerili granice, poneki iz genijalnosti otišli u krajnost i skrenuli s uma, ali ipak ovaj široki kaleidoskop ljudskih ličnosti i danas živi. Naš nobelovac Ivo Andrić je izrekao jednu od mnogobrojnih svojih mudrosti da „svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina“, u ovom slučaju delo.
