Svako od nas je svet za sebe, priča za sebe. Imamo različite želje i očekivanja koja bi drugi trebalo da poštuju, pogotovo kada se radi o intimnim i veoma osetljivim odlukama, poput one o potomstvu. Kada odrasla osoba odluči da se neće ostvariti u roditeljskoj ulozi, po automatizmu nailazi na osudu okoline i društva, a često i na nerazumevanje partnera, porodice i prijatelja. Zbog toga su ove osobe u nekim situacijama odbačene, neshvaćene, zatvaraju se u sebe i pate. Nije retkost da ih emotivni partner ostavi zbog različitih stavova po ovom pitanju, zbog čega se osećaju nedovoljno vredno i neprihvaćeno. O ovoj temi govorimo sa Inom Poljak, master psihološkinjom, osnivačicom i urednicom sajta „Psihoverzum“.
Koji faktori utiču na to da osoba ne želi decu?
Imati ili nemati decu je odluka koju svako donosi (ili bi barem trebalo tako da bude) na ličnom nivou, a u skladu sa svojim željama, mogućnostima, očekivanjima i vrednostima. Ono što često ima uticaja na donošenje te odluke su društvo – koje ima vrlo jasno definisana očekivanja i standarde – kao i period života u kome se nalazimo – nekad se ta odluka donese „jer je vreme”, a to nas zapravo opet vraća na uticaj društva, a donekle i na vremensku ograničenost trajanja reproduktivnog perioda kod žena, koje su upravo zbog toga pod većim pritiskom društva. Drugi faktori koji imaju uticaja na ovu odluku tiču se naše lične istorije: kakvo smo imali detinjstvo, koliko smo spremni da se prilagodimo jednoj tako važnoj i zahtevnoj životnoj ulozi, i slično.
Da li se rađamo sa roditeljskim instinktom?
Jako je mali broj instinkata sa kojima se rađamo, ali postoje oni koji su biološki ukorenjeni. Instinkt za roditeljstvom, posebno čuveni materinski instinkt, ima svoje biološko utemeljenje, a ono se, u najelementarnijem smislu, svodi na instinkt za produženjem vrste. Moglo bi se reći da smo do određene mere biološki „isprogramirani” da se razmnožavamo, ali pošto je čovek svesno i racionalno biće (uglavnom), kod njega ne mora da postoji znak jednakosti između instinkta, odnosno potrebe i ispunjavanja toga što instinkt i potreba nalažu. Evolucija se zdušno potrudila da nas opremi svešću, razumom i sposobnošću planiranja, pa zato možemo koristiti i ove evolutivne darove kad donosimo odluke, bile one nagonski utemeljene ili ne.
U kojoj meri su u našem društvu prisutne predrasude o ljudima koji ne žele potomstvo? Koja su najčešća, uvrežena mišljenja?
U našem društvu su predrasude o ljudima koji ne žele potomstvo izuzetno prisutne i mahom su usmerene ka ženama. Jedan manji deo objašnjenja zašto je to tako jeste upravo pomenuto ograničeno trajanje reproduktivnog perioda kod žena. Drugi, mnogo veći deo objašnjenja krije se u samim karakteristikama društva, koje je dominantno tradicionalno i patrijarhalno. U takvom društvu, pred pojedinca se stavljaju očekivanja bez obzira na to kakve su lične želje i potrebe tog pojedinca. I zato je na pojedincima da donese odluke o tome u kojoj meri će oni sami, a u kojoj meri će društvo, odlučivati o njihovim sopstvenim izborima i životima. Najčešća uvrežena mišljenja o ljudima koji ne žele da imaju decu su da su sebični, da će se pokajati „kad ne bude imao ko u starosti da im prinese čašu vode”. Ovakve rečenice mnogo češće se upućuju ženama, kojima društvo ne oprašta odluku da nemaju decu, već ih proglašava karijeristkinjama, feministkinjama (!) i sličnim epitetima koje obavezno imaju negativan predznak, sa implikacijom da je pogrešno za jednu ženu da bude karijeristkinja i feministkinja. I već tu je lako videti zdravorazumsku neutemeljenost takvih epiteta. Svi oni imaju zajedničko to da upućuju na ideju da je žena odustala od svoje jedine društveno prihvatljive, tradicionalne uloge majke i da zbog toga „nešto sa njom nije u redu”. To što sa njom „nije u redu” najčešće je stvar njenog ličnog izbora, koji nije u skladu sa dominantnim društvenim diskursom i očekivanjima koja iz njega proizilaze. Da su žene obično meta takvih etiketiranja, upravo govore izrazi iz našeg jezika kao što su „nerotkinja”, „usedelica”, „raspuštenica”, „baba-devojka” i slično. Za muškarce ovakvi izrazi ne postoje.
Kako se izboriti sa osudama okoline i nerazumevanjem?
Odluka da se imaju ili nemaju deca je jedna od najvažnijih odluka koju pojedinac u svom životu može doneti. Ona sa sobom povlači niz odgovornosti sa kojima će se sretati, na prvom mestu, osoba koja je tu odluku donela. Zato je važno imati svest o tome da je to jedna intimna, velika i važna odluka, i da u njenom donošenju i sprovođenju nema mesta za ljude kojima je jedina zanimacija u životu da imaju mišljenje o tome šta drugi rade sa svojim životima. Tako da, sa osudama i nerazumevanjem je najbolje suočiti se tako što ćemo se usmeriti na sebe i svoje autentične potrebe, i postaviti jasne granice spram ljudi u vezi sa tim koliko nam je njihovo mišljenje važno, a potom te granice komunicirati. Jednostavnije rečeno, mislim da je rešenje u tome da se na pitanje : „Kad planiraš da imaš decu?”, da jedan sasvim direktan, ali pristojan odgovor: „Šta te briga” (a za one koje ovo pitanje posebno razbesni ili povredi, slobodno dodati i „Gledaj svoja posla”).
Da li se u većem procentu muškarci ili žene odlučuju da se ne ostvare u roditeljskoj ulozi?
Nemam podatak o tome da li muškarci ili žene češće donose tu odluku, ali u psihološkom smislu, ona više „košta” žene. Kao što je već rečeno, jedan deo razloga nalazi se kako u ograničenom razdoblju reprodukcije za žene (u odnosu na muškarce), tako i u činjenici da žene, opet u tom biološkom smislu, više investiraju u roditeljsku ulogu (na primer, žene, za razliku od muškaraca, tokom jedne godine mogu imati ograničen broj dece). Veći deo razloga pripada društvu, gde se žena poistovećuje sa majčinskom ulogom, tako da je prilično bezbedno zaključiti da su žene te kojima se postavljaju neumesna pitanja u vezi sa reproduktivnim zdravljem i planovima u vezi istog.
S kakvim psihološkim problemima se susreću pojedinci koji javno istupe na ovu temu kada se radi o odnosima sa bliskim ljudima (partner, porodica, prijatelji)?
Oni se susreću sa svim istim onim problemima sa kojima se susreću osobe koje imaju doživljaj da ih okolina ne razume, ne podržava, nameće im svoja očekivanja i stavove, i tome slično. Sve, naravno, zavisi i od toga kako nečija neposredna okolina reaguje, ali i kako sama osoba reaguje na svoju okolinu, odnosno u kojoj meri je ona sama u stanju da postavi granice između sebe (onoga što ona želi) i okoline (očekivanja i želja drugih ljudi).
Kako pristupiti rešavanju ovog problema ukoliko drugi partner želi dete?
Takvo jedno važno životno pitanje, kao što je pitanje da li imati ili ne decu, nije stvar oko koje se lako pronalazi kompromis. Tačnije, pitanje je da li ovde uopšte postoji kompromis, koji može zadovoljiti obe strane i učiniti da ne pati nijedna, uključujući i dete. Zato je ovo pitanje zapravo pitanje da li ostati sa partnerom koji ima drugačije planove o potomstvu od naših, i ako da, kako će tačno izgledati taj kompromis i ko će i zašto pristati na to da njegove/njene potrebe ostanu nezadovoljene. Sasvim je jedan nivo problema pitanje kad se sa partnerom ne slažemo oko toga koji film ćemo gledati nedeljom popodne, a sasvim drugi pitanje potomstva, pa im shodno važnosti i posledicama treba i pristupati.
Na koji način povratiti samopouzdanje kada je razlog prekida veze isključivo taj što drugi partner želi da se ostvari u roditeljskoj ulozi?
Osobi koja više nije u vezi sa nekim ko sa njom ne deli želje po pitanju roditeljstva zapravo treba čestitati na hrabrosti – hrabrosti da zna šta želi i da ne pristaje na nešto što joj ne odgovara, samo da bi zadovoljila nekog drugog. Situacija u kojoj partneri ne mogu da se usaglase oko ovog pitanja možda se za sve strane i najbolje završi tako što se oni raziđu. Tako je najpoštenije za sve.
Kako objašnjavate pojavu da partneri često uslovljavaju drugog partnera detetom, odnosno, da će ostati u vezi sa njim/njom samo ako se ostvare u roditeljskoj ulozi? Kako biste okarakterisali takvu uslovnu ljubav?
Takvu postavku stvari uopšte ne bih okarakterisala kao ljubav, pa ni uslovnu ljubav. Ljubav znači da nam je stalo do toga kako je drugoj osobi, pa shodno tome uvažavamo njene želje i potrebe. Prisiljavati nekoga na nešto što ne želi – a posebno kad se radi o tako velikoj, važnoj i celoživotnoj ulozi kakva je roditeljska – sadrži u sebi dozu patologije koja se ni uz svu dobru volju ne bi mogla okarakterisati kao ljubav. Tačnije, to je sve ono što ljubav nije: ucenjivanje i usmerenost samo na sebe i svoje potrebe. Ne dajte da vam se to prodaje kao ljubav.
Kako situacija uzrokovana Korona virusom utiče na vezu ukoliko par živi zajedno, pa samim tim provodi više vremena u zatvorenom, a kako ukoliko se partneri ređe viđaju jer ne žive zajedno? Da li to stvara dodatne probleme ili je prilika da se neslaganja sa partnerom reše?
Sva ova pitanja su individualna, i to na dva nivoa. Prvi nivo tiče se samih pojedinaca koji su u vezi, a drugi nivo samog para, to jest načina na koji oni funkcionišu. Za nekog zatvorenost sa partnerom 24 sata dnevno može da bude fenomenalna stvar, prilika da provode vreme zajedno i dodatno se zbliže. Za neke druge, to može biti naporno, a opet ne mora ništa da govori o kvalitetu njihovog odnosa, već prosto o potrebama koje, kao različita ljudska bića, imaju. O potrebama – bilo za prostorom i samoćom, bilo o roditeljstvu – govoriti otvoreno i iskreno, uz istovremenu sposobnost da se ne samo sluša, već i zaista čuje druga strana, neophodan je preduslov za kvalitetan odnos. Tačnije, za poštovanje i ljubav.
