Kasnim sa ovim tekstom. I sramota me je što kasnim. Nije to (samo) zato što sam neodgovorna, nego zato što ne stižem. Pre neki dan sam nekome rekla da mi je jedan od osećaja istinske sreće kad ne radim ništa, možda gledam film ili seriju, znajući da sam obavila sve stavke sa svoje to-do liste. Pokušala sam u misli da prizovem kad sam taj luksuz imala poslednji put. Mislim da je bilo 2012.
Ovo nije samo moja odlika. Svi smo počeli da bivamo prezauzeti, i ne samo to: ponosimo se time što smo prezauzeti! Tovarimo na svoja pleća nove i nove zadatke pre nego što smo završili stare, i ličimo na mahnitog Belog Zeca koji drži sat u ruci i ponavlja: „Kasnim, kasnim!” Ipak, ko od vas sme da kaže da ne troši vreme skrolujući feed na društvenim mrežama, ili da ne odgleda u cugu tri epizode serije, a ono što je obaveza završiće već noćas do 3? Ja ne smem. I jasno mi je da sam negde pogrešno skrenula.
Iskreno, na vreme sam shvatila da je ponosno odgovaranje „izvini, ne mogu, imam previše obaveza” pozivu na kafu, zato što moram ili mi je sinulo da moram da uradim ovo ili ono, zaista bezveze. Nakon jednog vremena, i to ne tako kratkog, u kom sam mislila da je zapravo baš super što sam toliko prezauzeta jer to znači da sam ozbiljna i radim mnogo stvari – jednostavno sam se umorila od tog osećanja. To što sam prezauzeta samo znači da ne umem da raspolažem svojim vremenom ili ne znam kad je dosta ili sebe precenjujem – ili sve zajedno. Jednom sam tekst za Plezir pisala u avionu. Za neke druge magazine pisala sam u hotelskoj sobi, umesto da šetam nepoznatim gradom. I mislila sam da sam baš kul. Sad mislim da je ta osoba potpuno nesposobna da poređa prioritete i zrelo se nosi sa svojim obavezama. Mislila sam da će sa promenom stava prirodno doći i promena okolnosti. Tu sam se prevarila. I dok sada više nisam ponosna na svoju oh tako strašnu zauzetost, jer ja sam zauzeta, ja sam bitna, sad me je samo sramota. Zauzetost je ostala ista – ili taj željeni osećaj zauzetosti, a potom i bitnosti? – a lista stvari koje moram ili „moram” da uradim nikad duža.
I znam da nisam jedina. Fenomenom prezauzetosti bavili su se i Huffington Post, The Atlantic, pa i korisnici društvene mreže Quora. Svi se slažu u jednom: zauzetost je danas statusni simbol. Ni društvene nauke nisu ostale imune na prezauzetost: o ovome su pisali Silvija Beleca (Silvia Bellezza), profesorka na Poslovnoj školi Kolumbija, zajedno sa Neru Paharija (Neeru Paharia) i Anat Kajnan (Anat Keinan) s Harvarda. U njihovom članku u Journal of Consumer Research ovi autori kažu da je želja da se bude prezauzet izazvana percepcijama da zauzeta osoba poseduje željene karakteristike ljudskog kapitala: kompetenciju i ambiciju. Osim toga, ovakvu osobu percipiramo kao retku i traženu na tržištu rada. Ali, kao što se zapitala autorka Ejmi Raup (Aimee Raupp) sa Hafington posta, ako smo svi retki i traženi, onda zapravo niko nije redak i tražen, zar ne? Drugim rečima: ako smo svi zauzeti, šta to uopšte znači?
Ni moja procena da se mnogo moje zauzetosti svodi na gubljenje vremena (koje mi valjda dozvoljava da dišem između zadataka?) nije usamljen slučaj. Ako bismo obratili pažnju na svoj život i pomno pratili sve što radimo tokom, na primer, jedne nedelje, shvatili bismo da najverovatnije 15-20 procenata toga možemo da izbacimo a da ništa ne pati. To je bar mišljenje Volasa Čepmena (Wallace Chapman), televizijskog i radijskog voditelja koji se, nakon prepoznavanja ovog simptoma kod sebe, posvetio sporom životu, čitavom jednom pokretu koji poručuje da usporite i obratite pažnju na svoj život ovde i sada. Na tekstove o sporom življenju nailazila bih s vremena na vreme, i dok mi neki saveti deluju isfolirano, poput onoga da se usredsredite na žvakanje hrane baš svaki put – zaboga, hrana je gorivo, ne moram da pri punoj koncentraciji jedem dvadeset puta nedeljno, svake nedelje – ima i onih koji su i više nego smisleni. Tako, na primer, kažu da budemo „prisutni” kada smo sa porodicom i prijateljima. I zaista, da li vam smeta kad sedite s nekim na kafi, a on ne može da se odvoji od svog telefona – ili ste možda i sami takvi? Odložite telefon. Notifikacije će biti tu i za dva sata, a osoba s kojom ste konačno našli vremena za kafu neće. Naravno, ako vam je interesantan koncept sporog življenja, istražite ga. Možda se ne slažete sa mnom i mislite da je dobro biti prisutan i u, recimo, gradskom prevozu. 🙂
Naravno, neki ljudi zaista jesu prezauzeti, i bilo bi ružno od mene da negiram u Srbiji u ovo vreme one koji rade dva posla da bi preživeli, ili iz istog razloga na jednom rade duže smene nego što je zakonom dozvoljeno. Ovde ipak reč nije o njima, nego o nama „običnjacima” koji ne moramo da budemo toliko zauzeti: koji ne moramo da pišemo blog, ne moramo da nekom ne-tako-bliskom učinimo uslugu koja će nam oduzeti ceo dan, ne moramo da pročitamo sve članke koje smo bukmarkovali od 2014. naovamo, a koje, naravno, nismo pročitali jer nemamo vremena. U pitanju je zaista začarani krug – ili običan točak u kom smo ništa više do hrčka, ubeđeni da radimo nešto smisleno. Koji je uopšte razlog što smo u ovom vremenu takvi? Autorka Vašington Posta Brigid Šulte (Brigid Schulte) ističe da ne postoji jedan usamljen razlog koji je doveo do ovakvog stanja stvari. To vam je sigurno poznato: troškovi života su sve viši i treba ih podmiriti, a prihodi ne rastu istim tempom. Poslovi su zahtevniji (setite se svih oglasa za prave supermene!). Tehnologija je i te kako doprinela bržem tempu života. Uzmimo samo mobilne telefone: koliko se uopšte često odvajate od njih? A koliko vam je tokom dana isključen internet? Usudiću se da pretpostavim odgovor. Da li mislite da je to neophodno?
I nije samo u telefonima stvar, iako sam odavno već prepoznala kod sebe nemogućnost da odgledam film potpuno fokusirana i ne posežući za ovom stvarčicom koja me kontroliše. Trebalo je da brojim koliko sam puta pišući ovaj tekst – dakle, samo pišući, ne prethodno istražujući tokom pripreme – otvorila internet pretraživač samo da „bacim pogled”. Ovde je važno istaći da tekst pišem u veoma udaljenoj vremenskoj zoni u vreme kada vi spavate, te isto tako spavaju i moji kontakti na društvenim mrežama. Ali me to ne sprečava da milion puta otvorim tviter. Šta znam, možda neko upravo sada pati od insomnije – i ja to moram da znam istog trenutka. Naravno, jasan mi je besmisao cele situacije. I svejedno ne pomaže. Ali hej, ja sam zauzeta!
Ljudi pametniji i stručniji od mene kažu da danas zauzetost nosimo kao kakvu medalju: znak da se uklapamo u onaj kul deo
društva, da smo važni i vredni. Imati previše obaveza čak čini ljude srećnim, piše Kristofer Ši (Cristopher Hsee), psiholog i profesor bihejvioralnih nauka na Univerzitetu u Čikagu, u časopisu Psychological Science. Dosada čini da se ljudi osećaju jadno. A kad se ta dosada prekine nekim bitnim aktivnostima, oni zapravo postanu srećniji. Ovoga se sećam iz svojih ranijih dana na fakultetu, kad sam zaista bila najsrećnija kad ne znam gde ću pre. Svašta je patilo tada, moja ishrana ponajviše (svi smo nekad živeli na pljeskavicama i slatkišima?), ali ja sam bila srećna. A ovo mi je potvrdila i moja najbolja drugarica, projektna menadžerka jednog pozorišta, za koju znam da pada s nogu oko svake premijere i festivala tog pozorišta. Kontaktirala sam je želeći da od nje dobijem potvrdu za svoj tekst. „Ja se tada osećam sjajno”, kratko je rekla. Povukla sam se: nije mi značilo mnogo za ugao koji ovde zastupam. Ipak, očigledno je da i dalje postoje ljudi koji ne sagorevaju. Da li je to samo pitanje vremena – ostaje da se vidi. U međuvremenu, pročitala sam nešto što me duboko zamislilo. Arijana Hafington, osnivačica i urednica Hafington Posta, u svojoj knjizi Thrive: The Third Metric to Redefining Success and Creating a Life of Well-Being, Wisdom and Wonder zapisala je da zapravo ne postoji nagrada za onog ko radi najviše sati u toku nedelje ili zarađuje najviše novca. Na kraju krajeva, svi ćemo završiti mrtvi. Jeste brutalno, ali u tom momentu zaista neće biti bitno koliko smo bili zauzeti, nego koliko smo radosti uneli u tuđe živote i koliko smo svet učinili boljim, makar neki njegov mikro deo. Morbidno, ali ne možemo reći da nije istinito.
I, šta sam ja zaključila?
Ne mnogo. Godinama već pokušavam da „očistim” svoj raspored pa ne uspevam. Ipak, ako me je zaista sramota što sam zauzeta i što se više ne snalazim u svojim obavezama – a u momentu kad ovo pišem, čak i nemam posao – moram da probam da učinim nešto po tom pitanju i da me bude manje sramota. Od same sebe. Kud ćeš veće motivacije?! I zato, kada ovog vikenda ili bar u ponedeljak završim sve tekstove za druge ljude, neću na sebe preuzimati pisanje novih bar do novembra – osim onih koji moj blog osvežavaju bar donekle redovno. Oktobar ću iskoristiti da nađem posao i prebacim blog na novu platformu. U novembru ću se pozabaviti nekim drugim stvarima. A dotad? Ponekad ću ugasiti tabove s društvenim mrežama ili staviti telefon na airplane mode. Samo ponekad – toliko zasad mogu sebi da obećam.
