I dalje mi bude smešno kad se prisetim kako sam joj davala male signale da podigne glavu iznad klavira preko puta mog, kako bismo mogle uspešno da zasviramo Hačaturjanovu Igru sabljama. Onda se setim i prvog puta kad me je povela u Balkansku 4, na horsku probu Krsmanca. Sada ne mogu da je zamislim nikako drugačije osim sa dirigentskom palicom i uz KST hor, onako baš poput Toma iz Tom i Džerija. U naš leksikon ovog leta se upisuje jedna, ne više tako mala Nataša, uvek nasmejana, vedra, melodična i raspevana. Kada ne peva, ne svira i ne diriguje, posvećena je studijama srpskog jezika i organizovanju jedinstvenih karaoka sa live bendom u Wurst platz baru uz grupu Deadline. Trenutno uživa u pauzi i „letnjoj šemi”, a dokolicu koristi za smišljanje paklenih muzičkih planova čijom realizacijom će nas obradovati od septembra
NEŠTO ZA POČETAK?
-Hej ćao, kako si, kako se zove guska koja igra?
-Đuska!
ISPRIČAJ NAM KAKO SI SE ZALJUBILA U MUZIKU.
Bila jednom jedna mala Nataša od pet leta koja je mnogo volela da glumi, peva i ĐUSKA (smeh), iako tada nije mnogo znala. Jednoga dana, mala Nataša je imala solistički nastup u dnevnoj sobi (ispravka – svakoga dana, ne samo jednog), na šta je njen tata, uzevši telefon i imenik u ruke, rekao „E sad ćeš lepo i njima da pevaš!“ Okrenuo je broj muzičke škole „Mokranjac“, raspitao se za prijem novih đaka i tako je sve počelo. Zahvalna sam mu na takvom potezu, jer je samo time potvrdio i podvukao ono što sam ja zapravo bila od samog početka. Roditelji su želeli da sviram violinu, jer je mogla da se iznajmljuje u školi, međutim ja sam insistirala na klaviru, jer ako Tom i Džeri sviraju to, onda moram i ja. U početku, dok sam bila u muzičkom zabavištu, pomoćnik mi je bio mali sintisajzer. Međutim, u drugom razredu niže muzičke je već bilo potrebno da kod kuće imam pravi instrument. Tada je otac, na svoju odgovornost, prodao porodični automobil da bi osmogodišnjoj ćerki kupio klavir. Nije pogrešio, jer je od tog trenutka pianino Petrof postao moj drug, moja drugarica, moj učitelj, moja vreća za boksovanje i moja najveća podrška i nepresušna ljubav. I da, ide sa mnom u miraz.
PAMTIŠ LI KAKO SI OSTALA BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA?
Sećam se kada je zubić krenuo da se klima, mama je insistirala na tome da mora da se izvadi, i na razne načine pokušavala da me prevari ne bi li to uradila. Ipak, nisam dozvolila nikome da mi priđe i tako sam danima šetala sa klimavim zubom, dok mučenik zubić nije sam od sebe odlučio da jednostavno ispadne.
VEĆ GODINAMA SI U REDOVNOM SASTAVU HORA OBILIĆ U OKVIRU AKUD BRANKO KRSMANOVIĆ. ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJA OVA PRIČA I DA LI JE ONA BILA INSPIRACIJA DA DIRIGUJEŠ SOPSTVENIM HOROM?
U hor Obilić sam došla prethodno ih videvši na televiziji. Moje oduševljenje je bilo toliko da sam odmah poželela da postanem njihov član i delim scenu sa njima. Taj osećaj ne prestaje evo ni nakon devet godina. Ovaj hor smatram porodicom koju sam sama izabrala, koja je mene izabrala i prihvatila. Divan je osećaj biti u tako šarenolikom kolektivu, gde postoje ljudi najrazličitijih profila, zanimanja, mišljenja, a opet se slažemo u svemu jer nas spaja prva i osnovna stavka, a to je ogromna ljubav prema muzici.
Za mene nema ničeg lepšeg od osećaja stvaranja muzike, sklapanja glasova i harmonije, onog mukotrpnog ali i divnog procesa koji te na kraju dovede na neku scenu. E onda tu sve staje. Stane i vreme, i priča, i obaveze, i stvarnost, i ljudi. Postoji samo ujedinjeni zvuk koji ispunjava svaki centimetar sale, onaj zvuk koji si ti sa svojom porodicom proizveo i poslao dalje u svemir. Uvek sam rado prihvatala sve pozive „u pomoć“ od drugara koji su u drugim horovima i pevačkim ansamblima, operama, kada im je falio po koji glas. Tako dospeh i do KST hora, koji je tada postojao već nekih godinu dana.
ISPRIČAJ NAM NEŠTO VIŠE O KST HORU. KAKO SE RODIO, KOLIKO ČLANOVA BROJI I KAKVU MUZIKU PEVATE?
Osnovao ga je moj prijatelj i kolega Miodrag Jevtović. Posle mnogobrojnih pomaganja, što sviračkih, što pevačkih, Jefta mi je ponudio da preuzmem vođenje, verujući da ću ja to voleti i truditi se da nastavim rad skoronastalog horića. Smatram da je dobro postupio, jer sam ja dobila još jednu divnu porodicu koju ne bih menjala ni za šta. Na početku je bilo teško, kako to obično bude sa promenama i prilagođavanjem, ali kada smo se malo bolje upoznali, sve je krenulo svojim pravim tokom. Završili smo uspešno treću godinu i ne planiramo da stanemo. Za sada nas ima oko tridesetak, ali verujem da će sa novom sezonom stići još novih članova. Dosta njih se već i najavilo, videvši nas na nastupima ili televiziji i sa nestrpljenjem čekaju septembar kada će se održati nove audicije. Izvodimo stranu i domaću pop i rok muziku, uvek se međusobno dogovaramo šta bismo mogli raditi. Zapravo pevamo ono što volimo i što slušamo privatno. Na tom spisku su recimo nezaobilazni, The Beatles, Queen, Abba, Tina Turner, kao i Rudimental, EKV, Marchelo, Vampiri itd. Trudimo se da pored a kapela (a cappella) izvođenja, dodamo i po koji instrument, kako bismo upotpunili doživljaj i preneli pesmu na pravi način. KST hor je jedna divna družina gde nema predrasuda, nema ružnih reči, nema hijerarhije. Na probama se šalimo i kreiramo opuštenu atmosferu ali smo i radni i ozbiljni, dok se između proba i nastupa družimo i van prostorija naše kuće tj. Kluba studenata tehnike.
SLATKO, SLANO ILI NEŠTO TREĆE?
I slatko i slano, a po mogućstvu i nešto treće.
KO JE PO TVOM MIŠLJENJU UMETNIK ŽIVLJENJA?
Onaj koji je sposoban da svoj život pretvori u zabavu, hedonizam, da se zasniva na ljubavi prema svemu – ljudima, drveću, suncu, životinjama, tortama. Onaj koji neće reći ružnu reč za ponedeljak i kišu. Onaj koji grli tišinu kao najlepši zvuk. E za njega ću reći da je pravi umetnik.
OMILJENI CRTANI JUNAK?
Odnedavno, kad sam se tek upoznala sa njegovim stripovima, prvenstveno je strip junak, ali u oba slučaja ću reći Garfild.
DA LI JE MOGUĆE ŽIVETI OD ONOGA ŠTO VOLIMO?
Apsolutno, bitna je upornost i neodustajanje. Smatram da se to uvek, bez izuzetaka, isplati.
PREPORUKA ZA ČITANJE/SLUŠANJE/GLEDANJE OVOG LETA?
Za čitanje uvek Ivo Andrić „Beogradske priče“. Za slušanje moja preporuka je celokupna muzika iz kultnog filma „Ljubav i moda“, a gledanje istoimenog mjuzikla u Madlenianumu je ove godine nezaobilazno. Takođe i gledanje svih mogućih novonastalih crtaća, jer – leto.
ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?
Kada sam na kraju obaveštenja za hor napisala
„poyvam“ (poz vam) i dobila komentar: „A šta je to poyvam, to nismo nikad do sad pevali?”
Ili kada sam sa drugaricom prepevavala pesme Riki Martina na srpski jezik („Al’ sijaš Marija, kaladont ti prija“).
KOME BI PREPORUČILA DA SE MALO KULTIVIŠE?
Mnogima, ali nema potrebe ako ih to ne zanima. Oni koje zanima će se samo nadograđivati već. Ali konkretno, možda komšiji sa četvrtog ili ako ne, bar da zatvori prozor kada uživa u svom muzičkom izboru.
ŠTA SMERA KST HOR U BUDUĆNOSTI I ČIME ĆETE NAS OBRADOVATI?
Spremamo jedan promo spot koji uskoro treba da izađe, a možda nas, pored predstojećih nastupa, u nekoj novoj sezoni budete (ponovo) videli i u jednom takmičarskom talenat šou. Svakako možete pratiti našu fejsbuk stranicu gde pratioce redovno obaveštavamo o našim aktivnostima.
PORUKA ZA KRAJ?
Ljudi greše, materija kruži, ali umetnost je večna. Oblačite se lagano, pijte mnogo tečnosti, glupirajte se na kiši. Ne suzdržavajte se. Samo pamet u glavu (što bi rekla majka Ljilja).
