Japan je do druge polovine devetnaestog veka, tačnije do 1868. godine, doslovno predstavljao svet za sebe. Nakon više od dvesta pedeset godina izolacije od drugih zemalja sveta i njihovih naroda, padom Tokugava šogunata i dolaskom dinastije Meiđi na vlast, svoja vrata konačno otvara ostatku sveta. Inicirani ovim događajem, lančano su krenule da se nižu promene i reforme koje su munjevitom brzinom počele da se sprovode. Umetnost, takođe nije odolela ovom fenomenu korenite promene. Možda bismo najverniju sliku Japana iz tog perioda mogli pronaći upravo u jednom od najlepših ogranaka kulture – književnosti.
Prilikom upoznavanja sa istorijom, sudbinom, ljudima i mentalitetom Japana iz ovog perioda, susrela sam se sa romanom Nacume Sosekija “Kokoro“, što na japanskom znači “duša“. Ovo otkriće je u mojoj glavi obojilo sliku o dalekoj zemlji Orijenta, o kojoj sam vrlo malo znala. Zahvaljujući njoj sam spoznala pregršt detalja, počev od načina života koji se tamo vodio, razmišljanjima i sistemu vrednosti, preko književnog stvaralaštva iz tog vremena i sagledavanja sveta kroz prizmu jednog od najcenjenijih i najuticajnijih pisaca moderne i japanske književnosti uopšte.
Nacume Soseki se smatra utemeljivačem moderne književnosti Japana. Otelotvorio je sve ono što je Meiđi društvo sobom donelo, ali je njegove određene segmente i kritikovao. Kao i mnogi drugi umetnici i književnici, bio je pristalica antinaturalističke književnosti koja je negovala lepo i favorizovala estetizovano, za razliku od naturalističke struje koja je nastupila na književnu scenu krajem devetnaestog veka. Osamdesetih godina dolazi do političke zasićenosti i vremena kada je književnost počela da prati individue. Naturalisti su tada zamerili Sosekiju da stvara dela udaljena od realnosti, ali Soseki je težio estetskom, etičnom i istinitom, kao i spajanjem to troje. Roman “Kokoro” je izuzetno pitko delo koje se čita u jednom dahu i kome se iznova vraća, dok svaki put podstiče sve dublja i različitija razmišljanja. Nazivaju ga još i romanom tajne. Sačinjen je iz tri dela, a do poslednje stranice ostajemo u neznanju i iščekivanju raspleta događaja koji su se tokom čitavog romana međusobno razvijali i preplitali. Nacume Soseki je ovo delo napisao u završnoj fazi svog stvaralaštva, u kojem se najviše bavi egoizmom i usamljenosti savremenog čoveka. Moguće je da je inspiraciju za ovakvu tematiku podstakla teška bolest od koje je Soseki dugo patio. Tokom romana je uspeo da prožme i mnogo motiva vezanih za univerzalne probleme celog sveta, ne samo onih svojstvenih Japanu. Neki od njih su nažalost vanvremenski, čije rešenje ni danas ne uspevamo da odgonetnemo. Motivi, dakle problemi sa kojima se i danas borimo, tiču se porodice, malograđanstva, izdajništva, izopačenog sistema vrednosti, sebičluka, nedoslednosti, nezadovoljstva. Nedostatak dobre komunikacije među ljudima, iz koga se rađaju osećanja otuđenosti i usamljenosti, a kulminira problemom koji se tiče pripadnosti i identiteta.
Soseki nam svoju priču ispunjenu živim dijalozima, opipljivim scenama, opisima i zvucima predstavljene kroz kružnu koncentričnost naracije Učitelja i njegovog mladog prijatelja. Ostavio nam je mnogo prostora za razmišljanje i mogućnost da se uživimo u likove i duboko uronimo u njihove duše. U jednom trenutku shvatamo da se i sami nalazimo u Kamakuri i da nam stopala zapljuskuju nežni morski talasi. Zatim se nađemo u kući Učitelja i njegove supruge Tišine (Ošizu), pored postelje u kojoj leži mladićev bolesni otac, u malom pansionu Gospođe i njene divne ćerke, i na kraju u kupeu voza koji ide za Tokio.
On nam daje odgovore putem unutrašnjih previranja svojih likova, kroz mnoštvo njihovih misli i osećanja, jer to nevešto čine govorom i rečima. Velika je zabluda da je introvertnost, usmerenost ka sebi i nemoć da se otvorimo i u potpunosti predamo drugome, svojstveno samo japanskom čoveku. Naprotiv, sa tim se bori ceo svet, bez obzira na godine. Usamljenost, otuđenost, osećaj nepripadnosti i neimanje jasne predstave o samom sebi su stvari koje svakodnevno muče većinu nas. Iz njih proističu egoizam i izdajništvo, pa čak i od strane najbližih. Izuzeci se jedino mogu pronaći pod okriljem mladosti kada, naivni i još uvek neiskvareni možemo odoleti životnim iskušenjima.
Opet, nije sve zatrovano, kako je Andrić jednom rekao. Iskrena ljubav koja se rodila između Učitelja i njegovog studenta i njihova suštinska povezanost uprkos razlici u godinama, predstavlja jednu od poruka ovog romana, koja nas inspiriše i uliva nadu. Zatim ljubav roditelja prema svom detetu, zbog kojeg čak zaboravljaju na bolest. Ljubav koju gajimo prema prijateljima, koju brižno čuvamo i negujemo. Ma koliko bio zaljubljen u bure i oluje, čovek ipak zaželi da se makar na kratko vreme ukotvi u nekom tihom pristaništu, gde vreme ne ratuje sa večnošću. Ali usamljenost je ta koje se svi najviše plašimo. U tom strahu pomišljamo na mnoge stvari, istovremeno zaboravljajući i mnoge druge. Zaboravljamo na sve dobro i lepo što imamo kraj sebe i na čemu bismo trebali biti beskrajno zahvalni. Svesno odbacujemo sreću koja nam je pružena iz zavisti i ljubomore koje bezrazložno gajimo u sebi.
Tada svaka priča o umetnosti prestaje.
Svaki život je nečija umetnost. Koja je svrha diviti se slici ili pesmi koje se usled pogrešnih boja i sazvučja deformišu i prestaju ličiti na nešto uzvišeno? Tako nešto prestaje da biva umetnost, prestaje da biva život. Prestaje da postoji.
Soseki nam dočarava tu krivu sliku kroz svoju priču. Uči nas na greškama i gresima svojih likova. Ukazuje nam na pogrešan put koji u jednom trenutku postaje ćorsokak i tera nas na liticu sopstvenog bezdana. Navodi nas da učimo o sebi, o drugima, svojim bližnjima, o svom narodu i o svetu uopšte.
Čitajući “Dušu”, upoznala sam sebe malo bolje. Bogatija za još jedno iskustvo, inspirisana da postanem mnogo bolja i maštovitija umetnica svog života, da ga krasim divnim bojama i melodijama, da nikada ne radim na svoju štetu, ali ni na tuđu, da napravim sopstveni recept za sreću i nesebično ga podelim sa drugima. Kao što je to uradio Nacume Soseki pretočivši nam svoje misli kroz pero, iz svoje duše u naše.
