Stihovi ove talentovane, američke pesnikinje uklesani su na Kip slobode i transformišu ovaj spomenik u simbol nade za milione emigranata.

---

Ema Lazarus rođena je 1847. godine u bogatoj porodici jevreja u Njujorku. Obrazovanje je stekla uz pomoć privatnih tutora i veoma rano počela da se bavi pisanjem poezije. Pisala je i prevodila poeziju pa je njena prva kolekcija iz 1867. godine, koju je njen otac odštampao, privukla pažnju Ralfa Valda Emersona, koji je postao njen prijatelj i mentor. Tokom života ona je dobila podršku i od drugih pisaca, uključujući i Henrija Džejmsa.

Njeni radovi počinju redovno da se pojavljuju po raznim magazinima, potom je objavila roman, kao i predstavu u stihu. Kako su godine prolazile i što je više čitala dela Georga Eliota i Daniel Deronda počinje da se više interesuje i istražuje svoje jevrejsko nasleđe. Bujanje nasilnog antisemitizma u Rusiji i Nemačkoj bili su glavna prekretnica u njenom životu. Ona kroz poeziju i prozu počinje da obrađuje pitanje jevreja i da se bori za jevrejske izbeglice. Objavila je brojne eseje na tu temu a njena zbirka pesama Pesme semita iz 1882. godine predstavlja jedan od prvih književnih radova koji istražuje borbe jevrejskih Amerikanaca. Zbog svog angažovanja i borbe za prava jevreja stekla je veliki broj prijatelja po svetu, a neki od njih su bili Robert Brauning i Vilijam Moris.

Pesma po kojoj je najpoznatija, i koja je na neki način bacila senku na njen ostatak rada, je pesma Novi Kolos čiji je stih 1903. godine ugraviran na postolju Kipa slobode. Te njene reči pokazuju veru i nadu u Ameriku koja je sigurna i bezbedna i koja prihvata sve ljude ovog sveta, pogotovo one ugnjetavane i napaćene. Godine 1883. književnica Konstans Keri Harison zamolila je Emu da napiše pesmu kako bi se prikupila sredstva za postolje Kipa Slobode, koji je bio poklon od Francuske. I tako je nastala pesma „Novi Kolos”.

Obolela je i vratila se u Njujork gde je 1887. godine preminula od Hočkinove bolesti u 38. godini.

Ne kao drski gigant Grčke slave,
Sa svojim osvajačkim udovima jašući od zemlje do zemlje;
Ovde na našim morem okupanim, zalaskom sunca dodirnutim kapijama stajaće
Moćna žena sa bakljom, čiji plamen
Zarobljena munja, a njeno ime
Majka prognanika. Iz njene ruke
Plamti svetska dobrodošlica; njenim blagim očima komanduje
Zračna luka koja povezuje dva grada.
Držite se, drevne zemlje, vaša legenda odjekuje! ona uzvikuje
Sa nemih usana. „Dajte mi svoje umorne, svoje siromašne,
svoje šćućurene mase koje žude da slobodno dišu.
Nesrećan otpad vaših obala.
Pošaljite beskućnike, olujnih kosti meni.
Podižem svoju lampu iznad zlatnih vrata

Share

• Tweet
• Pin It