Nakon gledanja filma Muzej čudesa koji je snimljen kao ekranizacija knjige Wonderstruck Brajana Selznika, počela sam da razmišljam podrobnije o kolekcionarima, kolekcionarstvu i činjenici da i svi mi, čuvajući uspomene i sitnice iz života bivamo kustosi muzeja vlastitih života. Međutim neki od tih kustosa poznati su i van svog kruga prijatelja, a njihove zbirke čudesa izazivaju oduševljenje, radost, a ponekad i zavist ljudi koji gaje jednaku pasiju prema umetnosti.
Jedan od njih je i Vladimir Macura, kolekcionar, osnivač i vlasnik prvog privatnog muzeja kod nas, Muzeja Macura. Javnost je za Vladimira Macuru po prvi put čula kada je u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti 2002. godine organizovana izložba „Nadrealizam u Beogradu: Umetnost nemogućeg”. Tom prilikom je javnost imala priliku da vidi deo njegove kolekcije. Dve godine kasnije u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” Macura je predstavio dela likovne i primenjene umetnosti avangardnih pokreta 20. veka, a u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu prikazan je i deo njegove kolekcije „Svakodnevni život stolica/Gorgona”, 2006. godine. Zatim je došlo vreme za otvaranje vlastitog muzeja. Macura je osetio potrebu da svoju kolekciju podeli sa svetom, smatrajući da ga je ona nadrasla kao pojedinca. U tom svetlu možemo tumačiti i natpis na mermeru na kome je elegantnim slovima isklesana jednostavna i nedvosmislena poruka – „Mome narodu“.
Prvobitan plan bio je da napravi manju galeriju do 200 m2. Kako je vreme odmicalo a ideje se nizale od prvobitnog plana za gradnju galerije, došlo se do zamisli i realizacije muzeja na čak 650 m2. I pronalazak lokacije je posebna priča. Macura se priseća kako se jedne zime na biciklu uputio od Slankamena ka Zemunu. Bilo je veoma hladno. U jednom momentu je skrenuo i našao se na neobrađenom zemljištu nedaleko od Dunava koje ga je istog momenta osvojilo. Znao je da je pronašao ono za čime je tragao. Paralelno sa razmišljanjem o kolekciji i pripremama za otvaranje galerije Macura je došao u kontakt sa jednim austrijskim umetnikom, Badijem Fribeagom koji je radio na konceptu koji je uključivao jabuke. Badi ga je, kako kaže, nahranio idejom Jabuka zbog čega danas kada dolazite u posetu muzeju prolazite kroz bogate drvorede u kojima stanuje 47 sorti jabuka koje su odavno prestale da se uzgajaju. Doneo ih je iz jednog instituta u Austriji koji je uspeo da očuva te retke sorte. Macurina ideja je da kako kolekcija raste, kako muzej raste da tako rastu i te jabuke. Cilj je da se ove jabuke prošire i ponovo počnu da se gaje u Srbiji. Macura je vizionar i on ne posmatra svoj angažman na kratkoročnom nivou već želi da stvori mesto koje će biti aktuelno i značajno i za 50 ili 100 godina.
Macurin muzej predstavlja spoj ekologije, umetnosti i arhitekture, spoj javnog i privatnog i predstavlja prijatan susret i uvod u svet neobičnog kolekcionara. Na netipičnoj lokaciji, smestio se jedan poseban dom u kome kultura stanuje. Prirodan ambijent, mirisi lavande, mediteranskog bilja i jabuka, blizina Dunava pozornica je na kojoj je smešten ovaj privatan muzejski kompleks. I sam vlasnik zagonetan je, ne voli da se eksponira u javnosti niti govori za medije. Živi u Beču gde vodi
umetničku galeriju. Smatra se najznačajnijim kolekcionarom srpske avangardne umetnosti. On poseduje možda i najznačajniju zbirku umetničkih dela iz perioda avangarde 20-ih i 30-ih godina i moderne umetnosti 60-ih i 70-ih godina nastalih na tlu Jugoslavije, zatim kolekciju originalnih dokumenata iz tog perioda kao i zbirku dizajnerskih stolica iz 20. veka.
Ono što je najinteresantnije je činjenica da se u njegovoj zbirci nalazi ozbiljna dokumentarna građa u vidu časopisa, članaka i svedočanstava koja nam pomaže da bolje sagledamo vreme u kome je pojedini umetnički pravac nastao. Macura poput Micića, svog velikog uzora, inspiraciju pronalazi u elementu jačem od zemlje – vodi, kojoj dopušta da ga ponese ka nepoznatom i neizvesnom. Macura prati Dunav i na njemu stvara svoj privatni raj u ulici Zenit 1, kako ju je sam nazvao. Nekoliko kilometara uzvodno na lokaciji Zenit 4 smestio se Magacin Macura, mesto koje okuplja umetnike i pomaže im da se izraze. Magacin je nekoliko godina po otvaranju Muzeja otvoren u rekonstruisanom magacinu za žito. Ovaj prostor otvara mogućnost delovanja Muzeja kao i predstavljanja različitih vrsta umetnosti od teatra, konceptualne umetnosti, performansa, do arhitekture, skulpture, mode i alternativnog filma. Prostor je oživeo pa sada umesto hrane za telo, hrani dušu.
A gde su Zenit 2 i 3 i hoće li ih biti? Verovatno..! Macura je zagonetan i ne govori često za medije pa možemo samo da nagađamo o narednoj lokaciji. Kako je jednom prilikom rekao sigurno je da će pratiti Dunav, sve drugo je podložno promeni. Za njega je Dunav poveznica između ljudi, nacija, umetnosti i kulture bez ikakvih predznaka i odrednica koje ih često dele.
„Voda kao praelement ima magičnu moć i privlačnost i to je uticalo da taj prostor na obali Dunava vidim kao idealno mjesto za Muzej. Banovci su na kraju svjeta, čak i ne postoje na karti svijeta ali postoje na mom putu, Ja slijedim svoj put, a on prolazi kroz Banovce.“ izjavio je Macura za magazin Eko kuća.
I u arhitektonskom smislu muzej je podjednako interesantan. To je meandar ugrađen u prirodni ambijent, otvoren prema sremskoj ravnici. Oblik muzeja krije jednu simboliku, naime, on povezuje Macurinu strast za umetnički opus Julija Knifera. Posmatran iz vazduha zgrada muzeja formira slovo M. Macurine vizije u delo su sproveli arhitekte Ivan Kucina i Nenad Katić. Interesantan je i kontekst u kome se muzej nalazi posebno ako posmatramo kontrast koji postoji između ruralnog okruženja i neočekivanog futurističkog elementa kakav je ogromna crna kocka koja dominira sremskom ravnicom. Ovde se smestila i mala drvena „kuća za samoću”, zatim „staklena (kristalna) palata” sa velikom kriptom, a onda i kapela sagrađena uz dunavsku fasadu glavne muzejske zgrade. Kapela je posvećena Kazimiru Maljeviču i poseduje neobičan pokretan krov koji se diže čekrkom, ručno, sve dok se ne uspravi u impresivan crveni Maljevičev krst koji se vidi nadaleko.
O samoj postavci koja vas očekuje u muzeju ne želim da vam govorim jer ne želim da nekome ko nije bio pokvarim prvi utisak. Dovoljan će biti nagoveštaj koji će vam nekoliko odabranih fotografija dati. Vama želim da se nađete u ulozi istraživača koji svojim tempom, korak po korak ulazi i otkriva zbirku. Macurina zamisao da muzej ima i ulogu kulturnog centra u okviru koga bi se izvodili pojedinačni i grupni performansi, koncerti, pozorišne predstave, filmske i video projekcije, tribine ostvaruje su prirodnim tempom.
Kolekcije koje Macura čuva od zaborava pokazatelj su da je tadašnja država Kraljevina SHS imala kapacitet da ide u korak sa svetom i prati svetske trendove. Jedan od takvih primera bio je časopis Zenit u kome su objavljivani tekstovi, pesme i priče u čijem radu su učestvovali vodeći avangardni pisci i umetnici. Micić koji je kroz Zenit doneo na uvid modernu umetnost domaćoj javnosti u svom časopisu je sarađivao sa znamenitim ljudima iz sveta umetnosti čime je zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca stavio na kulturnu mapu sveta. Nažalost, događaji koji su usledili pokazali su da je Micić bio daleko ispred svog vremena, neshvaćen i nedovoljno cenjen. Zenit prestaje da izlazi nakon samo 5 godina, a Micić biva prognan u Pariz po naredbi kralja (njegove ideje imale previše dodirnih tačaka sa komunizmom). Micić koji je na Macuru ostavio snažan utisak lebdi nad ovim mestom, a Macura je našao načina da neke od njegovih ideja sprovede u delo. Interesantno je spomenuti da je i Micić bio strastveni kolekcionar avangardne likovne umetnosti. Zagrebačka publika je imala priliku da Micićevu kolekciju vidi izloženu u „Zenitističkoj međunarodnoj galeriji nove umjetnosti“, koju je otvorio davne 1922. godine, čime je umetnost učinio dostupnom svim slojevima društva. U Muzeju Macura imaćete priliku da vidite nekoliko primeraka avangardnog časopisa Zenit čiji je Ljubomir Micić bio urednik i osnivač.
Vladimir Macura voli zenitizam, yugo-dadu, ruski i poljski konstruktivizam, srednjoevropske avangarde, beogradski nadrealizam, EXAT51, Gorgonu, visoku modernu, konceptualnu umetnost, bečki akcionizam, vojvođansku neoavangardu, minimalizam. Muzej Macura se izdvaja iz ostatka kulturne ponude svojim neformalnim konceptom i snažnim pečatom ličnosti kolekcionara koji je ovom projektu udahnuo životnost i emocije, što je priznaćete retkost u ovdašnjoj kulturnoj ponudi. Vidimo se na proleće kada muzej ponovo bude otvoren. (muzej je otvoren od maja do oktobra svake godine, posete su vikendom)
Fotografije: muzejmacura.com
