Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka u gostima nam je Tamara Zidar, programerka, fotografkinja, putnica i mama, autorka portala Keva, bloga Geravodeli, osnivačica Nani Zani ogrlica za mame i bebe, kao i neformalnog udruženja Putospektiva. Za #mojeekonavike govorila nam je o usporavanju, o uvažavanju sopstvenih potreba i mogućnosti u skladu sa trenutnom životnom fazom, kao i o svakodnevnim navikama koje praktikuje sa svojom decom, navikama koje voli da pretvori u zajedničke zelene rituale u kojima svi uživaju.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Počnem da pevam Plastiku od Idola, ali u Horkestar izvedbi.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Uz rizik da zvučim kao neko od 100 godina, ali ja se sećam života bez plastičnih kesa, megamarketa i interneta. Namirnice su se kupovale na pijaci, koristile su se platnene torbe, dostava hrane nije postojala i život je bio sporiji. To nisu bile eko navike već samo navike, koliko sopstvenim izborom, a koliko nedostatkom istog. Brz život nam je doneo različite mogućnosti, ali i izgovor za udaljavanje od sebe i prirode. I zato svako usporavanje donosi eko navike kao posledice dostojanstvenog života. Od kupovine sira kod “mog čoveka” na pijaci u staklenoj ambalaži i vraćanja kutija za jaja, preko upotrebljavanja višekratnih vrećica za povrće, flaša za vodu i čvrstih/refill sapuna za telo i kosu, korišćenja gradskog prevoza/bajsa/trotineta/mopeda umesto automobila, odvajanja plastičnih, tetrapak i staklenih ambalaža za reciklažu, pa do kupovine i prodaje second hand robe i jasne svesti o količini električne energije koju trošimo. Zdravorazumske navike koje osim direktnog benefita prirodi i kućnom budžetu donose i veliko zadovoljstvo, pogotovo kad ih delimo sa našom decom i od ubacivanja ambalaža u reciklažne kontejnere napravimo ritual i zabavu.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Usporiti. Izaći napolje, poneti flašicu sa vodom, hraniti labudove zelenom salatom skupljenom pored tezgi na pijaci i ići u biblioteku. Boraviti na vodi, šetati šumom, družiti se sa decom, ići u pozorište i pevati. Na taj način ja palim svoje zelene lampice kojima dalje osvetljavam svoj put ka još većem izobilju životnog zelenila.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Baš u tom usporavanju. Rad u korporaciji ne podržava usporavanje. Škole, radionice, treninzi i dodatne aktivnosti takođe. U tom haosu preplitanja želja za postići, zaraditi i pružiti više, saplićemo se o sopstvene potrebe za usporiti, oslušnuti i osetiti. Jer koliko ljudi je u mogućnosti da između pet sastanaka, odlazaka u kupovinu i gajenja male dece uveče kuva hranu za sutra i nosi ga na posao u višekratnim posudama, u zamenu za manju gomilu plastičnih posuda od ručka negde na periferiji grada? Da ne spominjem odlazak na posao biciklom i rizik da mokra fleka ispod miške bude prva stvar koju će kolege ugledati kada im mahnete za dobro jutro. Sve to lepo zvuči u nekom članku na Instagramu koji ćemo pročitati tokom skrolovanja uveče, utrnuti i obamrli od hroničnog umora, preplavljeni dnevnim sadržajima i u večitom čekanju odmora, ali malo je onih kojima snaga volje i inat ne dozvoljavaju da se prepuste tom životnom mlinu i odustanu od traženja smisla u malim koracima za bolje sutra.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Uvažavanju sopstvenih potreba i mogućnosti u skladu sa trenutnom životnom fazom i traženju balansa u svemu tome. Što u prevodu znači da ću u jednom trenutku morati da se suočim sa svim onim kutijama punim stvari koje godinama čuvam pod izgovorom da mi je teško da ih bacim, da će mi nekad zatrebati, da ću im naći svrhu i mesto ili pronaći nekoga kome su baš neophodne. Jer treba krenuti iz sopstvenog dvorišta, raskrčiti prostor i možda tamo negde u ćošku nađemo savršeno mesto za kompostiranje ili gajenje povrća. A za stvari ne brinem, uzeće ih onaj kome su potrebne ili ćemo ih videti u nedelju na buvljaku. Jer cirkularna ekonomija radi odlično i bez nas.
