Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka u gostima nam je Milena Zidnović, arhitektinja i osnivačica regionalnog portala za žensko stvaralaštvo u arhitekturi Žene u arhitekturi, arhitektektonskog studia MZ studio, kao i koosnivačica udruženja Pametni grad. Za #mojeekonavike govorila nam je o problemu zbrinjavanja otpada, odnosu vlasti prema životnoj sredini, zagađenju, građanskom aktivizmu i koracima koje lično preduzima u cilju smanjenja otpada i zelenijeg života.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Ima ih dosta, ali svakako je prva količina otpada koju proizvodimo. U Srbiji mislim da je to možda i očiglednije nego u nekim drugim zemljama, koje možda proizvode više otpada, jer većina naših gradova nema sanitarne deponije, spalionice ili na neki drugi način rešen problem odlaganja. Prečesto se deponije nalaze na ulazu u gradove ili uz magistralne puteve, te je otpad i zagađenje koje on proizvodi više nego očigledan. Nekad mi se čini da većina ljudi primećuje taj problem, i da im smeta, što budi nadu u pozitivne promene. U anketama stanovništva koje sam, u projektima na kojima radim, sprovodila, nedostatak kanti za đubre i kontejnera u javnom prostoru se često navodi kao veliki problem i nešto što ljudi žele da se promeni. Sa druge strane, letos sam prisustvovala sceni koja me je vrlo uznemirila, gde je jedna gospođa prošla pored 3 drečavo narandžaste kante za otpatke da bi svoj otpad zafrljačila sa mosta u reku. Dakle, očigledno nije dovoljno samo prisustvo kanti, potrebno je stalno podizati svest ljudi i vršiti edukaciju. Najzad, samo pritisak edukovane i zainteresovane javnosti može učiniti da i političari shvate značaj ove teme i počnu sistemski da deluju u cilju njenog rešavanja.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Slažem se u potpunosti da su mali individualni koraci, podjednako važni kao i veliki sistemski. U svom životu usvojila sam, a potom i nametnula svojim ukućanima, neke eko navike poput odvajanja otpada za reciklažu, obavezno nošenje platnenih cegera u kupovinu, korišćenje boca za višekratnu upotrebu umesto stalne kupovine flaširane vode. I u aktuelnoj pandemiji maske za jednokratnu upotrebu prave sumanutu količinu otpada, pa koristim isključivo maske koje se peru. Kupila sam ih i svim članovima svoje porodice, kao i prijateljima. Takođe, trudimo se da više kuvamo a da retko poručujemo hranu kako bismo izbegli plastičnu i stiropor ambalažu koja se koristi za dostavu. Trudim se da i tokom menstrualnog ciklusa proizvedem manje otpada tako što koristim menstrualni donji veš, koji se nažalost kod nas još uvek ne može kupiti, ali su se pojavile druge alternative poput čašica. U našoj kući ne koristimo omekšivače i druge nepotrebne hemikalije u održavanju lične i kućne higijene, a trudimo se da ono što koristimo bude sa prirodnim sastojcima. I možda najvažnije, trudimo se da odolimo konzumerističkoj kulturi u kojoj živimo – retko idemo u šoping, ne obnavljamo garderobu svake sezone već ulažemo u klasične komade koji će nam dugo trajati. Gotovo sve što posedujemo sa nama je već godinama, nekad i celu deceniju. Da iskreno procenimo svoje potrebe i ne nasedamo na marketinške kampanje koje nas ubeđuju da nam je neka glupost neophodna je možda najveća stvar koju možemo da uradimo za planetu.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Svakako je uspešan zeleni dan ako smo iza sebe ostavili minimalni otisak na životnu sredinu. Privilegovana sam da na posao idem peške, a kada to nije moguće gledam da koristim javni prevoz umesto automobila, ili da vožnju podelim sa nekim. Sa sobom uvek nosim ceger u torbi, za sve dnevne kupovine, a leti i flašicu vode. Ako mogu da na posao ponesem hranu u svojoj kutiji, onda je to najbolje rešenje. Srećom, dosta se stvari u poslu danas može obaviti elektronskim putem, tako da se smanjuje potreba za štampom i nepotrebnim trošenjem papira. Ima puno sitnica koje tokom dana mogu učiniti da se osećam bolje po pitanju svojih ekoloških navika.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Po meni najveći izazov je kako odoleti konzumerizmu. Mislim da mi kao siromašno društvo i dalje patimo od statusnih simbola, poput broja automobila u domaćinstvu ili najnovije i najskuplje garderobe. Čuvanje i brigu o planeti i dalje većina ljudi ne vidi kao nešto što treba da bude tema u našim životima, već se time bave neki „zaluđenici“ ili ljudi koji nemaju druga posla. Na tome mora da radi svako od nas posebno, i da se trudi da pozitivno utiče i na druge u svojoj okolini.
Sa druge strane, izuzetno me brine što država ne vodi nikakvog računa o našoj životnoj sredini, a većina važećih praksi kod nas su u potpunoj suprotnosti sa održivim razvojem. Naša država i dalje ulaže u ugalj kao izvor energije, iako se zimi gušimo u smogu; prodaje plodnu zemlju za rudnike iako oni nepovratno uništavaju pejzaž; javna komunalna preduzeća ne bave se reciklažom niti gradovi imaju sanitarne deponije; na prste jedne ruke mogu se nabrojiti gradovi sa postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, a i ona su sa zastarelim tehnologijama; kod nas su najčešće greenfield investicije, gde se poljoprivredne ili ozelenjene površine pretvaraju u industrijske, umesto da težimo brownfield investicijama gde će se industrijski kompleksi pretvoriti u neke ekološkije namene. Naši gradovi i opštine ne sagledavaju kritički moguće investicije već zdušno žele dobrodošlicu prljavim tehnologijama iz celog sveta, i još im daju subvencije. Ljudi koji instaliraju solarne panele na svojim kućama imaju užasne probleme sa Elektrodistribucijom zbog toga, dok svi mi kroz naše račune plaćamo subvencije minihidroelektranama koje uništavaju naše reke. O seči stabala i uništavanju javnih zelenih površina u svim gradovima ove zemlje ne želim ni da govorim, jer mi se u komšiluku upravo dešava tako nešto, u parku kod Hrama sv. Save.
Zanimljivo je da je, i pored svega navedenog, od ove godine svim preduzećima u Srbiji uvedena naplata ekološke takse, u značajnim iznosima. Iskreno me zanima za šta će se ovako prikupljena sredstva koristiti, obzirom da osim naplate plastičnih kesa, i to samo u supermarketima, već duže vreme nismo videli ni jedan pozitivni korak na ovu temu u Srbiji.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Planiram da radim na dodatnom smanjenju otpada koji proizvodimo održavanjem lične higijene i kozmetikom koju koristimo. Nadam se da će se u budućnosti i kod nas pojaviti prodavnice gde ćete moći da kupiti kućnu hemiju i ličnu kozmetiku na meru, donoseći svoju ambalažu. Takođe, nadam se da ću nastaviti da utičem i edukujem investitore u svojoj arhitektonskoj praksi kako bismo i u projektima na kojima radimo primenjivali što više principa održivosti i zaštite životne sredine
