Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Danas nam je u gostima Kristina Đurasinović koosnivačica Čilo & Vedro, menadžerka u kulturi, gorska vila zaljubljena u prirodu i inicijatorka održivih turističkih tura sa kojima ćemo vas u narednim danima bliže upoznati. Za #mojeekonavike pričala nam je o šumskim gradovima, baka Milici koja pravi čarobnu odeću od srpskog platna, prikupljanju smeća i uzdržavanju od kupovine. Kristina svako jutro organizuje besplatne ture sa idejom da se povežemo sa svojim okruženjem, a uskoro priprema brojna zanimljiva zbivanja, jer je kako nam je objasnila, tek krenula sa ovom inicijativom održivih turističkih tura u gradskoj divljini. Upoznajte gorsku vilu Kristinu i začinite i vaš dan sa malo šumske magije.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Poštovanje i savezništvo sa prirodom. Zamišljam šumske gradove i pitam se da li je istorija civilizacije mogla da krene u tom pravcu…
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Generalno ne kupovina suvišnih stvari, dosta razmišljam da li mi je izabrana stvar uopšte potrebna. Kada kupujem odeću second hand je čest izbor. Obožavam da uzimam stvari od žena iz porodice i drugarica koje više ne žele da ih nose, a meni se baš svide i nekako mi dobro čučnu. Mnogo volim i odeću sa ručnim radom, pa evo preporuke za jednu baka Milicu kod Bezistana na Terazijama. Pravi košulje i haljine sa vezom na srpskom platnu i ima nerealno niske cene… Što se tiče plastike – kese, flašice sa vodom, plastične čaše, pribor, slamčice odbijam ili izbegavam, rado komplikujem život prodavcima na pijaci sa mojim kesama i vrećicama. Koristim one zelene eko kese grada za reciklažu i nadam se da ta priča nije skroz šarena laža. Od svih eko navika omiljeno mi je sakupljanje đubreta po ulicama ili prirodi. Ranije me blokirao osećaj da ne mogu sve da počistim, a sad sam se opustila i vodim se parolom da je i malo dovoljno. Često tokom planinarenja neke usamljene flaše, konzerve, celofane volim da pokupim, puni džepovi đubreta mi dođu kao suveniri. Super mi je što je ljudima čudno i drago kad vide da uzmem neki otpadak sa ulice i nosim do kante. I evo jedne eko navike za kraj – posmatranje prirode i divljenje. Ako zastanemo da pogledamo koru drveta, prelepe latice u travi malo bliže, odsjaj vode u reci imamo prilike da napravimo dublji kontakt i odnos od kojeg sigurno obe strane imaju koristi. Volim da verujem da priroda uživa dok joj šaljemo ljubav i toplinu.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Generalno bih volela da težim sporijem i svesnijem danu. pa se to preliva u konkretne stvari tipa manja potrošnja vode i struje kod kuće, razmišljanje o ambalaži, pravljenje prirodnog sredstva za brisanje podova sa alkoholnim sirćetom i par kapi esencijalnog ulja, upotreba sode bikarbone za čišćenje, kuvanje kod kuće. Polako korak po korak, bez konstantne unutrašnje osude ipak je borba za eko život u današnjem trenutku jedna tako duboka i kompleksna stvar na globalnom nivou…
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Definitivno brzina koja jede i ne daje prostor za novu naviku i nepotrebne ambalaže (pogotovo kad se naručuje hrana za dostavu).
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Pravljenje bioenzima i komposta u stanu. I da, još malo više da kuvam kod kuće, obožavam kuvanje (smeh)
