Moje eko navike: Danijela Rupić

Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.

Ovog četvrtka u rubrici #mojeekonavike ugostili smo Danijelu Rupić, magistarku likovnih umetnosti, ilustratorku i autorku bloga Priče sa istoka. Danijela na svom Instagram profilu i pomenutom blogu govori o važnim temama, pokazuje poznate destinacije iz sasvim novog ugla stavljajući fokus na lokalnu kulturu, ljude i običaje zemlje u kojoj se našla, na neposredan način nas upoznaje sa kulturama Istoka i slobodno možemo reći, podiže standarde kada je reč o pisanju travel bloga. Ukoliko nas redovno pratite sa Danijelinim pričama ste se sasvim sigurno susreli, zato da ne dužimo više, pozivamo vas da pročitate kakve su njene eko navike, kako iz njene perspektive izgleda pokušaj da smanjite količinu otpada dok putujete po Aziji, kao i koji su to trikovi koji vam mogu pomoći u građenju zelenijeg načina života.

Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?

Ako mogu da budem potpuno iskrena, u poslednje vreme mi je prva asocijacija greenwashing i taj lažni ekološki talas koji su zajahali najgori zagađivači i zlostavljači na svetu kako bi nas privoleli da bespotrebno kupujemo još više njihovih lažno zelenih proizvoda dok oni i dalje izrabljuju pola planete. To mi strašno ide na živce i krv mi proključa kad vidim da se ljudi primaju na te kampanje koje zauzimaju sve više prostora u našim svakodnevnim životima.

Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?

Ne kupujem novo sve dok staro može da se popravi. Ne patim za trendovima niti za stvarima koje bi nekoga trebalo da impresioniraju, ne gomilam i trudim se da kupujem samo ono što ću zaista koristiti. Odeću nosim dok se ne raspadne ili kako kažu moji prijatelji – opet si se obukla kao beskućnik. Nosim ceger, ali imam i kesu za neželjene kese, jer sve mora da se iskoristi što više puta. Isto važi i za plastičnu ambalažu – obožavam srpsku reciklažu i sarmu u kutuji od sladoleda. Imam deal sa ekipom koja preprodaje flaše – pakujem ih u posebnu kesu i ostavljam pored kontejnera, a preprodavci pokupe i još zarade neki dinar. Podržavam Čep za hendikep. Kuvam, ne bacam hranu i trudim se da saznam odakle dolaze namirnice koje kupujem, naročito proizvodi životinjskog porekla. Proklinjem bezočni kapitalizam, nedostatak sistemskih rešenja i evropske zemlje koje izvoze đubre u Treći svet dok se sa druge strane hvale kako su čiste i zelene, a mi im onda zavidimo. Trudim se da proklinjem što javnije i glasnije.

Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?

Glavni trik je stvaranje novih navika i menjanje obrazaca ponašanja, a da nas pritom ne pojede anksioznost ako sve ne bude išlo baš kako zamišljamo. Za početak – skratimo tuširanje, isključimo vodu dok peremo zube, iščupajmo punjače iz štekera ako ništa ne pune, isključimo svetla, zamenimo obične sijalice, zatvarajmo frižidere, ne palimo automobile za svaki metar, ponesimo cegere, razmislimo da li nam je sve što gomilamo zaista potrebno, kakvu vrednost stvari imaju za nas i kakav su put prešle do naših polica. Mislim da su to male promene koje svako može da sprovede, a potom i da ih podiže na neki viši nivo, u skladu sa mogućnostima.

Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?

Kada sam u Srbiji, veliki izazov mi predstavlja pronalaženje podjednako kvalitetnih eko alternativa – voda u staklu za nas koji moramo da pijemo flaširanu, dezodoransi koji stvarno rade, a ne koštaju skoro hiljadu dinara, višekratne čaše za poneti koje se ne usmrde i koje su otporne na curenje i lomljenje – da nabrojim neke. Otpor digitalizaciji me takođe dovodi do ludila svaki put kad otkucam dokument, odštampam da se ispotpisuje i pečatira, pa ga onda skeniram. Potpuno besmisleno bacanje papira. Večiti problem je i odsustvo sistemske podrške i želje da se ovim problemima bavimo na svim nivoima. Osim što je otežavajuće, često je i demorališuće.

Kada sam u Aziji svi ovi problemi se utrostruče.

Kada putuješ u kojoj meri su tvoji planovi i akcije usmereni na pronalaženje zelenijih alternativa?

Samo traženje, a kamoli nalaženje zelenijih alternativa je veliki izazov u azijskim zemljama koje su moja interesna zona. Čisto da stvoriš sliku – to su mesta na kojim se banane po marketima pojedinačno pakuju u celofan. Jednokratne plastične čaše za kafu se ubacuju u jednokratne kese koje su napravljene baš za te čaše, tih su dimenzija. Česmovača se ne pije, a ni vodomati po gradovima – pod uslovom da uopšte postoje – nisu baš najsigurnija opcija za nežnu evropsku crevnu floru. Jednokratna plastika čini ogroman deo svakodnevnih aktivnosti i jako je teško ne biti deo problema, naročito kad si turista, kad si u pokretu i kad sve što konzumiraš – konzumiraš u trku. Uvek je tu i finansijski momenat – eko hoteli i restorani su drastično skuplji od regularnih i obično su u pitanju mesta sa punim koferom raznih zvezdica koja svakako ne mogu da priuštim ili debelo precenjene kolibe od pruća – nema sredine. Neretko i etiketa eko služi samo da namami turiste i nema veze sa realnim stanjem.

Kako bi opisala svoje eko navike na putovanju?

Kao niz pokušaja, neuspeha i uspeha. Trudim se da poštujem zemlju najbolje što mogu i umem. Ne ostavljam smeće za sobom. Ne prljam. Ne mažem kreme sa zaštitnim faktorom tamo gde ima osetljivog morskog sveta. Ne pipam morska stvorenja, ne idem na predstave koje uključuju životinje, ne jašem slonove, ne mazim tigrove.

Dosta hodam. Insistiram na lokalnom: jedem lokalno, podržavam lokalne organizacije i radujem se lokalnim proizvodima iz održivih izvora. Imam večitu moralnu dilemu da li je bolje da kupim buđave kineske suvenire od siromašnih kojima taj novac bukvalno stavlja hranu na sto ili da se opredelim za lokalne dizajnere čiji su produkti smisleniji, ali im egzistencija nije ugrožena. Uvek biram male smeštaje, nikada poznate hotelske lance. Kuvam, nabavljam namirnice na pijacama. Ne kupujem garderobu da mi se slaže uz destinaciju. Ne kupujem stvari samo da bih se slikala u njima iako imam instagram profil.

Koji je za tebe omiljeni način transporta na putovanjima, i vidiš li i tu prostora za unapređenje?

Destinacije na koje putujem zahtevaju avionski prevoz, a kako su te zemlje uglavnom velike – dosta se leti i unutar njihovih granica. Alternativa su uglavnom autobusi i brodovi koji u kombinaciji verovatno ne zagađuju ništa manje od aviona, naročito ako uzmemo u obzir koji je broj tih jeftinijih prevoznih sredstava neophodan za zadovoljenje potreba miliona putnika.

Najbolja opcija bi verovatno bili vozovi, ali južno od Kine su uglavnom spori, stari, neudobni, nepouzdani i prilično skupi u odnosu na sve što (ne) nude. Cene su slične kartama za letove low-cost aviokompanija i verujem da će većina ljudi pre izabrati let od pola sata nego više od 12h neizvesnog klackanja u prehladnom ili pretoplom, nagužvanom vagonu, naročito ako postoji ograničenje u vidu dana godišnjeg odmora.

U samim gradovima situacija je nešto jednostavnija jer je metro najpogodnije prevozno sredstvo za izbegavanje špiceva i zastoja u kojim satima stoje hiljade auspuha. Ako metro nije opcija, obično biram skuter ili tabananje – u oba slučaja se mesta potpunije dožive i bar malo je bolje po životnu sredinu od vožnje kolima.

Unapređenje koje mi zvuči najprimamljivije je neograničen i dobro plaćen godišnji, pa da može sve lepo, polako.

Možeš li da podeliš sa našim čitaocima neki trik kako da na putovanjima budemo dobri „gosti“ i ne nanosimo štetu kako životnoj sredini u tako ni lokalnom stanovništvu?

Mislim da je ključno da shvatimo da smo mi u tim zemljama baš to i samo to – gosti. Najbolji recept je da sebi postavimo pitanje da li bi to što nameravamo da uradimo moglo biti urađeno na isti način u nekoj od zemalja Zapadne Evrope, na primer. Pomaže i da zamislimo kakav bi bio osećaj ako bi se stranac na takav način ophodio prema nama, nekome ko nam je drag ili našoj zemlji. Samo treba sagledati stvari iz drugog ugla, staviti se u tuđu ulogu, promeniti perspektivu.

Još jedna važna stvar – ako primetimo da u nekoj zemlji postoji neki problem, ne treba odmah da zaključimo da niko ništa ne radi po tom pitanju. Svuda i u svakom trenutku neko lomi grbaču da unapredi život u svojoj zajednici i radi to najbolje što može, a to je u većini slučajeva bolje nego što bismo to radili mi koji imamo skromno znanje o toj zajednici. Kao posetioci, često se zanesemo i stvorimo nepotpunu sliku usled nedostatka informacija i kao žrtve stereotipa, gestovima iz najbolje namere, učinimo više štete nego koristi.