Šta sve možete uraditi od jednog metra platna? Čini se, ne mnogo toga. Međutim, u Iranu je baš toliko dovoljno da bi se izgradio nevidljivi zid oko celokupne ženske populacije jedne zemlje. Zid koji odvaja ravnopravne članice društva (kako bi trebalo da bude), od osnovnih egzistencijalnih prava i sloboda, poništavajući njihove identitete i ostavljajući ih u mraku svakodnevice. Zid koji kroz nemu tišinu i radikalne mere vladajuće strukture oduzima mogućnost glasa, ukida bilo kakav vid ravnopravnosti i ove hrabre borkinje često lišava i samog života, u nadi da će ženska revolucija biti ugašena.
Ovo ostvarenje koje sam odlučila da gledam drugog dana Beldocs festivala pronašlo je svoje mesto u specijalnoj programskoj celini Opstanak nije dovoljan, gde su svrstani dokumentarci po izboru gostujućeg kustosa i filozofa Srećka Horvata. Ulazeći u bioskopsku salu očekivala sam jedan sanjalački film ispunjen izmaštanim unutrašnjim svetovima. Međutim, ono što sam u nešto više od sat vremena dobila, bila je sirova i buntovna, čista emocija koja se rodila iz preseka najdubljih intimnih doživljaja autorke a kao posledica represivnih državnih mehanizama koji u samom korenu zatiru žensku slobodu.
Moja ukradena planeta je film iranske rediteljke Farahanz Šarifi koja nam svoju priču donosi u vidu dnevničkih zabeleški nastalih uvezivanjem tuđih sećanja u formi Super 8 filmova u kombinaciji sa ličnim beleškama trenutaka sreće i prkosa u svakodnevnim životu.
Iz ovog procesa se rađa alternativna istorija jedne zemlje koja pred gledaoce stavlja jasno suprotstavljene unutrašnje prostore protagonistkinja, sučeljene sa beskrajnim izazovima koje nosi svakodnevica. Baš taj jedan metar platna na glavi, tj. hidžab, naterao je Faru da još od najranijeg detinjstva formira dva sveta – onaj spoljašnji, po propisima društva i onaj unutrašnji – uronjen u osmehe najbližih i najvoljenijih, uz puno igre i muzike. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste nepomirljiv duh žena koje se decenijama bore za svoja prava – hrabro, uporno, organizovano i bez posustajanja. One su zapravo neumoljive u svojoj nameri da za svoje naslednice kreiraju jedan bolji svet, gde će ih tretirati istovetno, kao i muškarce.
Farina autobiografska priča vešto prati hronologiju njenog odrastanja – ona je rođena baš te 1979. godine, u vreme velike Iranske revolucije kad je šah smenjen, a kraljevina se pretvorila u republiku pod Homeinijevim vođstvom. Veliki deo građanstva se u tom momentu nadao opštem boljitku i popuštanju samovolje čelnika. Ono što su dobili bilo je daleko od toga – dobili su još više izolovanosti, nameta i progona. Vlast terora i mržnje se nastavila, a ljudi su i dalje nestajali pod okriljem noći. Za sve kontrarevolucionare sudbina je opredelila dve mogućnosti – ili da traže azil negde daleko od svog doma, ili da svoj život provedu u nekom od zatvora.
Fara od najranijih dana dokumentuje sve ove događaje, otkupljujući i sakupljajući napuštene uspomene u obliku video materijala koje su ostale u praznim domovima prognanih porodica. Na tim snimcima možemo videti razdragana i nasmejana lica ljudi koji žive svoje trenutke sreće, odrastanja i bliskosti. Autorka na ovaj način postaje kolekcionarka tuđih sentimenata prepuštenih neizvesnosti u borbi za goli opstanak. I to je taj svet koji ona gradi praveći mozaik od pozajmljenih, ali i svojih emocija, kako bi sačinila temelje nekog drugog Irana. Irana u kom se čuje drugačije mišljenje. Irana u kom žene mogu da idu na koncerte. Irana u kom žene posećuju fudbalske utakmice. Irana u kom žene imaju pravo glasa. Irana u kom žene ulicom idu onako kako one žele i bez marame na glavi. Irana u kom je svakoj ženi dopušteno da bude čovek.
Tok priče je takav da se ona konstantno kreće putanjom lično-kolektivno i spontano u nama budi emocije koje u nekim momentima poprimaju snagu lavine eruptirajući na otvorenim ranama načinjene nepravde, oduzete slobode i ukradenog identiteta. Surovost svakodnevice prikazana kroz učestala ubistva i prebijanja protestantkinja nikog ne ostavlja ravnodušnim. A sa druge strane su pesma, topli zagrljaji i gvozdena odlučnost u pogledima ovih hrabrih žena.
Na samom kraju i Fara takođe biva prinuđena da zbog svoje potrage i borbe zatraži azil. Da napusti svoj dom i svoju voljenu i namučenu zemlju. I svoje najbliže. Ali sve to sa jednim ciljem – da celom svetu ispriča priču o veličini nepravde i nesreće koja je zadesila njene sunarodnice, priču o hrabrosti i beskompromisnoj borbi u kojoj čitave generacije neće posustati. Priču o borbi za ženska prava, slobodu i jednakost.
U korenu ovog filma živi klica ljubavi i ponosa prema jednoj zemlji, njenoj kulturi, duhu i svemu onome humanom što bi trebalo da se razvije iz te čiste emocije. Ukoliko budete u prilici pogledajte ovo ostvarenje koji će u vašu svakodnevicu doneti neka nova pitanja, strast, emociju, ali i iskrenu želju da ovaj svet učinite boljim mestom za sve one koje tek dolaze.
Fotografije: Marko Petrović i Filip Olćan
