Moć žena se kroz vekove shvatala na drastično drugačije načine nego muška. Surovost žena kao i njihova snalažljivost bila je osuđivana, greške koje su pravile bile su višestruko kritikovane a kazne koje su sprovodile bile su nazivane preteranim. Sigurno da u mnogim glavama nežno biće kao što je žena nije moglo da bude čvrsta vladarka, ona koja se poštuje. Ta uloga je oduvek bila rezervisana za muškarce. Ni emacipacija žena, ni želja za postizanjem ravnopravnosti, ništa to ne pije vodu mi jednostavno nismo u istom položaju. Poznate su izreke ”iza svakog uspešnog muškarca stoji žena” ili ”muškarac je glava kuće, ali žena je vrat”, i u tim izrekama ima mnogo više od samog pokušaja žene da ne ostane u pozadini. Žene su na početku ljudske civilizacije bile te koje su donosile važne odluke u društvu, ili su imale ogromnu ulogu u njihovom donošenju.
Prema nekim naučnicima (Vilhem Šmit (Wilhelm Schmidt), u tridesetim godinama prošlog veka) matrijarhat je najstarije ljudsko društvo koje se formiralo u ranom neolitu pre oko 10 hiljada godina, a svoje tvrdnje zasnivaju na arheološkim skulpturama iz tog perioda, zatim na ranim istorijskim i mitološkim pričama u kojima su sva važnija božanstvena bića bila upravo žene. Druga teorija o nastanku i postojanju matrijarhata je ona koju je postavio švajcarski pravnik i profesor rimskog prava Johan Jakob Bahofen (Johann Jakob Bachofen), rana ljudska društva su bila promiskuitetna i retko se znalo ko je otac deteta, ali je majka bila samo jedna i sigurna. Tako su ljudi mogli znati svoje pretke samo preko majčine linije, takođe samo ženske pretke naravno, i pravo vlasništva nad nečim se ostvarivalo po majčinoj strani (matrilinearno društvo). Tada su nastali i mitovi o Amazonkama i Furijama. Žene su tako postepeno postigle ”političku” prevagu nad muškarcima, koju su muškarci kasnije prisilno prisvojili ”nazad”. I ta ”muška revolucija” ima izvore u mitovima gde Zevs pobeđuje Titane, Had siluje Persefonu i Edip ubija Sfingu.
Nasuprot njima i njihovim sledbenicima stoje mnogi antropolozi i istoričari religije koji tvrde da matrijarhat nikako nije mogao da bude prvi oblik društva, nego samo da se pojavio kao degeneracija društva kada su žene brojčano nadvladavale muškarce, u slučaju velikih ratova na primer (zagovornik takve teze je ser Henri Mejn (Sir Henry Main) u XIX veku). Rasprava o matrijarhatu traje i dan danas. Bilo koju tezu da prihvatimo, ne možemo da poreknemo da je u istoriji bilo žena koje su obeležile izvestan period ljudskog društva i dale pečat na tadašnje događaje. Njihova moć i uticaj na istoriju ne ogleda se samo i isključivo na pojam vlasti već i na to da je samo njihovo pojavljivanje na istorijskoj sceni dovelo do dramatičnih obrta u događanjima toga vremena. Takve su bile egipatska kraljica Kleopatra, Marija Antoaneta, kraljica Elizabeta, Katarina Velika, Izabela od Kastilje, Majka Tereza, Indira Gandi, Marija Kiri, Draga Mašin, Jovanka Broz i mnoge druge
Nijedna zemlja, a pogotovo ne tradicionalna Kina ženi nije praštala uspeh. Retko su ove žene birane od strane naroda, a na vlast su dolazile, najčešće tajno ili zato što kralj nije imao sinove ili je inteligentna kraljica nametnula svoju moć jer joj je muž bio nesposoban. Njihov put do trona je uvek bio teži nego put muškarca. Wu Zi Tian (武则天) i Ci Xi (慈禧) dve su konkubine koje su vladale Kinom.
Wu Zi Tian (武则天) je 7. veku pre nove ere postala jedina žena vladar u kineskoj istoriji dugoj 3000 godina, jedina koja je vladala prema svojim pravilima. O njenoj prirodi kruže brojne kontraverze i tračevi koji u senci ostavljaju njenu uspešnu vladavinu.
Čak i danas, Wu je nepopularna zbog neverovatno okrutnog načina putem kojeg se navodno oslobodila vladareve prve žene, vladarke Wang i starije i omiljenije konkubine poznate pod imenom „Čista konkubina“. Prema istorijskim spisima toga doba, Wu je ugušila svoju nedelju dana staru ćerku a za smrt bebe okrivila vladarku Wang, koja je bila poslednja osoba koja ju je držala u naručju. Vladar je poverovao u njenu priču i Wang je zatvorio i izolovao u drugi kraj palate, a uskoro joj se pridružila i „Čista konkubina“. Wu je postala vladarka umesto Wang i naložila je da se obema odseku ekstremiteti a da se njihovi trupovi ubace u bačve sa vinom da se udave, uz opasku -“Sada ove dve veštice mogu da se napiju do kosti.“
Kao da čedomorstvo, mučenja i ubistva nisu bila dovoljno skandalozna, verovalo se i da je Wu završila svoju vladavinu uživajući u bezbroj erotskih susreta sa znatno mlađim partnerima.
Wu je rođena u bogatoj, plemićkoj porodici. Kao devojčica učila je da piše, čitala je kineske klasike i svirala. Konkubina vladara Taizonga postala je sa 14 godina. Dobila je titulu Cairen (konkubina 5. ranga Tang dinastije). Njena svestranost i inteligencija izdvojile su je, a njeno obrazovanje iz istorije i literature, kao i njeni talenti brzo su našli put do vladara. Vladar joj je dao nadimak Meiniang što znači „šarmantna dama“ i dozvolio joj je da radi poslove vezane za monarhiju. Na ovaj način je upoznata sa zvaničnim dokumentima, a ubrzo je postala upoznata sa dešavanjima u zemlji.
Kada je imala 26 godina vladar je umro. Njega je nasledio njegov sin Gaozong, a prateći proceduru dvora, vladareve stare konkubine je morao da pošalje u samostan gde bi one proživele ostatak svog života. Vladar Gaozong je bio oduševljen talentima koje je posedovala Wu kao i njenom lepotom i u nekoliko navrata ju je posećivao u samostanu. Nakon perioda od dve ili tri godine on ju je vratio na dvor i dao joj titulu Zhaoyi, konkubina drugog reda novog vladara.
Uprkos nemilosrdnom usponu ka moći, Wu Zetian je dokazala da je sposobna da vlada. Bila je sposobna da u vladu uvede ljude sa manirima i talentima. Ohrabrivala je ljude da volontiraju ukoliko se smatraju kompetentnim za određenu oblast. Vladarski sistem ispita je revidiran u cilju da i ljudi koji nemaju plemenito poreklo mogu da ga polažu. Na ovaj način, mnogi talentovani ljudi su ušli u politiku i bili zaposleni u vladi. Wu Zetian je pridavala veliku pažnju razvoju agrikulture. Naručila je konstrukcije irigacionih šema kao i poljoprivredne priručnike. Smanjila je takse i na taj način olakšala poljoprivrednicima. Wu je bila budista i mnoge budističke hramove i skulpture je obnovila i sagradila.
Iako je bila veoma sposoban feudalni monarh, bila je takođe i ekstremno nemilosrdna kada bi neko pokušao da zauzme njenu poziciju. Oni koji su joj se suprotstavljali na bilo koji način bili su brzo sklonjeni, izbačeni ili primorani da izvrše samoubistvo, uključujući i osnivače dinastije.
Kada govorimo o Wu Zetian ne možemo da ne pomislimo na vladarku Ci Xi (1836.-1908.) koja je uvek bila upoređivana sa Wu Zetian. Ove dve moćne žene imaju dosta toga zajedničkog. Obe su bile desna ruka vladara, sinova i obe su vladale skoro pola veka. Razlika između njih je bio način na koji su došle do trona. Vladavina Wu Zetian je smatrana plodonosnom dok je vladavina Ci Xi smatrana najslabijom u istoriji Kine, a neki je čak smatraju i izdajnikom svoje zemlje.
Kada je imala 16 godina, običnu kinesku devojčicu po imenu Yehenara doveli su u Zabranjeni grad da se pridruži haremu cara Xiangfenga – ovo može da zvuči kao kazna modernom uhu ali u to vreme je bila prestižna uloga kineske žene – biti deo carevog harema.
Neki izvori je karakterišu kao zlu vešticu sa istoka, čiji su neprijatelji često misteriozno bili ubijani. Drugi je povezuju sa seksualnim intrigama unutar palate, čak ispitujući to da li je njen omiljeni evnuh bio zaista evnuh. Skorije analize i istraživanja diskredituju mnoge od ovih senzacionalnih priča i predstavljaju je kao mnogo složeniju ličnost.
Kada je Xiangfeng umro, petogodišnji sin Ci Xi je bio jedini naslednik i na taj način je ona postala carica udovica i regent. Do sinovljeve 17. godine Ci Xi je vladala umesto njega, ali je Tongzhi umro kada mu je bilo 19 godina i Ci Xi je tada postala regent svom trogodišnjem nećaku Guangxu.
Umrla je 1908. godine, 3 godine pre pada poslednje kineske dinastije – Qing, a 4 godine pre uspostavljanja republike Kine.
Istoričari kako u Kini tako i u inostranstvu su je portretisali kao despota odgovornog za pad dinastije, dok su drugi pretpostavljali da su njeni protivnici među reformatorima uspeli u težnji da od nje naprave žrtveno jagnje u vezi sa problemima koji su bili van njene kontrole.
Negde sam čula izjavu da su žene moćne i kad su bespomoćne. U muškom svetu, jednoj ženi treba sposobnosti, istrajnosti i odlučnosti mnogostruko više nego prosečnom muškarcu da bi uspela. Koja je razlika između uspešne i moćne žene? Da li je ta razlika stvar subjektivne interpretacije ili presek uspešnosti žene (u kući, na poslu, u društvu) čini ženu moćnom? Emancipacija je ženama donela blagodeti ali i probleme – više obaveza i odgovornosti, a i dalje je daleko slabije plaćena od muškarca. Tako da mi se nameće misao – da li je čudno to što nam je survost vladarki iz senke strašna, a surovost vladara prirodna?
izvor: medias.rs
Izvinjavamo se našim čitaocima zbog nenamernog dovođanja u zabludu zbog nepotpisivanja stvarnog izvora za prvi deo teksta koji je objavljen u magazinu i na sajtu.
