Mladi talenti: Mina Pavlović

Minu Pavlović sam imala prilike da upoznam na prvoj održanoj internacionalnoj tattoo konvenciji u Beogradu, gde mi je zapala za oko prvenstveno svojim neobičnim stilom, a odmah potom me je oduševila i talentom i kreativnošću. Ona je tattoo umetnica, ilustratorka, diplomirani psiholog, a u budućnosti ćemo možda imati prilike i da uživamo u njenoj „MP“ modnoj liniji

Da budem iskrena Mina, prilično me je namučilo smišljanje prvog pitanja iz jednostavnog razloga što mi je teško da te opišem samo sa nekoliko reči, imajući u vidu da imaš mnogo interesovanja i da se baviš mnogim stvarima. Iz tog razloga, bolje je da nam sama kažeš ko je u stvari Mina Pavlović?

Rekla bih da onda imamo isti problem… Uvek mi pada teško da se predstavim. Ne bih rekla da je to zbunjenost, već jako je teško staviti sebe u nekoliko rečenica, a da to zvuči iole smisleno, pogotovo što sam svesna toga da umem biti jako kontradiktorna.

Hajde, prvo ću pokušati da se formalnije opišem. Dakle, diplomirani psiholog koji je odlučio da nauči da tetovira. Neformalnije – kućni miš koji ma koliko voleo da upoznaje nove ljude i neizmerno voli ljude u svom životu, uživa da se sklupča sam u četiri zida sa glasnom muzikom, papirom i priborom za crtanje. I da usput spomenem – ovo nikako ne znači da sam povučena i da sam osobenjak, uopšte me ne interesuje da stvaram takvu sliku o sebi niti bi bila istinita. Ovaj neformalniji deo je relativno nov i meni samoj, s obzirom da sam redefinisala svoj život maltene u poslednjih pola godine i napravila pedeset kolutova i s obzirom na činjenicu da sam jako srećna time što se desilo, rekla bih da su to kolutovi unapred. Dakle, ne znam kako bih se predstavila na nešto konkretniji način, jer da budem iskrena, i ja se sama i dalje upoznajem u ovoj novoj priči.

Upoznale smo se pre nekoliko meseci na prvoj tattoo konvenciji, stoga ću se prvo skoncentrisati na ono čime se trenutno baviš, a to je tetoviranje. Nije prošlo mnogo od tvoje prve urađene tetovaže, a već si izgradila prepoznatljiv stil. Kaži mi nešto više o njemu i zašto si se baš za njega odlučila?

Da, nekih desetak dana nakon te prve tattoo konvencije ja sam uradila svoju prvu tetovažu, dakle pre neka tri i po meseca, i od tada tetoviram i trudim se da što više napredujem u tome i što više naučim. Trenutno radim u tom stilu koji je možda nešto prepoznatljiviji jer kod nas nije toliko popularan kao u inostranstvu… U pitanju je takozvani dotwork stil, senčenje iz tačkica. Tehnički se razlikuje po tome što je nešto sporiji za izvođenje i na trenutke naporniji, jer zahteva izuzetnu pažnju, mada ja ne osećam tu težinu toliko jer sam zaljubljena u efekat koji se stvori. Svakako, želja mi je da naučim da radim i druge stilove, i moguće da će se ta moja zaljubljenost promeniti, ali trenutno mi dotwork pruža upravo ono što želim da postignem i kada crtam i kada te crteže pretvaram u tetovaže – neki dodatan i drugačiji utisak koji je jako teško opisati rečima. A kako sam se odlučila za njega…? Iskreno, mene realizam uopšte ne privlači. Verujem da je tehnički najzahtevniji stil i zaista, tattoo umetnici koji rade taj stil imaju moje potpuno poštovanje i divljenje, to nikada nisam porekla niti ću, ali naprosto to nije nešto u čemu vidim sebe. U ovoj izjavi zaista nema ničega pretenciznog, samo iskrenost. Čak i nezavisno od tattoo umetnosti, uvek me je privlačilo nešto što je drugačije od onoga što imamo u prirodi, sve specifične interpretacije života. Svi smo svesni da svet nije savršen, da naša glava voli da stvara alternativne realnosti a nekako, ja u tome vidim suštinu umetnosti – da prilagodimo realnost svojoj glavi, da suočimo realan svet i svet koji držimo u glavi, stavimo ih u obračun, nešto poput starih duela… Uzmete revolver, odbrojite korake okrenete se i pucate. Revolver treba da bude ono čime želite da stvorite nešto novo, koraci promišljanje, pucanje je svaka ideja do koje se dođe, a metak je svaka obrada, dorada, izmena života koja vas privlači. Ne vidim umetnost kao kopiju realnosti već kao sve sem toga…

Da se ne udaljim previše, poenta jeste – zanimali su me svi stilovi sem realizma. I to je bilo u periodu dok se još moja želja da naučim da tetoviram nije iskristalisala ali je bilo kristalno jasno da želim da tetoviram svoje telo. I u toj potrazi, naišla sam na radove Valentin Hirscha, koji je i dalje nešto poput idola za mene i bila zapanjena. Kako sam se vratila crtanju, tako sam poželela te tačkice, probala, zaljubila se i eto nas, za sada, u otprilike šestomesečnoj vezi. (:

U kom studiju trenutno radiš i da li te možda možemo očekivati na drugoj tattoo konvenciji, koja se bliži, u ulozi tattoo umetnika?

Trenutno radim u studiju FOA u Beogradu. Tu sam nešto više od mesec dana i presrećna tom činjenicom. Od starta mi je tamo pružena sva moguća podrška, mnogo pravih saveta i smernica kako bih dalje napredovala, tako da, vezano za priču za studio u kom se nalazim i ljudi sa kojima sarađujem, mogu samo reći da sam na prvom mestu prezahvalna, a odmah zatim i presrećna. Što se tiče konvencije, i dalje nije sigurno, ali ukoliko se svi iz studija prijave, da, i ja ću biti u ulozi tattoo umetnika. Da budem iskrena, to mi kao početniku u ovome, zvuči nerealno i ne osećam se sasvim spremno za tako nešto, ali videćemo.

Nedavno si imala izložbu ilustracija koja je privukla dosta ljudi i ostavila jako dobar utisak, a tom prilikom si rekla da si stvarala ilustracije kao materijal za buduće tetovaže. U kom trenutku si odlučila da spojiš te dve ljubavi, ljubav prema tetoviranju i prema ilustracijama?

Zapravo, u istom trenutku… Ma koliko puta ovo ponovila i dalje mi je uvrnuto… Kao što sam rekla, ja sam počela da se tetoviram pre nego što sam odlučila da naučim da tetoviram. A što se tiče učenja, to je jedna jako nagla, brza i najbolja odluka u mom životu. Dakle, diplomirala na psihologiji na Filozofskom fakultetu, upisala master… i negde u maju prošle godine zakazala tetoviranje, pričala sa jednim poznanikom sva ushićena povodom te sledeće tetovaže, na šta je on uzvratio sa pitanjem – Ako toliko voliš sve to, zašto ne naučiš da tetoviraš? Bum, zašto ne bih?! U sekundi jednoj je to poprimilo sav smisao ovog sveta. Bukvalno u jednoj sekundi. Sledeći dan kupila papir, olovke, počela da vežbam, jer nisam crtala tokom studija, sa planom da vratim prvo malo osećaj u ruku na papiru, a onda polako da krenem sa sledećim korakom. Čini mi se da je peti rad po redu bio dotwork i onda je krenulo… Negde od jula sam sve podredila tome jer sam shvatila da nije hir i da nije neka priča koja me je uhvatila i koja će proći. Kao što rekoh, odjednom je sve poprimilo sav smisao ovog sveta, i znala sam da, ako to zaista želim onda moram da radim na tome. Ja ne padam na priče o sreći, srećnim zvezdama, čemu god, padam na priče koje podrazumevaju rad i trud. Dovoljna je, nazovimo je opet tako, sreća, taj suludi momenat u kom je taj poznanik postavio pitanje koje je promenilo moj život, sreća, slučajnost šta god. Sve ostalo, svih ovih šest meseci jeste zaista mnogo rada i mnogo želje. Da ovo ne izgleda kao neka romantična, umetnička priča, kakva god, dodaću i ovo – mnogo umora, mnogo nespavanja, mnogo krivljenja i bola u leđima, umora u očima i žestoko opadanje socijalnog života. Dobar deo toga i dalje stoji, ali meni je to u redu. Ja sebe smatram počastvovanom i privilegovanom što sam uopšte otkrila nešto što me čini srećnom i ako to zahteva žrtvu i mnogo mnogo rada, kako piše i na mojoj ruci – bring it on. (:

Znam da je već izlizano pitanje, ali tvoji radovi su, kao što sam rekla na početku, jako specifični. Šta je to što te inspiriše?

A ja se osećam i zvučim izlizano kada god treba na takvo pitanje da odgovorim… Zaista sve, pogotovo ožiljci. Volim da se vrtim oko tema smrti ali ne na negativan način. Razvio se taj mehanizam da što više prihvatam da se loše stvari dešavaju u životu, bivam sve pozitivnija i željna života. Ne želim da uvlačim priče iz svog privatnog života u sve ovo, ali samo ću napomenuti jer je negde to jako bitan deo moje inspiracije, pa će stoga i odgovor biti iskreniji – kada izgubite jednu od najznačajnijih osoba u svom životu, to vas promeni, i vi birate da li će vas to, kao što je to slučaj kod svake krize, promeniti na dobar ili loš način, da li ćete pasti ili nastaviti dalje. Ja ne vidim ništa izazovno u padu, pa sam nastavila dalje i u tome se otvorio jedan novi svet. Kada sam se vratila crtanju, došlo je do naznaka onog duela što sam ranije spomenula i svaki moj metak je verovatno neki moj način da se snađem u tom novom svetu, ne znam. Stoga stoji to da me zaista sve inspiriše, ali ponajviše ožiljci i greške i taj izazov da se svaki ožiljak i svaka greška iskoriste na najkonstruktivniji mogući način, i da se opet povredi i da se opet pogreši i da budem u redu sa tim. Ja i dalje nisam umešna da celu ovu priču prikažem dobro na papiru i možda sa svakim crtežom nisam baš mnogo bliže tome ali uvek idem dalje, to mi je bitno. Verujem da je poenta da se misli o stvarima, da se promišlja, da se povezuje. Da se uči, što više. Na to se inspiracija samo nadovezuje.

Da li imaš uzore među umetnicima (što tattoo majstorima, što ilustratorima) i da li bi volela da se oprobaš u još nekom stilu pored „dotwork“-a?

Već sam spomenula Valentin Hirsch-a… Pored njega, postoji lista imena tattoo umetnika koji me zaista oduševljavaju i jesu negde moji uzori. U suštini, uzor su mi svi tattoo umetnici koji unose sebe i nešto svoje u to što rade, imaju prepoznatljiv stil i grade ga dalje, koji dosta crtaju, imaju hrpu svojih radova i sl. Dakle, svi tattoo umetnici koji tetoviranje zaista doživljavaju kao umetnost i svakom dizajnu se posvete celim svojim bićem. Što se tiče stilova… Naravno. Želja mi je da naučim razne tehnike i različite stilove. Pored dotworka, stilovi koji me najviše privlače jesu linework i tradicionalni stil i svakako mi je želja da se oprobam u njima na prvom mestu.

Tvoje ilustracije trenutno nisu samo tattoo motivi i tetovaže na nekim ljudima, već i motivi koji krase cegere, bedževe, prišivače, minđuše… I privatno imaš zanimljiv modni stil, da li možda u budućnosti vidiš sebe kako krećeš putem modne industrije pa praviš i MP modnu kolekciju? 🙂

Zapravo, to je jedna od želja, da… Trenutno nemam konkretne planove, jer iskreno, nemam vremena da se posvetim, a zaista mi je tetoviranje prioritet, ali svakako da, volela bih da malo zakomplikujem i uozbiljnim tu „MP“ priču. U glavi već imam neke ideje koje bih volela jednog dana da realizujem, ali za sada samo znam da bi to bilo u nekom trenutku u budućnosti, ali ništa preciznije od toga.

I za kraj, očekuje li nas uskoro možda još neka izložba, neki zanimljiv projekat…?

Postoji milion nekih malih planova i ideja, ali kao što sam spomenula, ništa konkretizovano, sve nekako i dalje visi u vazduhu. Poslednjih mesec dana sam potpuno posvećena tetoviranju i to je glavna aktivnost i prioritet, pa je dosta i do toga što fizički ne postižem da uozbiljim pojedine planove, ali nadam se da će se i to promeniti kako se sve više budem prilagođavala datom tempu i obavezama. Ne drži mene mesto i uvek želim da pravim korak dalje i da pokušam nešto novo, tako da, svakako očekujte da će se nešto novo dešavati samo je pitanje vremena. (: