Ljuma Penov je mlada, talentovana glumica koju ste imali prilike da gledate u velikom broju pozorišnih predstava i filmova kao što su Država, Medeni mesec, Crna Zorica i mnogi drugi. Njen talenat i jedinstven pistup svakoj ulozi doneli su joj prepoznatljivost i veliki broj pohvala. Ova mlada umetnica, inspirisaće vas svojim pristupom umetnosti, glumi, društvu i životu uopšte. Saznajte koji su njeni planovi za ovo leto, na čemu trenutno radi i kako danas izgleda biti mladi glumac u Srbiji.
Ljudi koji prate tvoj rad pre svega te doživljavaju kao umetnicu. Kada si odlučila da počneš da se baviš glumom i šta je presudilo da to bude gluma a ne neka druga umetnost?
Ne sećam se ni vremena, ni mesta, ni same odluke, sećam se samo samog osećanja koje me je proželo, ne znam ni kog tačno trenutka, verovatno je to došlo iz mene, nekim drugim putevima, kao poziv u to. Verovatno to ima veze što sam od detinjstva bila u vezi sa umetnošću, potičem većim delom iz umetničke porodice, celo detinjstvo sam provela ili u pozorištu, ili po galerijama, ateljeima, raznim kulturnim instituacijama i dešavanjima, po državi, regionu, pa i inostranstvu, pošto je moja porodica dosta putovala, ali tada mi je to sve bilo normalno. Kao i sad, volela sam da idem na ta mesta, umetničko okruženje za mene je bilo normalno. Ima verovatno veze i sa tim što sam se od malena bavila klasičnim baletom, kasnije džez baletom, modernim plesom, umetničkim klizanjem, počela sam jako rano da sviram, usavršavala solo pevanje, završila Muzičku gimnaziju i još dosta stvari koje sam radila, dok me gluma još pre toga, jednostavno odjednom i munjevito, da se ne sećam ni kada tačno, niti zbog čega, čisto povukla k sebi, nežno i snažno u isto vreme.
Glumila si u dosta filmova i predstava ali je publici najprepoznatljivija uloga u filmu Crna Zorica. Koliko ti je važna ova uloga i kako je ona uticala na tvoju karijeru?
Mislim da u ovoj državi, za umetnost ne postoji reč karijera, već se ta reč promenila u napredak, možda. Svaku ulogu doživljavam posebno, uvek su drugačije okolnosti, ljudi. Imala sam do sada prilike da radim sa vrlo značajnim umetnicima iz države i regiona i rediteljima i glumcima. Za mene je to kao mladoj glumici značajno, mnogo toga sam naučila, uvidela i sazrevala. Podjednako je uloga u filmu Crna Zorica ostavila traga u meni kao i druge uloge i u pozorištu i na filmu. Ona je još uvek tu negde u meni, živa, isto kao što živi i dalje na filmu. Na moje dalje radove je uticala podjednako kao i ostale uloge što utiču na mene i pre i posle rada na njoj. Što se tiče nekog napretka, film je bio na mnogim Evropskim, Američkim i drugim značajnim festivalima, dobio priznanja, za sam film, kao i pohvale za glumce. Nisam očekivala takav odjek ovog filma u svetu, kao glumica sam dobila velike inostrane pohvale, što je mene samu i začudilo, tokom prikazivanja po tim festivalima usledili su i pozivi novinara iz Evrope i Amerike što me je takođe začudilo, jer nisam ni razmišljala o tome dok sam radila film i dok se prikazivao ovde. Kasnije sam dobila i razne ponude, o kojima još uvek ne smem da govorim. Ako se i to može protumačiti uticajem, onda i jeste, mada je za mene ipak, taj uticaj koji ostaje u meni, za svaku određenu ulogu, ipak najvredniji.
Nakon iskustva u radu u pozorištu i na filmu, da li bi mogla da izabereš, pozorište ili film?
Ne bih želela da biram. Volim i jedno i drugo. Rad jeste drugačiji, ali samo u tehnici rada, pristupu i korišćenju drugih sredstava. Sve uloge koje sam do sada radila, i na filmu i u pozorištu, na meni su ostavile dubok trag, jer da nisu ostavile, jer da nisam iz njih izvukla nešto iz sebe što mi je nestvarno, da nisam kroz to upoznala još bolje i sebe i druge i kolege i društvo i publiku i samu umetnost uopšte, ne bih se time ni bavila. Svaki rad na nekoj ulozi doživljavam kao, pre svega, avanturu u samoj sebi.
Na koji način se pripremaš za ulogu?
Svakoj ulozi priđem isto, a zatim pripreme krenu različito, u zavisnosti od toga šta reditelj želi, šta ja želim, zavisi od same teme, žanra, kao što zavisi i da li je film ili pozorište u pitanju. Ali za svaku ulogu je isto to da istažujem po samoj sebi, kao i naravno, po literaturi. Volim da se osamim, što više mogu, makar u sebi, ako ne mogu drugačije i osluškujem i sebe i ulogu, čekam je dok ne dođe do mene, pokušavam da se razumemo, sprijateljimo, dok ne postanemo jedno, ma koliko ona bila daleko od mene same. Kad radim na nekoj ulozi, imam i jednu manu koju ne volim, a to je da sve staje oko mene tih meseci i ništa me drugo ne zanima posebno. Toliko sam okupirana samim radom, probama, pripremama, samom ulogom, nekom je to dobro, ali meni, ipak ne. Moram da počnem da tada pomeram oči malo i na druge frontove, što je jako teško.
U Srbiji je primetno izumiranje bioskopa, postoje statistike da je 80ih godina u Srbiji bilo mnogo više bioskopa nego danas. U Beogradu postoji nekoliko najsavremenijih bioskopa, a u ostatku Srbije u pojedinim gradovima postoji jedan ili nijedan bioskop. Nova pozorišta se retko otvaraju, novca za nove predstave gotovo i da nema. Koliko je teško danas raditi u Srbiji, baviti se glumom i živeti od nje, posebno mladim glumcima?
Meni je jako žao što bioskopa nema dovoljno. Zaista, u mnogim gradovima i dalje nema, što je tužno. Ljudi su željni bioskopa, pozorišta, posebno po manjim gradovima. Ali i po većim se, opet, pokazalo da su bioskopi i otvoreni, a publike nema dovoljno. Mislim da ljudi žele bioskope, samo im treba dati, žele više pozorišta i treba im više dati. Ako i ne znaju, trenutno, „put“ do pozorišta ili bioskopa, ako su ga vremenom zaboravili, treba im pokazati taj put, ali nažalost, sistem vrednosti je opao. Mislim da mi koji se time bavimo ne možemo da ih nateramo da dođu, već tek kada dođu, a mi ih sigurno čekamo, tek tada možemo da im pružimo mnogo toga, mnogo više od puke zabave i besvesnosti ulice. Mislim da na ovu i ovakvu situaciju, treba da reaguju drugi, ponovnim i većim ulaganjem u društvo, ali sa ljubavlju, što zapravo i ne postoji kod nas.
Baviti se bilo kojom umetnošću u ovom trenutku je teško, a pogotovo mladim umetnicima i ne znam kako ponekad i preživljavamo, verovatno živimo od ljubavi koja nas ipak drži da ne padnemo u potpunosti.
Uprkos već pomenutoj, nezavidnoj situaciji dobri filmovi se ipak snimaju. Ljudi su se već uigrali i rade u gotovo nemogućim uslovima i samostalno pronalaze sredstva za svoje projekte. Da li misliš da teška situacija podstiče inovativnost i kreativnost mladih glumaca i reditelja?
Ne, ne mislim tako. Mislim da, ako je neko kreativan i maštovit, biće podstaknut u svim uslovima, ako nema povoljne uslove, pronaći će uslove za sebe, ili će jednostavno otići odande gde ga ometaju minorne stvari, ako nije takav, onda ni ne može biti podstaknut. Naravno da jednim delom ovakva situacija podstiče kreativne ljude, ali kada bi bilo više sredstava, mislim da bi bili jednostavno opušteniji, ne bi morali da misle na nešto što apsolutno nema veze sa umetnošću kao takvom, sa niskim vrednostima rezolucije.
U medijima je već bilo reči o filmu „Petlja“ na kome trenutno radiš. Šta možeš da nam ispričaš o tom iskustvu i saradnji sa Marinom Marković, Milutinom Petrovićem i Ljubomirom Šimunjićem?
Film Petlja je jedan vrlo specifičan film. U njemu je izražen specifičan filmski jezik, u izražajnosti i višelojnosti i u umetničkom pogledu samog filma. U filmu se prožima više umetnosti što doprinosi vrlo tananoj mreži filmske strukture, kroz delikatnu povezanost i inteligenciju. Ako prihvatimo da je čitav naš život petlja i nikad ne znamo gde će nas taj život odvesti, tako će i ovaj film, mislim, biti jedno vredno putovanje. U filmu učestvuju i Marina Marković sa svojim radom, kao i Ljubomir Šimunjić sa svojim. To je vrlo zanimljivo i značajno, to poigravanje sa drugim umetnostima u filmu. Upravo ta i još mnoge druge fusnote doprinose višelojnosti, višejezičnosti, senzualnosti same priče, kroz mnoštvo pitanja i senzualnih otvaranja. Čim sam pročitala scenario koji su napisali Milutin Petrović i Saša Radojević, koji takođe igra u filmu jednu od uloga, priča me je potpuno ostavila bez daha, jer toliko kompleksnosti, a opet i jednostavnosti, u jednom scenariju se retko sreću. Samo snimanje je bilo vrlo kreativno i intrigantno. Sam rad sa rediteljem Milutinom Petrovićem je bio izvrstan. On je veoma inspirativan reditelj za glumca i uvek otvoren, mnogo mi je drago i vredno da sam sarađivala sa njim kao rediteljem. Saradnja sa Marinom Marković i Ljubomirom Šimunjićem je bila vrlo interesantna i provokativna u umetničkom smislu, posebno sa Marinom Marković, jer igramo veoma pomerene likove, zapetljane u sličnosti i različitosti sa Marinom i njenim radovima. Sa njom je bila divna saradnja, kao i odlična saradnja sa Sašom Radojevićem, jer i on takođe igra u filmu jednu od uloga, što mi je vrlo drago. Divnu i veoma dragu saradnju sam imala sa ostalim glumcima Tanjom Venčelovski, Ivanom Zarićem, Amrom Latifić, Danijelom Kovačem i drugima.
Kakvu ulogu publika može da očekuje od tebe u filmu Petlja?
Može da se očekuje vrlo prožeta uloga u tananosti vremena kao pojma, jer ona može da postoji svugde. Vrlo zanimljiva uloga devojke Marine koja mi je poverena. Ona je znatno drugačija od mene same, ali opet ima i sličnosti, a samim tim mi je poveren i veći zadatak, kakve volim da rešavam, jer tada mogu da otkrijem mnogo toga i o sebi i o životu, a i o umetnosti uopšte.
Osim pomenute Petlje, na čemu još radiš?
Završava se snimanje Petlje, u fazi sam pripreme za jedan vrlo drag film, o kome ne bih sad još ništa otkrivala.
Mnogi ljudi smatraju da je humanitarni rad nešto čime se bave uglavnom bogati i mućni ljudi, međutim nakon velikih poplava koje su pogodile našu zemlju i region videla se sva snaga humanoti i saosećajnosti. Ti takođe imas iskustva sa humanitarnim radom, da li možes da nam ispričaš svoja iskustva i zašto je važno da stalno podržavamo humanitarne akcije i pomažemo ugroženima?
Humanitarnim radom se bavim odavno, bavim se kad god mogu i kad mogu to da priuštim sebi, umesto da tada priuštim sebi, priuštim drugima. Kad god mogu pomažem razne dobrotvorne akcije za ljude i životinje u nevolji. Često pomažem jedno udruženje za pomoć deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom, kojima je neophodna pomoć. Takođe dugo, vrlo često pomažem, kad god mogu, Zvečansku, jer toj deci treba i pomoć i ljubav i nada i sve što druga deca misle da je normalno, za njih to nije, što je zaista tužno. Često pomažem i udruženja za zaštitu životinja i prihvatilišta za životinje. U poslednje vreme sam što se tiče životinja malo više okupirana prihvatilištem Draževac, koji su spasili i kojima je pristiglo, puno ugroženih pasa iz Obrenovca. Neverovatno je to koliko ti ljudi imaju veliko srce, prihvatilište je posle poplava primilo mnogo životinja, vrlo ugroženih i izmučenih. Potrebna im je pomoć.
Jer životinje su ipak najbolji čovekovi prijatelji i ko da im drugi pomogne nego čovek kad su u nevolji. To je sad zadesilo životinje koje su trenutno u Draževcu, treba im svakako pomoći i otvoriti svoje srce za njih.
Trudim se da pomognem svima, i ljudima i deci i životinjama i ono na šta se apeluje i ono što sama znam i ono što sama vidim, jer na ulici svakodnevno mogu da se vide ugroženi ljudi, deca, životinje, starci kojima je potrebna pomoć, ne treba samo proći pored njih, nekada je potrebno vrlo malo da bi se nekome pomoglo, a nekad nije sve ni u novcu. Treba otvoriti svoje srce za sve, pružiti im ruku pomoći i naše će srce biti mnogo veće, a osmeh mnogo jači.
Koji je tvoj životni moto? Da li imaš neki princip kojim se uvek rukovodiš?
Nemam životni moto, jer je moj život sam po sebi već moto. Učim se svakim danom raznim stvarima, za sebe, druge, društvo, okolinu i ljude uopšte, tako da je reč moto širok pojam. Postoji puno citata koji bi mogli da posluže kao moto, jedan od njih je: “Nemoj da čekaš da oluja prođe, već nauči da plešeš na kiši.“ To je samo jedan citat, ali ima ih zaista mnogo koji su mi dragi, ali neki životni nemam, jer se sve menja svakodnevno, ali ako bih morala da se odučim za neki citat kao moto, mislim da bi ipak to bio baš ovaj. Isto tako, nemam ni neki određeni princip kojim se, možda, rukovodim, ali recimo da su to intuicija i osećajnost.
Idemo u susret letu i godišnjim odmorima, šta će biti tvoje omiljeno štivo za plažu i šta se nalazi na tvojoj letnjoj plej listi?
Ako budem uopšte imala vremena da odem na plažu, more i ostalo, jer imam druge obaveze vezane za ovo leto, neću imati omiljeno štivo za plažu, niti plej listu, jer na plaži volim da se osamim. Ne volim revijalne, turističke plaže, takve gotovo da i ne posećujem. Nađem neki svoj kutak i slušam zvuk mora, talasa, ptica, vetra i prirode koji su tada za mene najbolja plej lista, a za oči i um najlepše štivo. A što se tiče štiva za letnji period uopšte, biće tu svakako i radne, stručne literature, ali i divnih romana i poezije koju mnogo volim, koje su skoro objavljene, a nisam još stigla da pročitam, to će mi biti idealna prilika. Od plej liste za ovo leto, ne mogu da kazem šta ću slušati određeno, jer dosta istražujem nove kompozitore, nove tendencije i pravce u muzici i u tome uživam, ali biće tu svakako i oni provereni, klasični, džez, pop i rok, Yann Tiersen, Jun Miyake, Desplat, Piazzolla…
Koliko značaja pridaješ modi, kako bi opisala svoj stil?
Moj stil oblačenja nemam, Volim da nosim svašta, da spajam i nespojivo, volim da nosim pre svega šta mi je udobno, a ostalo zavisi isključivo od raspoloženja u određenom trenutku, jer nekad mi se nosi sve, a nekad ništa. Volim da isprobavam i nosim razne stare i nove brendove, ali volim i da sama nekad nešto sašijem ili odem do moje krojačice. Pridajem značaja modi vrlo, ali ipak volim da sam sama svoj dizajner u svakom običnom danu, osim kada je neka druga prilika, tada volim da se prepustim i dizajnerima.
Da li sarađuješ sa mladim dizajnerima?
Da, sarađujem, ako me privuče njihov stil i sami produkti rada. Neke sam, nažalost, morala da odbijem što mi je zaista žao, ali nisu se uklapali ni u jednom smislu sa mnom i sa mojim viđenjem dizajna i odevanja. Imala sam, na primer, izvrsnu saradnju sa mladim švajcarsko – srpskim brendom Sisters Code, dizajnerki Vladane i Bojane Veljković koje su za mene dizajnirale haljinu, inspirisane mojim radom. Haljina, kao i cela kolekcija Still Same, bila je predstavljena na Bafe-u u Beogradu. Haljina je nesvakidašnje lepa, lepršava, elegantna, a opet i opuštena i jako mi je drago što sam im bila inspiracija za njihov rad i kreativnost, za tu prelepu haljinu. Bila sam vrlo iznenađena, jer nisam očekivala, mislim da je to zaista vrlo lepo i ne toliko uobičajeno za naše prostore, što u svetu jeste uobičajeno. Trenutno, takođe, radim sa njima na njihovom divnom editorijalu za naše i inostrane prostore, gde će i inostrana publika moći da pogleda vrlo zanimljivu koleciju ovog brenda. Vrlo volim i naše i strane mlade dizajnere, mislim da su vrlo kreativni i inovativni, maštoviti pre svega, zato i volim da im se pridružim, tako možda i pomognem prožimanjem te dve stvari, njihovim i mojim poslom i radom.
Kako održavaš formu i da li imaš neke proverene principe kada je nega i šminka u pitanju ili voliš da eksperimentišeš?
Redovno vežbam, raznim tehnikama, od istezanja, vežbi snage, disanja i opuštanja. Primenjujem, naravno, i baletsko istezanje i vežbe, kao i ostale odlične tehnike i vežbam gotovo svaki dan, makar i kratko, ako nemam vremena. Što se tiče nege i šminke, ne volim puno da eksperimentišem. Imam određene brenove kojih se držim, a što se tiče isprobavanja novih, ipak se prvo bolje informišem o nekom proizvodu, što bih i drugima preporučila.
