Ovim tekstom završavamo seriju redakcijskih preporuka knjiga, autora i književnih pravaca na koje smo želele da vas podsetimo. Prethodna tri možete pročitati ovde, ovde i ovde.
Uprkos tome što mu je otac bio profesor bogoslovije, te je zbog toga dobro poznavao religiju, Bulgakov se sam deklarisao kao „verujući nevernik“. Autor takvog opredeljenja stvara roman „Majstor i Margarita“, objavljen 1967. godine, roman o Bogu i Satani, o Bogu i Đavolu u nama samima. Roman stiče ugled jednog od remek-dela svetske književnosti 20. veka
Bulgakov u njemu spaja svoj talenat satiričara, fanatiste i realiste i ujedno pripoveda različitim književnim vrstama – neki delovi romana podsećaju na bajku, neki na romantičnu novelu, neki pak, na legendu, a neki na moderan roman. Karakteriše ga neobična kompozicija – roman u romanu. Poruka romana je konačna i opštevažeća, pa je s tim ciljem u fabulu o sovjetskoj svakodnevnici uvedena i priča o Pontiju Pilatu i Ješui, tj. Isusu.
U „Majstoru i Margariti“ postoji kontakt različitih svetova u različitim epohama i na različitim prostorima. S obzirom da je Bulgakov podržavao Kantovu koncepciju idealnog prostora i vremena, time je omogućio ravnopravno uvođenje u pripovedanje „zemaljskog sveta“, tj. „sveta pojava“, i „drugih svetova“, tj. „sveta stvari za sebe“. Sa jedne strane, u „zemaljskom svetu“ ostaje do kraja nerazjašnjena tajna ubistva Berlioza, a samim tim i istina kao takva. Sa druge strane, predstavnici „drugog sveta“ naslućuju istinu i slede je, rešivši za sebe zagonetku postojanja Boga i besmrtnosti duše. Ta istina se otkriva Pilatu i Bezdomnom, čiji je preporod tj. iskupljenje ključni zadatak u razvoju fabule.
Drugim rečima, ta podela na dva sveta je uslovila razvoj fabularnih linija u okvirima prvog sveta u pravcu njegovog demaskiranja, dok se u okvirima drugog sveta priče junaka odvijaju prema zadobijanju prava na iskupljenje, oproštaj grehova i „večni život“.
Ova podela na svetove nas dovodi do dva fabularna toka, dva nezavisna romana sa paralelnim strukturama, koji svi zajedno imaju četiri fabularna niza. Prvi tok se sastoji od tri fabularna niza, a to su: događaji moskovske svakodnevice u kojima učestvuje Bezdomni, zatim događaji koji prate Volanda i njegovu svitu, i događaji oko Majstora i Margarite. Drugi tok ima samo jedan fabularni niz, a to je Majstorov roman o Pontiju Pilatu i stradanju Isusovom.
Ovakva složenost kompozicije zahteva čvrsto uporište koje će povezivati sve nizove i to uporište predstavljaju likovi i njihovi međusobni odnosi. Tokom romana u prva tri niza prepliću se likovi i situacije. Četvrti niz je umetnuti roman koji pripoveda Voland i koji je tu sa ciljem da ukaže na specifičnu strukturu hronološkog reda događaja u romanu. Taj umetnuti roman prati osnovnu priču.
Kao što je rečeno na početku, prepliću se događaji i likovi iz različitih epoha na različitim prostorima, tako da na kraju romana dolazi do spajanja svih fabularnih linija u jednu i do uobličavanja iste.
Pesnik Ivan Bezdomni uvodi se u roman kao ateista i kao lik kome još nedostaje da se formira kao karakter. Može se smatrati posrednikom između dve grupe likova – svakodnevnih i onih „mitskih“. Međutim, na kraju romana njegov lik je doslovno jedini preživeli učesnik događaja u Moskvi. Ti događaji su se urezali u njegovu svest i podsvest kao neizbrisivo iskustvo koje je prodrmalo njegovu egzistenciju i promenilo mu sudbinu.
Lik Volanda se uvodi da zajedno sa likom Ješue, tj. Isusa, objasni mehanizam pravde u svim prilikama života i svim vremenima. Njih dvoje učestvuju posredno, kao sudije u „zemaljskom svetu“, s tim što Voland kažnjava na zemlji za razliku od Isusa. Autor se kroz roman vešto poigrava tezom „ljudi su pravi đavoli“ i okreće je u „pravi đavoli su ljudi“.
Prema Bulgakovu, za ličnost Majstora nema mesta u zloj i demonizovanoj svakodnevnici – on se na „zemaljskom svetu“ osećao kao izrod. Njegova sudbina, izuzetna kao i njegov život, ostaje mu nepoznata do poslednjeg trenutka; ona se nalazi u rukama večitih načela dobra i zla Ješue i Volanda. Majstor svoje utočište nalazi u predelima „večitog mira“ sa Margaritom, a njegovo delo ostaje u svetu da traje u besmrtnosti i večnosti.
Pontije Pilat je zatočenik apsolutnog životnog principa. Na kraju romana, kada dolazi do susreta svih junaka u svetu „večnog pokoja“, odnosno do spajanja svih fabularnih linija u jednu, Pilat sedi skoro dve hiljade godina i simbolizuje univerzalnost krivice u kom god vremenu da se nalazi. Njega oslobađa njegov autor – Majstor i Pilat kreće putem mesečeve staze koju je tako dugo očekivao.
Ono što sintetiše sve fabularne tokove u romanu je vreme, hronotop. Voland i njegova svita se pojavljuju u Moskvi „jedne majske večeri“, u sredu, uoči Pashe, a odlaze u noći između subote i nedelje, kada se sreću sa Ješuom i Pilatom. Po novom gregorijanskom kalendaru to se poklapa sa 5. majem 1929. godine – kada je roman i napisan. Sam početak scena u romanu pada na 1. maj (Dan međunarodne solidarnosti radnika), koji je istovremeno i paganski praznik početka poljskih radova i dan koji se u Srednjem veku vezivao za Bal veštica, kada one odlaze đavolu. U Jeršalaimskim scenama u romanu radnja počinje u sredu, 12. nisana, upravo dolaskom Ješue Ha-Nocrija u Jeršalaim i njegovim hapšenjem, a završava se u zoru 15. nisana, u subotu, kada Pilat razgovara sa Levijem Matvejem i saznaje za ubistvo Jude. Pravi kraj romana je oproštaj koji Pilat dobija od Majstora u nedelju uveče (nedelja = rus: voskresenie, pritom, na tu nedelju se baš pada i Uskrs), to se dešava istog dana i povezuje dve nedelje – moskovsku i jeršalaimsku. Konačno, ono što povezuje sve fabularne nizove romana „Majstor i Margarita“ upravo je ciklični ili morfološki oblik vremena.
Bulgakov se oslanja na jezik i na ono što je sadržano u njemu. U „Majstoru i Margariti“ jezik je jedina pouzdana stvarnost – onaj ko razume jezik razumeće i jedinstvo celokupnog romana, a samim tim i književnost, odnosno umetnost. „Majstor i Margarita“ je roman-otkrovenje sovjetske književnosti; pripada vrhunskim ostvarenjima svetske književnosti u tradiciji Dantea, Getea, Gogolja i Dostojevskog. A u posleoktobarskoj produkciji, ovaj roman stoji rame uz rame sa „Tihim Donom“ Šolohova.
