Miloš Bogdanović je umetnik rođen 1989. godine u Beogradu. U istom gradu, godine 2014. diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti. Ubrzo nakon studija zavirio je u svet grafičkog dizajna i svoja prva iskustva stekao u nekoliko dizajn studija, među kojima su studio „Metaklinika” i agencija „Coba & Associates”. Od trenutka kada je ušao u taj vizuelni medij, shvatio je da je to njegov prirodni habitus. Do sada je imao tri samostalne izložbe, od kojih je jedna održana u Parizu. Ovaj mladi umetnik ostvaren je i kao freelance dizajner i ilustrator. Ovog avgusta Miloš je održao samostalnu izložbu u prostoru galerije „Pro3or”. Izložba nosi naziv „Miloš, 1995.” i interaktivnog je karaktera.
Diplomirao si na Fakultetu likovnih umetosti u Beogradu i danas aktivno stvaraš u svetu grafičkog dizajna. Kako si odlučio da svoje kreativne impulse artikulišeš kroz jedan, i dalje vizuelni, ali ipak prilično različit medij od slikarskog?
Svako ima krizu identiteta, a ona se pojačano luči u epilogu fakulteta. Mene slikarstvo i neizvesnost koja ide sa tim pozivom, u klimi u kulturi i društvu kakva je kod nas, uopšte nije motivisalo da nastavim time da se bavim. Na poslednjoj godini sam jedva prisustvovao predavanjima, retko slikao, crtao. Taj momenat neizvesnosti „gde me vodi sve ovo?” gurao me je da tražim neku vizuelnu formu koja je koncizna, praktična, ima jasan cilj i isplativa je. Ispostavilo se da je to dizajn, da me je, zapravo, oduvek interesovao. Ali sada, sa umetničkom podlogom, dizajnu koji je prečesto rigidan, omađijan korporacijskim načelima, nađem način da to razbijem i napravim nešto što „ima čula”.
foto: Nastasja Buđevac
Kakva su bila tvoja prva iskustva u dizajn studijima? Da li si bio spreman na izazove?
Početak je bio napet. Sa jedne strane, završio sam fakultet i imao sam tu presiju, insistiranje od strane roditelja, zavrtanje slavine džeparca, „Pod hitno nađi bilo kakav posao”. Standardna priča. Znao sam da se moram baviti nečim čemu ću se posvetiti temeljno i uzeo „kredit” od roditelja. Naslutio sam pravac i krenuo nepokolebljivo u tom smeru iako ni sam nisam znao gde će me odvesti i kada ću osetiti prve rezultate. „Sačekajte godinu dana”, rekoh, „da odradim prakse i ovladam osnovnim alatima”. Napravio sam portfolio kompletno od crteža i slika sa fakulteta, istražio najbolje beogradske agencije i studije i zakucao na vrata. Svi su otvorili, a prvi Coba & Associates, i narednih 7 meseci pomagao sam na super projektima i upoznao sadašnjeg prijatelja, koji će mi ubrzo nakon prakse ponuditi prvi posao u agenciji Block & Roll. Tada je samopouzdanje krenulo da raste i fokusi su postali malo jasniji.
U 2013. godini imao si tri samostalne izložbe crteža, ali i danas aktivno radiš i u sferi ilustracije. Koliko su studije Likovne akademije uticale na tvoj rukopis u grafičkom dizajnu?
Uticale su tako što znam postupak dolaženja do rešenja i imam izvežbano oko i ruku i inače odlično osećam boje. Imaginacija je nešto što je na akademiji pasivno kažnjavano. Recimo, neki od mojih istupa na grafici iz očekivanog klasičnog kalupa u ilustraciju su praćeni komentarima od strane profesora „To je ilustrativno, nije dobro…” Kao da je tehnika najbitnija u celom tom eksperimentu na papiru, na sebi. Od tog trenutka sam shvatio da je škola van prostora fakulteta i da ću morati da imam inicijativu i istrajnost u svojim zamislima. Što se tiče rukopisa, nemam ga. Volim da imam različite pristupe projektima i to me drži budnim. Svako ukalupljivanje vodi ka letargiji, a to nećemo. 🙂
Ovog avgusta se održava tvoja samostalna izložba u beogradskoj galeriji „Pro3or“. Tema projekta nosi naslov „Vremenske kapsule“. Kaži nam nešto više o samom konceptu i naslovu izložbe.
„Vremenske kapsule” je naziv ovogodišnjeg projekta „Fluizmi” kustoskinje Jelene Spaić, koji ove godine broji 10. godinu održavanja, a prvi put se dešava van galerije FLU, pa je dodat podnaslov „1. nomadski letnji program”. Sastoji se od 3 samostalne izložbe koje se dešavaju leti u mesec dana. Ukratko – ove godine FLU u Beogradu puni 80 godina od osnivanja, pa „Vremenske kapsule” predstavljaju omaž četvrtoj petini (od 100) postojanja fakulteta, no ne nužno vezano za tu tematiku. Naziv moje izložbe je „Miloš, 1995.”, a inicijalna paralela koju sam povukao sa pojmom „Vremenska kapsula” je situacija gde, recimo, pronalazimo stare porodične fotografije na tavanu bake i deke (na selu/u gradu) i taj zaboravljeni zapis iz prošlosti delimo sa nekim bliskim.
U ovom slučaju to su vizuelni zapisi iz moje prve sveske za crtanje, koje se sećam, nesrećnim spletom okolnosti izgubljene. Na korici sveske je pisalo „Miloš, 1995. Opovo”. Sada je „Miloš, 1995. Beograd”, a možda nekada bude Tokyo ili Mogadishu… 🙂
Kako si se opredelio za taj tip interaktivne postavke? Zašto si izabrao grebanje kao način da posmatrači otkriju tvoje radove?
U početku sam uslovio sebe da ne radim ništa ukoliko to samo po sebi nije zavodljivo i zabavno. Dakle, po strani sam sadržaj – šta je inicijalna stvar koja će ljude privući da dođu na izložbu, a da nisu prijatelji i bliži poznanici? Igra! Ljudima je u biti da se igraju i zabavljaju, ne planiram da dam ljudima dosadni statični sadržaj da oko toga mrse misli ili im zvrji prazna glava. Hoću zabavu! Sada mi je to neka vrsta projekta – da pravim događaje gde će se ljudi angažovati oko otkrivanja rada koji unutar koncepta igre nosi neku svoju poruku. To me skroz radi.
Ukoliko se osvrnemo na naslov izložbe („Miloš, 1995.“), stiče se utisak da ona nosi jednu autobiografsku notu. Osim toga, primetila sam da ilustracija koju si radio za etiketu marmelade „La Promessa“ nosi tvoj lik. Koliko tvoj svakodnevni život utiče na estetiku onoga što stvaraš?
To možda nekome izgleda narcisoidno, to što sam protagonisti etikete džemova „La Promessa” dao svoj lik, ali zašto bih crtao nekog drugog? 🙂 brief za taj projekat i karakter samog princa me je po konstituciji i neozbiljnosti podsetio na mene, pa stoga i nosi tu kovrdžavu kosu koja podseća na mene. Zanimljivo je to sa „autobiografskom notom”, svuda se prepliće i tu vidim sada vezu umetničke pozadine i dizajna.
Credits: Coba & AssociatesI
lustracija: Miloš Bogdanović
Želim da svaki projekat bude autorski i nikako generički. Radovi na izložbi imaju vrlo intimnu polaznu tačku, a dizajnersko promišljanje je usmerilo ka najboljem načinu prezentacije – grebanje, metaforički kao „kopanje po podsvesti”, obnavljanje memorije, prisećanje. To se „u nulu” uklopilo sa nazivom projekta „Vremenske kapsule” koje imaju taj vremenski interval zakopavanja i otkrivanja u daljoj budućnosti.
Aktivno radiš i kao freelance dizajner, sarađuješ sa sushi restoranom „Go Sushi“. Kakvo iskustvo imaš u toj vrsti grafičkog izražavanja?
Sa Go Sushi-jem me je povezao Boris iz beogradske dizajn agencije Popular. Preporučio me je za saradnju i brendiranje tada drugog po redu Go Sushi restorana na Vračaru. To je podrazumevalo sve – brendiranje lokala, automobila, skutera, kolaterala… Tada sam jedva šta znao, ali nisam hteo da pokažem znake slabosti i neznanja. Uskladili smo priče i krenuo sam u razradu brenda. Od tada je prošlo 3 godine, Go Sushi je znatno porastao i prirastao za srce i to je sada jedan od prioritetnih projekata na kojima radim. Napravili smo dobar štimung. Ozbiljna posvećenost ugostiteljstvu i sa druge strane promišljanje prezentacije brenda u dizajnu se ispostavlja kao pogodak, ljudi prepoznaju i pričaju o tome.
Da li imaš potrebu da izađeš iz okvira grafičkog dizajna i ilustracije i oprobaš se u nekim drugim medijima, sferama?
Svakako imam potrebu da izađem iz okvira medija u kojem sam. Kada se ukaže prilika, ulećem. Formula je uvek ista, a različite „problematike” razvijaju imaginaciju. Unutar dizajna ima toliko mikrosvetova, da samo tu treba da se opredeliš šta te najviše interesuje. Do sada su mi najuzbudljviji projekti bili u domenu signalizacije / signage & wayfinding. U agenciji Unibrand Communications sam radio na kompletnim sistemima za velike shopping centre i veće prodavnice kućne opreme, od piktograma, totema, do grafike na parking nivoima. To je oblast koja me radi. Pristup je megalomanski i utiče na živote ljudi. Ukoliko bude prilike da nekada pravim cipele, naočare ili surf daske, rado ću ući i u to polje.
Imajući u vidu da si imao iskustva sa različitim zahtevima klijenata dok si radio u dizajn studijima, da li možeš da nam kažeš koliko ti zahtevi i ideje utiču na kvalitet krajnjeg proizvoda? Da li uspevaš da sačuvaš svoju filozofiju u estetici dizajna?
Veliki izazov jeste da se ne utopiš u ponekad potpuno besmislenim zahtevima klijenata. Moraš da držiš pravac svog čamca, a isto tako i da se prepustiš kada naiđe pogodan vetar. Nekada se ja osećam kao učenik, i to su najbolje situacije, tada se dosta nauči, a kada je situacija gde dobiješ neartikulisano klupko zahteva, razmrsiš ga, artikulišeš i vratiš nazad, a oni kažu – to je to. Povuci-popusti-povuci-popusti.
Na čemu radiš trenutno i kakvi su tvoji sledeći planovi?
Trenutno radim na svojoj umetnosti i otvaranju studija za dizajn. Angažovaću se na razradi projekta izložbi gde se ljudi „igraju” i neumorno tražiti svoj glas u dizajnu. Entuzijazam i posvećenost na kraju uvek daju rezultat.
intervju: Nastasja Buđevac
