Ugledni scenograf Miljen Kljaković Kreka, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma Palić, u kategoriji domaćih stvaralaca, ovo priznanje je primio lično na otvaranju festivala na Letnjoj pozornici. Tom prilikom je ovaj istaknuti filmski radnik napomenuo kako se nada da će scenografija konačno dobiti pažnju kakvu zaslužuje, a prikazan je i kratki dokumentarni film o njegovom stvaralaštvu, u kome je publika mogla da vidi kako nastaju neki od impozantnih dekora koje je konstruisao i sagradio tokom bogate karijere.
foto: Ivica Vojnić
Internacionalnu slavu stekao je ostvarenjem „Delikatesna radnja”, dok je u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji ostavio je veliki trag scenografijama u filmovima „Specijalno vaspitanje”, „Miris poljskog cveća”, „Sok od šlјiva”, „Dom za vešanje”, „Andergraund”, „Varljivo leto ’68.” i mnogim drugim. Kljaković je nagrađivan mnogobrojnim nagradama, među kojima su Zlatna arena Festivala u Puli, francuska filmska nagrada Cezar, Evropska filmska nagrada za scenografiju u filmu „Delikatesna radnja”, a bio je nominovan i za prestižnu nagradu za TV stvaralaštvo Emi – za scenografiju TV filma „Raspućin”. Filmovi na kojima radi često prikazuju istorijske epohe iz davne prošlosti, te pružaju dosta mogućnosti Kljakoviću da realizuje velike, impozantne dekore.
O ključnim momentima svoje karijere, izazovima posla i ambicijama, govorio je na konferenciji za novinare, dan nakon svečanog otvaranja Festivala evropskog filma Palić.
Prvi ste scenograf koji je dobitnik ove nagrade. To govori, između ostalog, i o odnosu prema scenografiji u domaćoj kinematografiji. Nadamo se da će ova nagrada nešto da preokrene, tako da se scenografija ceni više.
Filmska scenografija je jedan od važnijih elemenata svakog filma, jedna od najvažnijih karika u tom čitavom procesu proizvodnje, ali je, nažalost, uvek skrajnuta i gurnuta na margine filmskih dešavanja. To je velika šteta. Da li je to zbog toga što, u temama koje obrađuje domaći film, scenografija ne može da dođe do pravog umetničkog izraza ili zbog nečeg drugog, to je veliko pitanje.
Dosta toga ste sagradili. Neko bi rekao da ste sagradili mnogo više nego neki ministri i predsednici vlada. Da li se vi osećate kao graditelj?
Filmska scenografija je umetnost za jednokratnu upotrebu. Ona je takva kakva jeste, posle svakog snimanja filma se ruši. Ona ne ostaje dugotrajno. Možda ostane par godina ako je solidnije urađena i ako je filmski objekat veliki, pa se koristi i u nekim drugim filmovima koji dolaze.
Kada dobijete temu koja je toliko daleko od nas, bilo da je to Venecija ili Meka i Medina, kao da završite čitav fakultet na temu epohe. Kako uđete u sve to?
Kada ozbiljan filmski projekat govori o prošlosti koje više nema, onda je priprema za takav posao dosta dugačka i obimna. Koristi se arhivska literatura i građa, sve što može da pomogne da bi se jedna scenografija napravila što realističnije, da bude što više u funkciji filma. To je dugotrajan proces, zavisno od teme i filmske priče. Nekada se dešavalo da to traje po nekoliko meseci.
Vi ste završili likovnu, a ne Akademiju primenjenih umetnosti. Da li mislite da biste bili drugačiji scenograf, da je bio obrnut slučaj?
Ne verujem da bi se nešto desilo drugačije. U to vreme, kad sam bio mnogo mlađi, konkurisao sam na grafičkom odseku koji uopšte nije imao kontakt sa filmskom scenografijom i pozorištem. Pošto sam odbijen par puta, konkurisao sam na Likovnoj akademiji i završio je. Ona mi je pružila dosta te likovne slobode. To je vrlo važno za umetnika, da ima odrešene ruke.
Kako izlazite na kraj sa sve češćim zahtevima producenata da se nešto preskoči, da ne mora biti baš istorijski istinito, da će se scenografija nadograditi digitalno? Kako branite svoju profesiju?
Te nove tehnologije koje se sada forsiraju sigurno pomažu scenografiji. Ali ja sam od onih scenografa koji voli pre svega da gradi i da napravi, zato što je spoj realne i digitalne scenografije uvek nekako vidljiv. Tu se gubi karakter i iluzija same slike. Postoji mnogo kompanija koje se bave digitalnim radom, ali su samo jedna ili dve u svetu vrlo dobre i garantuju kvalitet, tako da posle tih intervencija sve izgleda dobro. Ali 99% tih malih firmi koje rade na digitalnoj animaciji, toliko je loše urade da cela iluzija filma pada u vodu. Ja sam od onih scenografa koji voli da gradi. Tako sam radio u svim filmovima i uvek sam se izborio, jer su producenti shvatali da je to bolje i jeftinije.
Šta biste želeli da sagradite na filmu, a da do sada niste imali prilike? Imate li nekih neostvarenih želja?
Ja sam sve svoje želje, na neki način, ispunio. Radio sam dosta ozbiljne filmove i velike scenografije. Uvek priželjkujem velike dekore i pre svega scenografije, filmove i tekstove o vremenu kojeg više nema. Te filmove najviše volim da radim, i nadam se da ću ubuduće samo njih raditi. Ali specijalnih želja nemam, jer mislim da sam dosta toga uradio obuhvatajući praktično sve epohe koje postoje.
Čemu kažete ne, kada dobijete ponudu da radite film?
Ako tekst nije dovoljno inspirativan i nije dovoljno dobar da se može napraviti scenografska nadogradnja, takav film odbijam.
Radili ste sa mnogim velikanima evropskog i svetskog filma. Poslednji je Beri Levinson. Nedavno ste završili snimanje filma „Heri Haft“. Šta nam možete reći o tom filmu?
Priča obuhvata period od 1942. godine – nacističku Nemačku, logore, Aušvic, Poljsku… sve do 1963. godine. Sve smo snimali i radili u Budimpešti, nešto malo i u Americi. To je bio pozamašan projekat. Sa Berijem Levinsonom treba raditi. Ne možete ga odbiti, on je veliko ime svetskog filma. Ja sam prezadovoljan onim što sam video, verovatno će film biti gotov do kraja godine.
Da li dobijate ponude iz zemlje i regiona? Ako dobijate, zašto ih ne radite?
Radio sam dosta domaćih filmova sa svim našim eminentnim rediteljima – Goranom Markovićem, Paskaljevićem, Šijanom, Karanovićem, tu je bio i Kusturica, ali to je bilo neko drugo, nevinije vreme. Filmovi su se radili na neki drugi način. Čini mi se da više nema ni takvih ideja, ni takvog prostora, da se scenografski nešto napravi na domaćem filmu. Zato na neki način „izbegavam“ da radim domaći film. Napolju mi se pružaju dobri uslovi, veće šanse za realizaciju pravih filmskih dekora, tako da verovatno zbog toga ne prihvatam ponude.
Kakav je vaš osećaj kada na kraju snimanja sruše dekor, kada nestaje nešto u šta je uložen ogroman trud?
To jeste bolno. Toliko truda uložite, pravite, napravite, sa ekipom svojih ljudi, arhitekata, crtača, direktora, građevinara i svega ostaloga, pogotovu na velikim setovima. Taj poslednji momenat, kad se to sve ruši, i kada dolaze sa buldožerima direktno u dekor, to je vrlo, vrlo bolno. Ali to je neminovnost filma. Svaki film je takav, i to tako mora da bude. Ja sam svestan toga, ali nikada ne prisustvujem zatvaranju seta. To vam je kao kad bi slikaru isekli platno.
