Studio naše proslavljene arhitekte Milenije Marušić u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, u kojoj nas je ugostila, je mala, ušuškana i ispunjena važnim uspomenama koje su svedoci jednog neverovatnog perioda jugoslovenske arhitekture. Među brojnim interesantnim artefaktima, projektima, uokvirenim fotografijama moju pažnju privlači uramljeni list sa cerovog drveta i ptica koja zamahuje krilima povlačenjem kanapa – uspomene na naselje Cerak Vinogradi i vrtić Plava ptica koje su Milenija i njen suprug, arhitekta Darko Marušić, osmislili i realizovali. A Milenija? Milenija je kao i njen radni prostor elegantna, odmerena, puna zanimljivih priča i doživljaja, ali isto tako i odličan slušalac, pažljivi i radoznali posmatrač, što se tako dobro čita iz svega onoga na čemu radi. Povod našeg susreta je osnivanje fondacije Milenija i Darko Marušić i nedavno raspisivanje konkursa za nagradu koja nosi njihovo ime. Razgovor je brzo prerastao inicijalni povod i postao vremeplov kroz projekte koje je, zajedno sa pokojnim suprugom arhitektom Darkom Marušićem, stvarala širom bivše Jugoslavije. Govorili smo o stambenoj arhitekturi i beogradskom stanu, o Cerak Vinogradima, o važnosti zajedničkih prostora i svetlosti, o neophodnom poštovanju pravila i propisa, nepristajanjima na bilo šta manje od onoga u šta veruje, o doslednosti i tome šta znači graditi za čoveka. Zbog svega toga, nasleđe koje Milenija ostavlja nije samo u postojećim objektima, već u ideji da arhitektura može i mora biti ona koja povezuje, oplemenjuje i čuva osećaj doma.
Intervju: Teodora Kovrlija
Fotografije: Jovana Rakezić
Šminka: Od Sna
Milenija V. Marušić – vodeći projektant i stručni savetnik u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Valjevu 1960. godine. Diplomirala je na Arhitektonskom
fakultetu Univerziteta u Beogradu 1965. godine, u ateljeu profesora Uroša Martinovića. Postdiplomske
studije iz urbanizma, na matičnom Arhitektonskom fakultetu, apsolvirala 1965. godine. Dalje studije
svojevoljno prekida, opredeljujući i posvećujući se arhitektonsko-urbanističkom projektovanju –konkursima i izradi obimnih i složenih projekata. Od 1965. godine zaposlena u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije – IAUS-u, počev od mesta pomoćnika u istraživanju, zatim asistenta i projektanta 1972. godine, samostalnog projektanta 1976. godine, vodećeg projektanta 1981. godine i stručnog savetnika 1986. godine. Od penzionisanja 2012. nastavlja rad u IAUS-u u statusu stalnog spoljnjeg saradnika i vodećeg projektanta. Uža oblast – istraživanje i projektovanje u oblasti stanovanja. Od 1971. do 1973. godine bila je angažovana u svojstvu gostujućeg asistenta u nastavi iz urbanističkog projektovanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Godine 1970. učestvuje na jednomesečnom seminaru u Ženevi sa temom „Čovekova sredina“, kao i na više seminara, savetovanja i predavanja u Jugoslaviji, a potom u Srbiji. Godine 2018. na poziv upućen od strane Muzeja moderne umetnosti MoMA iz Njujorka, da
prisustvuje otvaranju izložbe „Betonska utopija – arhitektura Jugoslavije 1948-1980 godine“ održala je
predavanje u Centru za arhitekturu Njujorka. Član Akademije arhitekture Srbije (AAS), član arhitektonske
sekcije ULUPUDS-a, delegat skupštine Inženjerske komore Srbije u dva mandata.
Nedavno je vaša fondacija raspisala konkurs za regionalnu nagradu Fondacije „Milenija i Darko Marušić“ iz oblasti arhitekture stanovanja. Kakve norme očekujete da prijavljeni radovi ispune?
Uz malu dozu strepnje, očekuje se da se na konkurs prijave kvalitetni radovi. Jer nadam se da se, u današnjoj masovnoj produkciji kvadratnog metra stana namenjenog isključivo prodaji, nisu pogubili kriterijumi koji definišu stambeni prostor kao prostor namenjen prvenstveno čoveku i njegovim potrebama. I kako stoji u raspisu konkursa, nagrada će se dodeliti za izuzetno stvaralačko delo realizovano u oblasti arhitekture stanovanja. Delo koje istraživačkim postupkom i društvenom odgovornošću problematizuje temu savremenog stanovanja i čini iskorak u odnosu na tekuću praksu. Delo koje beleži vreme i mesto u kome je nastalo, a koje baštini i nadograđuje protekle suštinske humanističke vrednosti stanovanja, spajajući nove prostore kreativnosti.
Budući da smo krenule od najsvežijih vesti, volela bih da se osvrnemo na ideju iza pokretanja fondacije koja je ustanovljena prošle godine, i da nam kažete više o izdavačkim i drugim poduhvatima koje imate u planu?
Načelna ideja o osnivanju fondacije seže, moglo bi se reći, u šezdesete godine prošlog veka, kada smo Darko i ja sredinom tih šezdesetih završili studije. Tada su se u celo državi Jugoslaviji raspisivali konkrusi za stambena naselja i komplekse. Na njima smo učestvovali i dogodilo se da smo na osnovu prvih nagrada sticali pravo na prve realizacije.
Opredeljenje za stambenu arhitekturu nije bila naša svesna odluka, može se reći da je stambena arhitektura odabrala nas, a ne mi nju. Osnivanjem ove fondacije mi joj to poverenje uzvraćamo.
Opšti cilj fondacije je promocija arhitekture kao važnog i složenog segmenta kulture i društva. Fondacija ima više ciljeva: dodela nagrade za realizovano delo iz oblasti stambene arhitekture – delo koje beleži vreme u kome je nastalo, poštujući osnovna načela iz našeg stvaralaštva; izdavačka delatnost se odnosi na pripremu i izdavanje publikacija, kao npr. „Trilogija 2019“, naša monografija i druge stručne publikacije; arhiviranje, obrada i digitalizovanje obimne, planske, projektne i prateće dokumentacije; saradnja sa institucijama zaštite u očuvanju izgrađenih objekata i prostornih celina; pomoć i podsticaj mladim arhitektama, negovanje i razvijanje trajnih vrednosti arhitektonskog stvaralaštva. Sedište Fondacije je
u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, u kome smo kao u svojoj drugoj kući radili sve svoje projekte, obostrano deleći napore, uspehe, dobijena priznanja i nagrade.
Tokom vaše aktivne arhitektonske karijere dobili ste doslovno sve prestižne nagrade za projekte, na kojima ste radili sa vašim životnim i poslovnim partnerom Darkom Marušićem, a prošle godine ste ovenčani i nagradom Ženskog arhitektonskog društva (ŽAD) – Nagradom Jelisaveta Načić. Šta za vas
ova nagrada znači posle svih uspeha koji stoje iza vas? U čemu je njena specifičnost i simboličnost?
Nagrada ŽAD-a bila je koliko neočekivana toliko me je i učinila srećnom. U svakom slučaju je posebna. Neočekivana, jer nisam bila članica ŽAD-a, a nagradu dodeljuju koleginice koleginici, što se do sada mislim nije nigde dogodilo. Drugo, ona nosi ime jedne u svemu posebne ličnosti. Zahvaljujući se na nagradi rekla sam: „Ko bi mogao da odoli nagradi koja nosi ime Jelisavete Načić, koja je čvrsto gazila savlađujući velike stepenice, ne one male, zelene, kalemegdanske, već one teške pune zapreka koje je oštro sekla, među njima i one dve najžilavije – rodnu i nacionalnu, nikad dovoljno sasečene.“
Poruke iz njenog životnog i profesionalnog puta su mi bliske zbog čega ova nagrada za mene ima posebno značenje – poruke o nepristajanju i neodustajanju. A one znače:
- Da u arhitekturi i urbanizmu nikada ne treba odustajati od zatvaranja punog umetničkog i tehnološkog kruga, počev od idejne skice, idejnog projekta sa bitnim detaljima, glavnog projekta (nikad tuđom rukom), nadzora i učešća u građenju kao i učešća u životu objekta nakon useljenja, kakvo god ono bilo, a lako nije.
- Nikad prihvatiti da nečeg nema i da se nešto ne može, naročito na gradilištu koje nam je uvek bilo drugi crtaći sto.
- Neodustajanje od izrade i najsitnijih detalja – iscrtavanja svake ploče, na svakoj stazi u naselju kako bi se uklopila bez ostatka, i kako bi staza bila lepa, odbijajući komentare da to nije za „našeg čoveka“, i ne odustajući od uverenja da niko ne može biti imun na lepotu i da lepota proradi kad tad, u svakom od nas.
Dakle, u pitanju je svekoliko neodustajanje bez obira na kontekst i životnu dob.
Pripremajući se za razgovor shvatila sam da ću ovom prilikom zbog formata biti prinuđena da se fokusiram na svega nekolicinu projekata, i to nehronološkim redom. Ukoliko se fokusiramo na stambenu arhitekturu, koja je u velikoj meri obeležila vašu karijeru, pitanje koje se prirodno nameće je značaj i osobenosti Beogradske škole stanovanja, koja je nastajala u periodu između 1965 – 1975. kada je rođen i fenomen poznat kao Beogradski stan. O ovoj temi je pisao vaš suprug Darko Marušić za časopis „Arhitektura i urbanizam“. br. 74-77 što je postalo i svojevrsni svedok vremena, a reprint izdanja u formi knjige, sa vašim predgovorom, urađen je pre nekoliko godina na zadovoljstvo vaših kolega arhitekata i studenata koji je nazivaju „Biblijom stanovanja“. Šta nam možete reći kao direktna učesnica ovog neverovatnog perioda u arhitekturi, kako je izgledalo pisati istoriju u tom periodu, i kakvo je danas interesovanje vaših kolega, mladih arhitekata za ovakav pristup gradnji? Da li mislite da se ovaj konkretan pristup arhitekturi stanovanja može danas negde pronaći?
Četvrobroj časopisa „Arhitektura urbanizam“ br. 74-77 (1975) zapisuje jedno izuzetno vreme arhitekture stanovanja u razdoblju od 1965. do 1975. godine. Ova decenija predstavlja središnjicu razdoblja prikazanog na izložbi „Betonska utopija – Arhitektira Jugoslavije 1948 – 1980“ održane u Muzeju savremene umetnosti MOMA u Njujorku od jula 2018. do 19. januara 2019. godine.
Otvarajući ovu izložbu, njen selektor Martino Stirli, glavni kustos galerije Filip Džonson u MOMA je rekao: „Iz današnje perspektive verujemo da je jugoslovenski model nosio važne lekcije koje bismo mogli da naučimo. Jugoslavija je primer u kojem je arhitektura bila moćna alatka u službi multietničkog društva.“
Tu alatku su u svojim rukama držali arhitekti. To je vreme u kojem je arhitektura bila najvidljiviji i najvažniji segment kulture. Podržavan, usmeravan i zakonski reglulisan od strane države. Vlast i struka su bili prepleteni, uz činjenicu da su vrhovne strukovne organizacije – Urbanistički zavodi bili savest svojih gradova, bez čije se stroge kontrole ništa nije moglo planirati i projektovati. Dobro pripremljeni i obrazloženi planski i projektantski propisi i normativi sačinjeni od strane strukovnih organizacija i verifikovani od strane države bili su podloga za raspisivanje arhitektonsko-urbanističkih konkursa za velika stambena naselja i komplekse. Konkursi su bili utakmice u kojima su sudije bile osobe od stručnog i moralnog integriteta i gde se znalo da će se izabrati najbolje rešenje.
Kako sam urednik četvrobroja Darko Marušić kaže: „Za deset godina jedan i po konkurs godišnje, to je čuvena serija kojom je završno uobličan BEOGRADSKI STAN“, dodajući da je posebnost Beogradske škole stanovanja NE U ZONI OBLIKOVANJA I FORME, VEĆ SUŠTINSKI U FUNKCIJI STANA, počev od same stambene jedinice do njenog okruženja i urbanističko arhitektonskog sklopa. Učestvujući na ovim konkursima sa nestrpljenjem smo očekivali izložbu konkursnih radova tražeći novine ne u izgledu, fasadi, već u organizaciji stana.
Vaš rad je, čini mi se, uvek bio usmeren na stvaranje dobrog osećaja u nekom prostoru, na funkcionalnost, praktičnost – rečju na čoveka i njegove potrebe, daleko više nego na formu i oblikovanje prostora. Veliki broj Jugoslovena je živeo u stambenim jedinicama koje su građene tada po propisima, sa pažnjom i usmerenošću na kreiranje prostora koji se mogu prilagođavati promenama koje se događaju u životu jednog čoveka, i znajući za sve ove benefite uživanja u prostorima koji ne manjkaju prirodnim svetlom, koji su udobni, prilagodljivi i usmereni na negovanje zajednice i zajedništva kako smo došli do toga da potomci tih ljudi, koji su odrastali u tim i takvim stanovima, danas grade neplanski, bez ikakvog stila i smisla, menjaju i ruže zatečeno stanje, zastakljuju, doziđuju i ruše. U kom trenutku se dogodila ova tranzicija i kako je moguće da je struka sve vreme ćutala na to, ako znamo da su se ti isti ljudi vaspitavali i kalili na drugačijim vrednostima od ovih danas?
Talasom bespravnih izmena koje se svakodnevno pojačavaju masovno se ruže lica kuća i ulica i devastira ukupno lice grada. Degradiraju se objekti i ambijenti divlja, maligna tkiva na objektima predstavljaju ruglo za grad, poništavajući svaki sklad, red, proporciju i harmoniju. Ugrožava se ekološki i higijenski status objekta, remeti i ugrožava često ukupno funkcionisanje, bezbednost i stabilnost objekta. Ove nezakonite
izmene se ne sankcionišu. Inspekcijske službe, nekada raspoređene po opštinama, skoncentrisane su na jedno mesto – u grad. Nevidljive su i kao takve predstavljaju zeleno svetlo stanarima da nekažnjeno vrše izmene na objektima dograđivanjem, zaziđivanjem, uzurpiranjem javnog prostora, krpljenjem, probijanjem novih otvora. To su uglavnom i stanari iz vašeg pitanja, sve je nažalost prepušteno primitivnom talasu izmena koje se ne kažnjavaju i koje je teško popraviti. Ne zaostaju u tome mnogo ni stanovnici naselja Cerak Vinogradi i pored svih naših predloga o očuvanju izvornog lica naselja i brojnih
prijava svim nadležnim institucijama.
Ukoliko danas prošetamo našim glavnim gradom, videćemo da nema ulice ili naselja na atraktivnoj lokaciji u kome se neka nova zgrada ne gradi, ne doziđuje i prepravlja. S druge strane, pravo na sunce, na čist vazduh, vetar, zelenilo – u savremenom rečniku naše arhitekture postali su nešto apstraktno, uprkos globalnim trendovima koji ističu značaj ozelenjavanja gradova i ekološke održivosti. Posmatrajući problem na lokalu, svedoci smo verovatno najagresivnije faze investitorskog urbanizma gde se ljudima doslovno zazidavaju prozori – što možemo videti na primeru Novobeogradskog bloka 4, Karaburme i Kneza Miloša 44 – gde stanari konstantno na ulici traže pravdu jer institucije ne reaguju a investitori govore da rade prema dozvolama. Šta je po vašem mišljenju rešenje za vraćanje grada građanima, humanizaciju arhitekture i uvođenje reda u institucije koje donose propise?
Nije u pitanju investitorski urbanizam, to je postala ustaljena sintagma kojom se danas pokriva i „opravdava“ svaka gradnja. Investitori su uvek postojali, bez njih se ne bi ništa ni gradilo. U uređenim državama oni se ponašaju prema postavljenim pravilima i kontrolisanim propisima. Kod nas je na sceni DOGOVORNI URBANIZAM koji se odvija u sivoj zoni moguće korupcije. U pitanju je dogovor između državnih organa i onih koji hoće da grade, vođen isključivo jezikom novca. O tome svakodnevno svedoče i činjenice da onaj koji gradi, gde god je dogovoreno, ima urednu dokumentaciju – urbanističke uslove i dozvole i pokrivenost urbanističkim planom. Posledice su urušavanje i rastakanje grada, menjaju se pitome gradske ulice na Vračaru, Neimaru, Savskom vencu, postajući krezube saobraćajnice u kojima se
neposredno uz jednospratne kuće grade višespratnice zbog koji pucaju zidovi suseda, blokiraju se prozori, oduzima vazduh i sunce, ugrožava zdravlje i život svim stanovnicima u okruženju. Svedoci smo i makro poteza kojima se pod plaštom planiranja grade mega objekti kojima se prekraja grad, ruše vredni objekti i celine, zauzimaju zeleni prostori. Ne uvažavaju se primedbe struke i reagovanja građana.
Da bi se arhitektura, stambena arhitektura vratila u normalne vode, vratilo pravo na sunce, na čist vazduh i normirano zeleno okruženje neophodan je politički i društveni kontekst i odgovornost svih učesnika. Potrebno je, pre svega, da državne institucije rade posao zbog kojih su osnovane. Neophodno je povratiti autonomiju arhitekture i profesionalnog promišljenog urbanizma i planiranja koja podrazumeva planiranje, projektovanje i građenje po strukovnim pravilima i propisima.
Jedan od arhitektonskih poduhvata koji je zasigurno obeležio vašu karijeru je izgradnja prvog ekološkog naselja – Cerak Vinogradi koje je 2019. proglašeno za kulturno dobro RS kao jedno od tri zaštićena stambena naselja savremene arhitekture u Evropi, koje je nakon učešća na izložbi „Betonska utopija: Jugoslovenska arhitektura u periodu od 1948-1980”, ušlo u stalnu postavku muzeja. Najkraće
rečeno, radeći na ovom projektu zajedno sa vašim suprugom i kolegom, Darkom Marušićem, kao i kolegom Nedeljkom Borovnicom – na jednom mestu gde su nekada ležali vinogradi i cerova šuma, od koje je, u trenutku kada ste se vi upoznavali sa terenom, ostalo samo jedno stablo – stvorili ste jedno neverovatno mesto za udoban život za 15 hiljada ljudi. Uzevši u obzir okruženje, klimatske uslove i podneblje – napravili ste naselje koje izgleda kao da je sraslo sa šumom i svojim okruženjem (stabla po kojima su ulice dobile svoja imena u naselju su naknadno zasađena). Budući da tada kada ste stvarali, nije bilo sličnih graditeljskih poduhvata na koje biste se mogli ugledati (a nema ih mnogo ni danas), šta su bile vaše polazišne tačke? Kako ste zamišljali život jednog stanovnika ovog prigradskog naselja?
Cerak Vinogradi nisu projekat, oni su DOGAĐAJ i PODUHVAT.
Događaj „Cerak“ je živi organizam koji ovog jula puni 48 godina od kada smo zajedno. Nesvakidašnje zajedništvo započeto susretom sa mestom na kojem će nići naselje, nastavljeno preseljenjem celog projektanstog tima na „lice mesta“ na rok od 9,5 godina, održavanog do danas stalnom komunikacijom nas autora i stanovnika.
Navodim deo iz teksta nas dvoje Marušića povodom proslave godišnjice MZ Vinogradi (27. 02. 1997):
„Naselje Cerak Vinogradi nije samo projekat našeg života, zahvaljujući i vama ono je više od toga. Sve te godine mi smo sa vama, uz vas, i za vas. Za vas smo i onda kada se borimo protiv ruženja i samovoljnih izmena na kućama. U ovom gradu se ne zna da li još negde postoji takav odnos između ovih koji su naselje projektovali i onih koji u njemu žive“.
Kao autori bili smo posvećeni samo tom poslu. Cerak jeste poduhvat koji je obeležio naš profesionalni život i koji je formirao naš projektantski – graditeljski KREDO koji glasi: nema granice i podele između arhitekture i urbanizma; nema granice između spoljnog i unutrašnjeg prostora; kontekst je bitan određujući činilac; u stvaranju jednog objekta učestvuje se počev od idejne skice, preko projekata i građenja do ključa u ruke, pa i posle u životu objekta. Dakle, arhitekta se potpisuje ispod izvedenog
objekta, projekat je usputna stanica.
Kako je uzbudljiv bio naš prvi susret sa terenom! Počelo je početkom proleća 1977. godine, kada je raspisan jugoslovenski konkurs za naselje, intenzivno trajalo sledeću deceniju projektovanja i učešća u izgradnji – na licu mesta, ne prestaje ni danas. Kada smo prvi put odlučili da upoznamo to „Bogu iza leđa“ parče zemljišta veličine skoro 100 hektara ukazala se gola, vetrovita, naoko blaga padina koja se, kada
smo je preneli na kartonsku radnu maketu, pokazala kao bogata ogrlica sastavljena od brojnih ujednačenih nizova srebrnih sajli. Progaziti je sredinom, tragom presušenog potoka, značilo je savladati
šesdeset metara od podnožja do vrha, susresti se sa belouškom i horom žaba u uvek živoj vodi u dnu karsne udoline. Značilo je osluškivanje vetra, stalno prisutnog povetarca. To doživljeno preneto u projektno rešenje za nas je značilo zadržati i doraditi korito potoka, kojim je trasirana i glavna pešačka kičma naselja. Značilo je predvideti jezerce na staništu belouške – leti za lake čamce, zimi za klizanje. Značilo je predvideti centralni naseljski park sredinom naselja kojim se vezuju šumski masiv Košutnjaka i krošnje topola na Adi, koji je ujedno i koridor vetra čijim se strujanjem ovim zapadnim šumadijskih podbrđem provetrava Beograd.
Na ovom tragu našao se i prihvaćen je naš predlog da umesto ukrasnog žbunja i šiblja cela površina bude samo zeleni travnati tepih, s tim da se u ulicama odmah zasadi već odraslo drveće. Moćne mašine su odrasle petnaestogodišnje sadnice, sargijom zaštićenog korenja rasporedile na precizno određenim mestima u pešačkim ulicama koje su po njima dobile ime Lipa, Breza, Platana…
Sedamdesetih godina prošlog veka kada je naselje nastajalo, ekologija nije bila tako sveprisutna tema.
Ona je danas, sa saznanjima o posledicama klimatske krize postala jedan od glavnih prioriteta kada
je reč o savremenoj arhitekturi, ali stiče se utisak da se to nastojanje u većini projekata svodi na zadovoljavanje forme, kako bi se obezbedio sertifikat. Kako je iz vaše perspektive izgledalo raditi na stvaranju jednog od prvih ekoloških naselja u našoj zemlji i šta je bila osnovna ideja? S druge strane, da li smo danas bliži ili dalji razumevanju funkcionisanja prirode i naše potrebe da budemo deo iste?
O naselju kao ekološkom počelo je da se govori nakon desetak godina posle useljenja. Kada je naselje projektovano i nastajalo, reč ekologija je bila retka i daleka reč, danas je ona imperativ i naskuplja globalna reč. Prirodni elementi konteksta – periferna izdvojena pozicija u odnosu na grad, zatim fizionomična morfologija tla, vizure na celinu i iz nje usmeri su projektantska istraživanja ka stvaranju zelenog samosvojnog lika naselja – lika „gradića na brdu“. Cerak je pokušaj ukrštanja, mirenja, nalaženja mere ravnoteže prirodnog i urbanog. Kuće slede morfološke oblike tla, „nadgrađuju“ izohipse ustalasanog
reljefa, uvažavaju insolaciju i pogled, ali su i u funkciji stanovanja jednog umerenog urbanog – gradskog ambijenta ulica, malih trgova, susedstava na koje je raščlanjeno naselje. Dakle, na pitanje šta je bila osnovna ideja projekta odgovor bi bio jednostavan. Ideju je rodilo mesto. A na pitanje šta se danas izmenilo u odnosu između nas i prirode, odgovor je takođe jednostavan. Sa prirodom se ne dopunjuje od prirode se otima. Na sceni je nezaustavljiv grabež za svakom zelenom i slobodnom površinom, na kojoj preko noći niču građevine neprimerenih dimenzija i namene i nezajažljiva pohlepa za zaradom, raspoređena na sve učesnike u tom procesu.
Vaš model stanovanja podrazumevao je fleksibilnost, uključenost stanara, ekološku inteligenciju. Zašto se to nije nastavilo – gde je ta nit prekinuta?
U pitanju je društveni i pre svega politički kontekst, o kome je bilo reči u više navrata u ovom tekstu. I gde je u tom kontekstu mesto i značaj kulture i arhitekture kao njenog najvidljivijeg segmenta. U vremenu odgovorne stambene izgradnje (prikazane na izložbi u Njujorku) stan se gradio za čoveka i njegove
potrebe i o tome je brinula država. Uvedeni su propisi čija je primena u projektima bila strogo kontrolisana od strane stručnih komisija. Glavni projekti razrađeni i pripremljeni, za izvođenje vraćani su na popravni u slučaju ako je prozorsko staklo mereno bez štoka i krila bilo manje od jedne sedmine poda sobe čija dubina ne sme preći ½ širine sobe, ako stan nije direktno osunčan minimum jedan sat zimi i okrenut samo na sever a dnevna soba ispod 18m2. Propisi jesu bili strogi ali i inspirativni. Fokus je bio na stanu – prostoru projektovanom tako da bude protočan za ljude, vazduh i sunčev zrak. Organizovati prostor stana kao otvoren, lako presloživ u svakom protoku vremena i promenama u porodici, tako da bude udoban i da svaki kvadratni metar bude koristan metar.
U dugogodišnjem bavljenju stambenom arhitekturom i stanom uvek smo bili svesni posebne odgovornosti, jer se u egzistencijalnom mikro prostoru stambene jedinice rađa, odgaja, stasava i formira jedna ličnost. Prekid je nastao kada su od strane države izbrisani normativi i ukinuta istinska stručna i društvena kontrola planova i projekata. U suštini prekid je nastao kada je stan prestao da se radi za onoga ko u njemu živi i kada je postao da bude kao bilo koja roba koja treba da donese novac u uspostavljenom proizvodno robnom lancu. Gradnja stanova prilagođena je udvojenim interesima investitora i vlasti sa širokim mogućnostima ulaganja na različite načine stečenog novca. Stanovi se masovno grade bez normativa i ispod minimalnih uslova za čovekomerno stanovanje. Nižu se po sistemu šibica (renja). Četvrtinu kvadrature stana čine predsoblja, zasoblja, goli zalakćeni hodnici kojima se stiže do dnevne sobe od 12-tak kvadrata u koju se ulazi porebarke.
Ma koliko neki objekat bio kvalitetan, vremenom, ukoliko se ne održava dolazi do propadanja i urušavanja. S tim na umu, ako znamo da većinu naše gradnje i domova i dalje čini starogradnja
– koja s protokom vremena ima brojnih izazova, pa tako s promenom klime i drugačijim propisima o energetskoj efikasnosti dolazi do toga da se fasade moraju obnavljati, prozori i krovovi menjati – koji je po vašem mišljenju pravi put da se to uradi na kvalitetan način, i adekvatno, bez ruženja originalnih zamisli arhitekata ako govorimo o zgradama i zdanjima koja su zidana po pravilima i sa umećem?
Naselje Cerak Vinogradi bilo je pod određenom vrstom zaštite počev od prvih useljenih stanova 1981, od 1993. uživa zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a od 2003. i potpunu urbanističku zaštitu. Od 2014. godine uživa prethodnu zaštitu kulturnog dobra, a 2019. godine je ta zaštita odlukom
Vlade Srbije i formalno potvrđena. Nadali smo se da će nadležni shodno tome preduzeti potrebne mere da se blagovremeno zaustave i otklone posledice neblagovremenog održavanja i naselje zaštiti od brojnih samovoljnih intervencija stanara. Na žalost, to je u potpunosti izostalo. Nadležni nisu reagovali ni na dokument „Predlog razvojne strategije, rekonstrukcije, revitalizacije i dela upravljanja u naselju Cerak
Vinogradi (Cerak 1 i 2) u Beogradu“ koji smo kao autori sačinili uz aktivno učešće stanara. Ovaj dokument sadrži način obnove rekonstrukcije i održavanja naselja uporedo sa programiranjem budućih aktivnosti sadržaja – Kulturni centar, Kulturna stanica po ugledu na Novi Sad, Vizitorski centar u kome bi bila izložena i arhivirana obimna projektna i prateća dokumentacija dostupna istraživačima. Podrazumeva se uvođenje novih tehnologija, digitalizacija, korišćenje prirodnih izvora energije sunca, biljaka, vetra, vode, (po sistemu da …nijedna kap kiše iz naselja ne ode u kanalizaciju…). Kao model upravljanja i održavanja naselja predloženo je formiranje samostalne institucije zadužene za optimalno funkcionisanje naselja
površine 92ha sa 67 stambenih objekata, 172 ulaza u stambene objekte, 3650 stanova, 15 hiljada stanovnika.
Svi objekti i parterne površine zahtevaju obnovu i rekonstrukciju uključujući i uslove energetske efikasnosti objekata. U tu svrhu neophodno je prethodno pažljivo uraditi projekte obnove objekata
(krovovi, fasade, prozori) znalački u istoj meri po kojima su rađeni izvorni projekti, u svemu pod kontrolom nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda. Ne prepustiti nekontrolisanom
krpljenju fasadnog i krovnog platna, samovoljnoj zameni prozora i balkonskih vrata, doziđivanju, zaziđivanju, probijanju otvora, intervenciji na montažnoj konstrukciji. Ovim postupkom bi mogla da se uklone i samovoljne izmene na objektima. Nakon 40 godina angažovanja na očuvanju naselja i izostanka institucionalne i sistematične brige o naselju, počev od 2015. godine ponovo smo udruženi sa stanarima na istoj liniji borbe i brige o naselju.
Verujem u novonastalo (2022.) udruženje mladih – KULTURNI CERAK – koje je sve vidljivije među svojim sugrađanima uključujući ih u svoje akcije oživljavanja kulturnog i društvenog života, angažujući se i na edukaciji stanovnika sa ciljem da se naselju vrati njegovo izvorno lice.
Jedna od vaših uspomena sa gradilišta je i uramljeni list sa cerovog drveta. Šta je, ako biste posmatrali vašu karijeru u jednom obuhvatnom sagledavanju svih projekata na kojima ste radili, ekvivalent tom cerovom listu u staklu? Šta biste stavili pod staklo – kao simbol borbe, trajanja, života?
Uramljeni list je sa jedinog stabla cera koga smo zatekli na lokaciji i koga smo suzama ispratili kad je posečen, a nije morao biti. Tom listu cera duguju imena dve ulice u naselju – Ulica Cerova i Cerski venac. Starom uramljenom listu bih pridružila nove mlade listove iz ovih ulica kao simbole trajanja i stalne obnove života, čoveka i prirode.
Uz mnoge izuzetno vredne, originalne i interesantne projekte na kojima ste radili, izdvojila bih ovom prilikom i kompleks zgrada Cvećara izgrađen na Dedinju, budući da je to jedan od projekata o kojima je manje bilo reči poslednjih godina u medijima. Za ovaj kompleks kuća, radili ste takođe razradu projekta i posmatrajući sav materijal na sajtu vaše fondacije, ponovo sam ostala zadivljena detaljnošću planova koji uključuju čak i priveske za ključeve za buduće stanare. Kakvim potrebama ste se vodili osmišljavajući ovaj kompleks?
Kompleks kuća „Cvećara“ nastao je na mestu koje cveće „najviše voli“ i na kome je gajeno godinama, na nagnutoj osunčanoj jugozapadno orijentisanoj padini Topčiderskog brda. Ova izuzetna prirodna osobenost mesta „odgovorna“ je za rizik da umesto konkursnim programom traženih kolektivnih zgrada
predvidimo porodične kuće, dvojne i četvorne (uslovno rečeno) složene u četiri niza u kojima je svaki stan KUĆA. Pri tom nisu prekoračeni strogi normativi kolektivnog stanovanja i standardi građenja višespratnih kuća sa socijalnim tipom stanovanja. Ono što ih izdvaja je neposredno okruženje oko stambene jedinice kao i širi pojas koga čini preplet prirodnog i građenog. Kuća – stan izniče iz visokih robusnih podzida na kojima su bašte – vrtovi svakog stana. Podzidi istovremeno definišu i grade ambijent ulice i štite privatnost svakog stana.
Na urbanističku organizaciju prostora uticalo je poštovanje svakog stabla negovanih i raskošnih krošnji, i grupacija od sedam višedecenijskih borova oko kojih su kuće okupljene u tradicionalnu formu urbanog venca. Stambene ulice i venac borova zasnovane su na ambijentu meko ugrađenom u matricu rezidencijalne zone Dedinja i obodnu šumu.
Ako govorimo o prepletu prirodnog i građenog u urbanom kontekstu, u odnosu na samu kuću prepliće se tradicionalno i moderno, nacionalno i internacionalno. Plitki četvorovodni krovovi nose u sebi i elemente etno arhitekture a evociraju i duh čikaške kuće FL Righta. Kuće su projektovane u jedinstvenom modulu 30/30 cm, modelu prefabrikovane granitne fasadne ploče („graniti fjandre“) što je istoznačno preneto na okućnicu, na parter.
Kao i na svim drugim projektima prisutan je stav da osnovni koncept i svaki mali detalj imaju isti značaj i da sve treba raditi sa istom pažnjom, i do kraja – sistem total dizajna.
Ostatak intervjua sa Milenijom Marušić možete pročitati u letnjem dvobroju od 176. strane.
