Marko Šelić Marčelo, talentovani srpski pisac i muzičar poreklom iz Paraćina, pravi je primer za postizanje uspeha kroz obrazovanje, ulaganje ogromne količine energije u ono što radi i kroz upornost u zalaganju za prave vrednosti. On je dokaz da multitasking ne mora da idei na uštrb kvaliteta. Iza sebe ima četiri studijska albuma, dva romana i zbirku raznovrsnih tekstova, urednik je strip redakcije „Veseli četvrtak“ , a trenutno radi na petom studijskom albumu pod nazivom „Napet šou“ i nastavcima triologije „Malterego“. Nedavno je koncertom u beogradskom Domu Omladine proslavio 10 godina svog postojanja na sceni, a nas su zanimali njegovi utisci sa istog, viđenje uspeha i dalji planovi vezani za književno stvaralaštvo
Kako definišeš uspeh i da li sebe smatraš uspešnim?
Čini mi se da su tu stvari poprilično jasne: uspeti znači izvesti nešto što si zamislio, što je savršenije moguće, uz što manje grešaka. Nešto što si ti zamislio, a ne nešto što drugi nameću kao poželjnu zamisao. Ako ćemo tako, imam, kao i svi, i uspehe i neuspehe. Važno je da čovek na ovo drugo gleda samo kao na stvari koje još nije uspeo da uspe.
Svojim najvećim uspehom smatram činjenicu što se u ovakvoj zemlji bavim upravo onim čime želim da se bavim. Sastojci tog uspeha su stav i inat, a žrtva je organizam: da ne bih radio ništa od onoga što neću, ono što hoću raspoređujem na mali million frontova i istovremeno radim gomiletinu stvari, uz previše kafe, cigara i nespavanja. Toliko sam ogrezao u “multitasking” da čak i kad spavam, sanjam tri sna odjednom. Međutim, bavljenje pisanjem i jezikom donelo mi je ostvarenje svih snova iz detinjstva i to su mi nekako posebno draga postignuća: oduvek sam voleo strip, i eto me u strip redakciji Veselog četvrtka (uvodni tekstovi i adaptacija prevoda), dok za kuću Darkwood prevodim i adaptiram sjajan serijal Lokot i ključ; volim pozorište, pa me pisanje povezalo i sa time (pesma Gola vera za istoimenu predstavu Juga Radvojevića, postavljanje mog romana Zajedno sami na daske DADOV-a, pesma Pegla kao „оdjavna špica“ predstave Klasni neprijatelj Peđe Stojimenovića, dramatizacija/scenario predstave Istraživač noćnih mora Nikole Zavišića, uskoro i saradnja sa Kokanom Mladenovićem); obožavam crtaće, a prepoznatljivost vokala (za koji se čulo zbog pesama, za koje se čulo zbog tekstova) odveo me i do pozajmljivanja glasa za crtani serijal Leteći ljubimci i film Turbo. Sve u svemu, radim ama baš sve što volim i upravo dok ti ovo kucam shvatam koliko sam srećan.
Da li smatraš da te najbolje razume mlada publika? Koliko ti znači činjenica da utičeš na formiranje stavova mladih ljudi?
Nije stvar u tome što najbolje razume, nego što najpažljivije sluša. Koliko ljudi prestane aktivno da prati muziku već negde oko svoje dvadeset i neke godine? Mnogo. Previše. Eto u čemu je stvar. A evo u čemu je problem: tviter-era već je dobrano ubila pažnju kod mlađih ljudi, pa kad i oni batale, na kraju više neće ni postojati potreba da stvaralaštvo ima ikakav podnivo, ikakav smisao, bilo šta što nije do bezoblika sažvakana i po mogućstvu izrazito kratka informacija. Sve će se svesti na unakaženi haiku: kratko, ali glupo. Imaćemo decu koja ne mogu mentalno da se probiju do kraja rečenice duže od 140 karaktera, imaćemo novine koje će se sastojati samo iz naslova i slika. No dobro, sreća pa uvek ima izuzetaka. A što se nekakvog uticaja tiče, verujem da angažovano stvaralaštvo treba da bude putokaz ka zaključcima, ali ne i sam zaključak. Naravno, govorim аpsolutno onako kako mislim i verujem, ali uprkos tome, mora da važi ono Canetovo „da li veruješ meni, ili misliš svojom glavom?” Stvaraoci pokreću ljude na razmišljanje, posle koga eventualno dođe klimanje glavom, za razliku od političara, koji ljude pokreću na klimanje glavom, posle koga u najboljem slučaju nikad ne dođe do razmišljanja.
Za koju od svojih pesama bi mogao reći da najpotpunije oslikava stanje u društvu danas?
„Minut ćutanja”. Za vaše čitaoce koji je nisu čuli, evo kratkog sadržaja: to je 60 sekundi tišine.
U jednom od svojih tekstova kažeš da “čovek može biti iskren i kad nije ličan” pa tako stvaraš pesme o izmišljenim likovima (Sveti bes, Tri prsta, Bluz o duhu iz boce, Pegla…) kroz koje se najbolje primećuje da je svaki tvoj tekst pravo umetničko delo. Na koju od ovih pesama si najponosniji, odnosno, koja ti je posebno draga?
O, hvala na komplimentu. Međutim, autori su uvek lični, to je neizbežno, stvaralaštvo je u samoj svojoj srži jedan duboko intiman čin. Stih koji si navela poručuje nešto drugo: iako je umetnost uvek lična, rijaliti era donela je fanatičnu naklonjenost autobiografskom pristupu, do mere da se fikcija doživljava kao oblik laganja. Prilično nakaradno, jer je za jednu priču najmanje važno je li ona istinita ili nije – ona se bazira na ideji, poruci, lepoj rečenici, likovima, zapletu, emociji koju izazove. Pride, autobigrafske stvari nisu došle u fokus zbog neke opšte društvene tendencije ka istini, nego zbog one najniže potrebe da se dozna tuđa intima. Vrhunac tog posrnuća su one igrane emisije a la „Preljubnici“ i tako to, gde se nešto izmišljeno i prejadno napisano i odglumatano prezentuje malograđanima kao nečija stvarna intima i oni to zato gledaju. Dakle, ovo je jednačina: hoće se istina, a zapravo se hoće tuđa intima, a zapravo ne bilo koja, nego neka koja sadrži posrnuće, blam, nesreću, svađu, uvredu. Nazad na muziku, ne znam koja mi je najdraža niti razmišljam o tome, sve su pisane jednakim elanom.
Nova pesma “Pegla” oduševila je i tvoje verne slušaoce, ali i ljude koji do “Pegle” nisu pratili tvoj rad. Da li misliš da popularnost pesme proističe iz visoke svesti ljudi o problemu nasilja ili je, naprotiv, njen cilj da na taj problem skrene pažnju koje nema dovoljno?
Ovo drugo. Mada, nikad nisam bio pristalica teze da je većina baš tako nesvesna. To nesuočavanje s problemima ne potiče od nesvesti, nego od duboko ukorenjenog osećaja bespomoćnosti. Pokretanje polemike važan je korak za svako društvo, ali dok vlastodršci ne preduzmu nešto konkretno, to je sve pisanje uz vetar.
Rad kog domaćeg pisca najviše ceniš i zašto?
To nije dobro pitanje za ljude koji čitaju, to je za starlete: navedu ono jedno što su pročitale, pa milina. Ja bih navodio i obrazlagao do sutra.
Da li preporučuješ knjige svojim prijateljima i da li bi mogao da izdvojiš neko delo koje je na tebe ostavilo jak utisak?
Naravno, i preporučujem, i slušam preporuke. A za drugi deo pitanja važi isti odgovor kao maločas, svaki put kad me pitaš rekao bih nešto drugo. Pošto me pitaš upravo sad, reći ću ti da se trenutno oduševljavam idejom da Poova priča “Đavo perverznosti” objašnjava mnogo toga kod Dostojevskog (Marmeladova, recimo). Uopšte, to je priča koja nam rasvetljava nešto duboko naopako u čoveku inače i već danima razmišljam o njoj.
Na Sajmu knjiga u Beogradu 2012. godine promovisao si svoju novu knjigu, prvi deo triologije “Malterego”. Glavni lik Leo podseća na tebe svojim godinama, stavovima, činjenicom da važi za oštroumnog muzičara i po još mnogo čemu. Koliko su Leo i Marko Šelić zaista slični?
Eh, ali Leo je visok, lep, ima bradicu, dugu kosu, odlično peva i virtuoz je na gitari, blago si ga njemu. U svemu ostalom, on jeste deo mene, ali veoma poseban deo mene: u svakom trenutku on je ili mnogo bolja ili mnogo lošija osoba nego ja.
U prošlosti si spominjao rad na zbirci priča. Da li si odustao od ideje da objaviš takvu zbirku, da li su priče možda pretočene u neka druga dela ili i dalje nameravaš da zbirka priča jednom ugleda svetlost dana?
Nisam se bavio kratkom pričom veoma dugo, godinama, i u pravu si, ideje su otišle na druga mesta. No, zašto ne, jednom. Sigurno ne pre kraja Malterega. Trenutno su sve snage usmerene na novi album – Napet šou biće objavljen u maju. Uporedo s time radim na spomenutim songovima za Kokanovu verziju Nušićeve (tragi?)komedije Dr, drugom delu Malterega i prevođenju Lokota i ključa.
Nedavno si koncertom u Domu Omladine proslavio 10 godina od svog debitantskog albuma. Da li si zadovoljan atmosferom na koncertu? Da li postoji san o Areni i proslavi 30. godišnjice od prvog albuma koji naslućujemo iz pesme “Svetla gore”?
O, ma Arena je tu samo simbol velikog prostora za koji svi znaju, naglasak nije na tome: to nije san o megalomanisanju, već san o trajanju. O tome da grupa ljudi ostane tako dugo zajedno i tako čvrsto povezana. To je ono najlepše čemu se nadamo i čemu težimo. A na koncertu je stvarno bilo ludački lepo, sjajna razmena energije između publike i nas i mnogo emocija. Mahom živim povučeno, ako izuzmeš obaveze – čak i sasvim obično, te me koncerti i književne večeri zapravo potpuno izmeste iz svakodnevice, to su oni trenuci kad zapravo shvatiš da se sve to što radiš tiče jednog ne tako malog broja ljudi i da sve ima smisla. Nevolja je što se sutra ujutru setiš da se tako isto oseća i Karleuša.
