Marina Milanović je grafička dizajnerka i ilustratorka koja svojim slikama s posebnom strašću oživljava reči dodeljujući im putokaze koje, ukoliko pažljivo pratite, vas mogu odvesti pravcima u kojima se svakodnevne situacije prepliću s umetnošću, slike govore a reči slikaju. Dozvolila nam je da zavirimo u njen svet posredstvom skečbukova u koje beleži sve bitne trenutke kojima posvedoči, dok istovremeno kroji dobar ukus klincima koji uživaju u njenim ilustracijama i upoznaju se sa svetom posredstvom knjiga za decu
KAKO SI PROFESIONALNO ZARONILA U SVET MAŠTE, BOJA I LIKOVNOG IZRAŽAVANJA I KADA SI ZNALA DA ĆE TO BITI POLJE U KOME ĆEŠ GRADITI KARIJERU?
Onda kad osetiš odgovornost i kad shvatiš da u tome provedeš ceo dan (nekada bogami i vikend). To onda više nije hobi, jer kada konstantno radiš i kada ti je veoma stalo do toga, potpuno neosetno uđeš u to sve, a samim tim i počneš da zarađuješ, onda znaš da moraš da preuzmeš odgovornost prema sebi prvo, da budeš tačan i savestan – ako želiš da te neko smatra profesionalcem i saradnikom. Sa tim u paketu dolaze veština i znanje, i konstantno usavršavanje. To sam lično ukapirala onda kada sam položila prijemni za Akademiju, to mi je bio veliki vetar u leđa i naravno da će mi taj trenutak ostati zauvek kao ključni trenutak u životu. Iako naravno, bez ličnog angažmana i velikog rada, džabe svaki prijemni.
LISTAJUĆI TVOJ INSTAGRAM IMALA SAM PRILIKE DA ZAVIRIM I U TVOJE SKEČBUKOVE, ŠTA ONI ZA TEBE PREDSTAVLJAJU I DA LI PONEKAD IMAŠ PROBLEM S TIM DA JAVNO DELIŠ CRTICE IZ SVOG LIKOVNOG DNEVNIKA?
To je proces koji prođeš između ličnog i javnog. Svi moji radovi, koji se tiču moje poetike su duboko lični, ali isto tako gube smisao ako ostanu samo tu, praktično nevidljivi. Stvari postaju smislene ako dobiju svoj prostor i vreme, ali naravno, tu treba biti pažljiv. Skečbukove radim najduže od svega i uvek me je privlačila ta forma knjige, gde možeš da vidiš gde si stao, pa ćeš znati i gde da nastaviš. Tako da i svoje crtanje u toj formi doživljavam kao crtanje u nastavcima, ali potpuno oslobođeno, jer mi je uvek važna šira slika i kontinuitet naracije. Sve je i počelo tako što su sve sveske koje sam nosila u školu bile više iscrtane nego ispisane. Onda sam došla do toga da treba da imam jednu svesku gde ću da skupljam sve to što čujem okolo ili što mi padne na pamet. Uopšte mi nije bila ideja o sebi kao ilustratoru ili dizajneru, nego me je samo radovalo da to radim i večito nosim sa sobom i ne propustim priliku da dopunim nešto zanimljivo.
ŠTA SI POSLEDNJE NACRTALA?
Gledala sam odličnu predstavu na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, Tri zime (HNK, Zagreb, tekst: T. Štivičić), i u jednom dijalogu je išlo: kaj pričaš, kaj pričaš ti, kaj ti pričaš?, odmah sam zapisala u telefon kako bih to veče već sela da ubacim u skečbuk. Radi se o tome da mi samo nešto zasvetli u glavi kada čujem igru reči, ne mora ništa ni da znači, ali dovoljno da mi bude taman duhovito ili da ima likovni potencijal. Pri samom vrhu svih mojih inspiracija su dramski tekst i pozorište.
KADA POGLEDAŠ SVOJE STARE SKEČBUKOVE ŠTA SE PROMENILO?
Manje sam sirova i to me nervira. Veština ti dođe kao blagoslov i prokletstvo. Jer naravno kada se profesionalno baviš ovim, zahteva se da nešto besprekorno uradiš. Često se vratim na te stare uradke i onda vidiš neke stvari koje izgubiš, te neke prelepe slučajnosti, jer sada suviše znaš da kontrolišeš. Mislim ne možeš sada rođenu ruku da slomiš da bi ispočetka učio da crtaš, ali je teško kada uđeš u manir. Onda moraš da prepoznaš kod sebe opšte mesto i da ga preurediš, jer jedino tako možeš da napreduješ u kreativnom smislu.
KAKO NASTAJU KARAKTERNE OSOBINE TVOJIH LIKOVA, DA LI SE BAZIRAJU NA NEKIM POSTOJEĆIM LIKOVIMA I SITUACIJAMA ILI JEDNOSTAVNO PUSTIŠ MAŠTI NA VOLJU?
Kod mene se vrti u radovima sve ono što se vrti u realnom životu. Ljudi, događaji i situacije. Tu izostavljam knjige za decu, jer tamo postoji tekst i neki utisak o tom tekstu, atmosfera i zadata situacija. Ali u mojim crtežima generalno, uvek fascinacija ljudima okolo. Dugo me je zanimala estetika ružnog i sve te neke bizarne okolnosti, ljudi sa margine, čudni životi i dešavanja, ali kako se ti razvijaš, tako se razvijaju i tvoji pogledi na mnoge stvari. Tako da recimo sada mnogo više obraćam pažnju na ljude koji su vrlo blisko oko mene i po tome formiram i priče i karakterne osobine svih tih likova koji su neizbežni bilo šta da radim. U poslednje vreme sam dosta dekorativna i sve više koristim boju, ali imam povremene „back to black” faze, što je moja osnova koju čine rapidograf i crni tuš. To mi je baza svega.
TVOJI RADOVI SU ČESTO PROŽETI IGROM REČI, ZAGONETKAMA, KOMENTARIMA, TIPOGRAFSKIM DOSKOČICAMA, KOLIKI IZAZOV ZA TEBE JE BIO PRELAZAK NA DRUGAČIJI VID ILUSTRACIJE I ILUSTROVATI VEĆ POSTOJEĆI TEKST I TO ZA DECU, KORIGOVATI I PRILAGODITI VLASTITI STIL DRUGAČIJOJ VRSTI MEDIJA, I NAJVAŽNIJE, NA TOM PUTU NE IZGUBITI SEBE?
To je bio jako dobar način na izađem prvi put iz svog opšteg mesta. Da budem ja, ali da se profesionalno ponašam. Što znači da stilski moraš da uradiš sve izjednačeno, da shvatiš da je urednik sa razlogom urednik i da treba da prihvatiš sugestije i smernice kao deo posla. Mislim da sam tu jako puno naučila i veoma mi je bilo značajno da uđem u knjižaru i vidim knjigu koju sam ilustrovala. Taj put od skice do gotove knjige koja ima svoju publiku je meni lično doneo veliko zadovoljstvo. E sad, kako sam više ilustrovala tako sam više spajala svoje lično i to dečije, u stilskom smislu, pa su i rezultati bili mnogo zreliji. Možda najzdraviji način da ne izgubiš sebe je verovati sopstvenoj sposobnosti da možeš tome da daš sopstvenu viziju, i biti jako uporan, a manje gledati reference po internetu kako se to radi. Ugledaj se na sebe ali i budi samokritičan.
DA LI OSEĆAŠ IZVESNU DOZU ODGOVORNOSTI KADA RADIŠ NA OVAKVIM PROJEKTIMA, BUDUĆI DA NA TVOJIM CRTEŽIMA STASAVAJU BUDUĆE GENERACIJE I MOŽDA ĆE BAŠ ZAHVALJUJUĆI NJIMA IZVESTAN BROJ DECE I SAMI POŽELETI DA JEDNOG DANA RADE TVOJ POSAO?
Naravno, to čak i često ističem kao veoma važnu stvar. Moja mama je vaspitač starog kova, i imala sam sreću da kao dete budem u prilici da listam slikovnice koje su kvalitetno ilustrovane i da uživam u tim prelepim likovnim rešenjima. Kao dete ti to ne možeš da znaš, ali to je jako važno za formiranje vizuelne pismenosti, i ukusa, kao i ljubavi prema čitanju, jer dete upravo privlače takve stvari koje mu daju neki bajkoviti svet koji ga uči dobrim vrednostima. Stvarno mislim da je pedagoški značaj dobro napisane i ilustrovane knjige neprocenjiv. E sad, ne mora svako dete da postane ilustrator, dovoljno je da bude dobro vaspitano. Ideja urednice Tijane Pavlov iz Zavoda za udžbenike i jeste bila takva sa Izokrenutom pričom, da ima pedagoško i didaktičko sredstvo, da se deca igraju tekstom Branka Ćopića, i da čitavu stvar posmatraju jako pozitivno i blisko, a da istovremeno uče da čitaju i kapiraju gramatiku. Zato je i uspeh te knjige bio odličan, jer su ljudi (čitaj: roditelji) prepoznali plemenitu nameru knjige. Uopšte neću ni da zalazim u komentar šta je sa lektirama u osnovoj školi, u svakom smislu.
KO SU BILI TVOJI HEROJI NA ČIJIM SI PRIČAMA, STIHOVIMA I SLIKAMA ODRASTALA?
Kao što rekoh, kako je moja mama vaspitač, i dalje odrastam na tome. Ona za svaku priliku izvuče neku pesmu ili bajku kao primer šta treba ili ne treba i to najčešće Dušana Radovića. Njegova genijalnost je neverovatna, i to koliko je on doprineo savremenoj dečijoj poeziji na našem jeziku. Iskreno, ja nisam ni znala o Dizni crtanim filmovima, to sam tek kasnije gledala. Insistiralo se više na knjigama, Zmaju, Radoviću, Ršumoviću, Ćopiću itd. I jako mi je drago zbog toga, jer se ta ljubav prema knjizi održala u meni. Dok Poletarac posmatram kao svojevrsnu relikviju, sa svojom impresivnom likovno – poetskom vizijom koju su pesnici i pisci toliko uspešno realizovali u 4 knjige – Proleće, Leto, Zima i Jesen. Tome se stalno vraćam, uvek mi da neku posebnu atmosferu.
U SVOJ CV SI ODLOŽILA VELIKI BROJ NAGRADA I PRIZNANJA ZA SVOJ RAD, A POSLEDNJA U NIZU JE BILA NEVENOVA NAGRADA ZA ILUSTRACIJU ĆOPIĆEVE KNJIGE IZOKRENUTA PRIČA. NA KOJI TRENUTAK U DOSADAŠNJOJ KARIJERI SI NAJPONOSNIJA?
Upravo ta nagrada, jer se ona dodeljuje za najznačnija ostvarenja za decu na srpskom jeziku, a dobili su je svi gore spomenuti. Neverovatan je osećaj da učestvuješ u tome, da u onome što ti je jako važno daješ doprinos i da je to prepoznato. Onda znaš da je sve imalo smisla, jer će upravo zbog te nagrade sama knjiga dobiti na još većem značaju i vidljivosti, a samim tim će doći do većeg broja dece.
PORED ILUSTRACIJE, REČI U TVOM STVARALAŠTVU IGRAJU VEOMA VAŽNU ULOGU. OTUD NA BLOGU I INSTAGRAMU SA PRATIOCIMA POVREMENO DELIŠ SVOJE STIHOVE KOJE KUCAŠ NA PISAĆOJ MAŠINI. KAKVU ULOGU PISAĆA MAŠINA IGRA U TVOM RADU I DA LI BI STIHOVI IMALI DRUGAČIJI PRIZVUK DA SU OTKUCANI NA TASTATURI RAČUNARA?
Radi se o čistoj taktilnosti. Kada pišem potpuno mi je važan taj element materijalizacije, da misli postaju reč sa svojim oblikom u prostoru i da fizički vidiš ono što misliš. A čitava stvar sa pisaćom mašinom daje posebnu atmosferu, jer daje vrednost i crteža, grafike, nekog unikatnog otiska, a istovremeno imaš to da moraš dobro da razmisliš šta ćeš da pišeš, da ne napraviš grešku, jer će biti vidljiva. Digitalni prostor nam je dao šansu da brišemo greške bez tragova. Dok ovako od starta imaš neki odnos prema tome i važno ti je. Meni je vrlo važno da mogu da se isključim od svega što mi odvlači pažnju dok pišem. Zato što kada pišem na računaru, pogled mi leti na sve strane i uvek završim na nečemu drugom, umesto da pišem. Koncentracija kratko traje, a to je opasno. Zato uvek pišem rukom (i crtam) jer tako mislim da je ispravno za mene.
DOTAKLI SMO SE POEZIJE, PA SAM SE SETILA DA SAM NA TVOM BEHANCE PROFILU VIDELA DA SI RADILA ILUSTRACIJE NA OSNOVU SVOG TEKSTA. DA LI JE ZAHTEVNIJE ILUSTROVATI VLASTITI TEKST ILI TEKST AUTORA KOGA NE POZNAJEŠ?
Dobro pitanje. Kada ilustruješ drugog autora, onda znaš da je granica dotle koliko ti razumeš taj tekst i koliko razumeš samog autora i tu ne mogu toliko da odlazim u vizuelne metafore i da filozofiram, jer moraš vrlo plastično da nacrtaš ono šta si pročitao. Dok kod sebe uvek imam neke višeznačne forme i namere i onda granice ne postoje, samo mi je važno da odaberem najbolji medij da se izrazim, da pronađem najbolju moguću formu da kažem šta mislim i kako se osećam. Nekada to budu detaljni crteži, a nekada jednostavni akrilni portreti bez prostora.
NEKI OD MENI NAJINTERESANTNIJIH I NAJDRAŽIH TVOJIH RADOVA SU SERIJA O CRVENOKOSIM DEVOJKAMA I NETIPIČNI LIKOVI IZ BAJKI CRASH OF FAIRYTALES WORLD. KAKVA PRIČA SE KRIJE IZA NASTANKA OVIH RADOVA?
To je jedan od primera kada sam se prezasitila crno belog crteža i samo izbacila seriju radova sa akrilom i temperama, sa crnom pozadinom i jarkim bojama. Narativno se to opet tiče nekog mog okruženja i onog generalno šta sam ja i kako se osećam. Ima tih crnih oblaka, ali i nekih lajtmotiva. Bajkovito je…Dopadalo mi se da crtam formom i da se bavim površinom i nekim čudnim prostorima. I ta serija crteža je dobila neki svoj put, bila je primećena i nagrađena jedne godine na Zlatnom peru. Zbog tih serija sam ušla u prostor lirske estetike i prvi put se bavila malo drugačijim izgledom svojih likova, dopustila im da budu malo lepši i ženstveniji.
PORED LIKOVNOG I GRAFIČKOG ANGAŽMANA, ČEST SI GOST TEMATSKIH PREDAVANJA I STRUČNIH KONFERENCIJA I SPREMNO SE ODAZIVAŠ DA GOVORIŠ O PROBLEMIMA SA KOJIMA SE STRUKA SUOČAVA. KOJI JE NAJVEĆI IZAZOV ZA ILUSTRATORE I LIKOVNE UMETNIKE DANAS?
Što više pričam o tome, sve više shvatam da su to neki univerzalni ljudski problemi i da se manje više svako suočava sa tim čime god da se bavi. Najveći izazovi su ostati vredan, fokusiran i koncentrisan na ono čime se baviš, pogotovo održati svest o samome sebi gde si i šta si i hodati sa obe noge po zemlji. Postali smo povodljivi za brzim rezultatima i još bržim reakcijama na rad. Dobre i kvalitetne stvari zahtevaju vreme i posvećenost. Hiperprodukcija, praćenje trendova i dodvoravanje dovode do lične izgubljenosti i oscilacije kvaliteta. Uopšteno, nervira me praćenje trendova, pogotovo u ilustraciji. Generalno je ovo pitanje dosta teško… jer ja bih tu najviše da vidim šta ko ima lično da kaže o svom svetu. To me najviše zanima kod pojedinca. Uvek mi je drago da vidim nekog ko radi svoju priču i mislim da je u tome poenta, bogatiti svoj unutrašnji svet i radovi će doći, kao i volja i motivacija. Jako je važna unutrašnja ispunjenost, onda sve ostalo radi kako treba.
U ERI DOMINACIJE INTERNETA I HIPERPRODUKCIJE AUTORI IZ SVIH KREATIVNIH INDUSTRIJA SE SUOČAVAJU SA NEPREKIDNOM BORBOM ZA AUTORSKA PRAVA. NA KOJI NAČIN SE TI SUOČAVAŠ SA OVOM POŠASTI I DA LI SI NEKADA IMALA NEPRIJATNIH I NEGATIVNIH ISKUSTAVA?
Ja lično nikad, verovatno na veliku sreću. Uvek samo dobro treba pročitati sve ugovore koje vam neko da da potpišete, kako od izdavačkih kuća, tako i od svih ostalih. Ali praktično je nemoguće misliti na sve, i šta god da je na internetu, vi ne možete da kontrolišete šta se sve dešava sa tim. Znam da mi je par prijatelja spominjalo da je imalo tih problema, ali tu si nemoćan. Jedino što možeš je da se nadaš da to neće otići u nekom pogrešnom pravcu zloupotrebe, kako moralnom tako i finansijskom. I da će neko biti dovoljno ljubazan da te makar potpiše ako je već koristio tvoj rad u neke svrhe. Tek ćemo se suočavati sa tim javna-privatna svojina problemima. Društvene mreže su napravile potpuni haos oko toga. Videćemo.
JEDNO OD PREDAVANJA KOJE SI ODRŽALA JE BILO NA TEMU NAPLATE SVOG RADA. KAKVI SU BILI ZAKLJUČCI OVOG PREDAVANJA I U ČEMU JE NAJVEĆI PROBLEM?
Zaključak je bio: nadajmo se boljem. Svako od nas mora da zna da ako sam sebi spušta cenu, spušta istovremeno i svom kolegi i da je to jedan od razloga zašto danasako vas neko pozove da uradite neki dizajn, logotip očekuje da će to da dobije za neke vrlo sitne pare. Jednostavno se ne vrednuje. Tu smo se dosta osvrnuli na frilens vrstu poslovanja kod nas, i svako ko se bavi ovom strukom je ili prošao to ili je i dalje u tome. Sa jedne strane možeš jako da napreduješ, jer te prosto situacija tera da budeš sve bolji i bolji, kako bi imao što više poslova, a sa druge strane taj novac nikako da stigne… Imala sam toliko puta takvu situaciju, da sam imala jako puno urađenog, završenog
posla i da sam „negde tamo” imala gomilu novca koji nikako nije „uspevao” da mi legne na račun. A tog trenutka imate 0,00 na računu. Osećaj je užasan. Jer vas taj neko natera da se osećate kao da vam neko poklanja te pare, a ne da su zarađene velikim radom, jer vi stalno morate da ga zivkate i da ga podsećate da vam isplati honorar i najgori je taj osećaj neprijatnosti koji se neminovno pojavi. Dešavalo se da vam klijent da manje para od dogovorenog. I stalno takva neka situacija koja dosta udara na dostojanstvo i integritet, kao da je vaš posao neka magla, jer se računa da ti voliš da crtaš i dizajniraš, pa šta je to tebi. Hobi valjda. Jer ako ti isporučiš posao na vreme, takva bi trebala da bude i isplata, koliki god iznos da je u pitanju. Biće to i dalje jedna duga borba, što se frilensa tiče.
INTERESANTNA IZLOŽBA U KOJOJ SI UČESTVOVALA JE BILA IZLOŽBA UVEDIMO ILUSTRACIJU I STRIP U MUZEJE. ZBOG ČEGA POJEDINE INSTITUCIJE IMAJU KONZERVATIVAN STAV PREMA OVIM FORMAMA LIKOVNOG IZRAŽAVANJA I DA LI LIKOVNI UMETNICI IZ POMENUTIH BRANŠI IMAJU DOVOLJNO PROSTORA DA SE IZRAZE I MOGUĆNOSTI DA IH ŠIRA PUBLIKA UPOZNA? PRIMEĆUJEŠ LI POMAKE U TOM PRAVCU?
To je bila odlična ideja kustoskinje Dragane Garić iz Muzeja Vojvodine. Stvar je jasna, kod nas se jako teško sve menja – pa i to. U svemu uvek stoje neke procedure i retko ko je raspoložen iz tih institucija kulture da razbije monotoniju muzeološke prakse. Tu direktno mislim na ilustraciju i strip koji su savršeno moderno i narativno sredstvo da se promoviše kolekcija koju muzej poseduje, jer se na taj način privlači malo drugačija publika i razbija se elitistička atmosfera. Recimo, u Novom Sadu par glavnih muzeja ima odlične programe za malu decu i predškolce i to je super, i to ima svoju pedagošku i edukativnu vrednost, dok naravno klasične postavke i izložbe uvek privlače već izgrađenu, malo stariju publiku. E, tu imamo veliki jaz, jer je srednjoškolcima i onima koji tek krenu na fakultet to neviđeno dosadno, jer uvek sve vezuju sa nekim tradicionalnim sadržajima, dok bi ilustracija i strip bili nešto na šta bi sigurno obratili pažnju. Ali ne primećujem pomake…to je onda bio taj jedan projekat i ostalo je na tome.
POSTOJE LI RODNI STEREOTIPI U SVETU ILUSTRACIJE I ZBOG ČEGA NEMA VIŠE ŽENA KOJE ILUSTRUJU STRIPOVE NITI VIŠE ŽENSKIH LIKOVA?
Moje iskreno mišljenje (što se sadašnjosti tiče) je da nema tu ženski – muški autor, postoje samo kvalitet, odličan crtež, zanimljiva naracija i to je to. A žena u stripu ima sve više i više jer su izdavačke kuće ukapirale da stripovi nisu samo za dečake. Autorke su dale jedan potpuno osveženi prostor stripa i onoga šta bismo mogli da čitamo u stripu. Lično, mrzela sam stripove, jer su me jako odbijali ti superheroj – dobra ženska odnosi u naraciji i način na koji je to crtano. Uvek mi je to bilo žestoko dosadno i na isti način postavljeno. Pa sam se pitala zašto to mene odbija, a ilustrator sam, i onda shvatim da mi te priče nisu zanimljive jer mi nisu bliske, nisam mogla nikako da se povežem. I pre jedno par godina naiđem na izdanja novosadske izdavačke kuće Komiko gde me je sve oduševilo, od crteža do teksta, i uopšte samog odabira šta izdaju i promovišu. A izdaju podjednako i muške i ženske autore, sa naracijama koje nose u istoj meri i muške i ženske likove. Tako da je tu samo važno na šta ćemo se fokusirati, a to je kvalitet pre svega.
NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ, DA LI U SKORIJE VREME MOŽEMO OČEKIVATI NEKU TVOJU IZLOŽBU?
Radim kao grafički dizajner za kompaniju Symbol Group, bavim se dizajnersko-ilustratorskim poslovima u marketingu. Iako stignem nekad i van posla da uradim ponešto, najviše za prijatelje muzičare u čemu baš maksimalno uživam. Naravno, svoje radove uvek crtam – docrtavam i stalno nešto motam po glavi šta bih mogla sledeće da ubacim u skečbuk ili da dopišem – napišem. Imam sto i jedan plan, kako sa prijateljima tako i sa samom sobom. U suštini, važno je imati talentovane i marljive ljude oko sebe, pa se međusobno pokrećete oko mnogih stvari. Trenutno radim na tome da završim jednu celinu sa tekstovima koje pišem, jer već imam ideje oko sledeće. Dok za samostalne izložbe nešto nemam inspiracije, imala sam prošle godine i dosta mi je za neki naredni period. Bude mi to nekako veliki stres, dosta posla i onda posle toga ništa jer se uvek svede na to da moraš sam sebi sve da finansiraš, pa se potrošiš na raznim frontovima. Do tad, vidimo se na instagramu.
