Marija Feliks je heroina meksičke kinematografije, fatalna lepotica, svojevremeno najbolje obučena žena, nevesta četiri puta i strastveni kolekcionar. Zaboravite na latinoameričke sapunice i upoznajte pravu i najpoznatiju latino glumicu, divu zlatnog doba meksičkog filma i istinsku modnu ikonu.
Rođena u Almosu (8. april 1914.) u Meksiku, u veoma velikoj porodici sa čak šesnaestoro dece (ona je bila deveto), Marija Feliks je oduvek odudarala od svoje braće i sestara, i izgledom i ponašanjem. Bila je crnka, dok su sve njene sestre bile plave na majku, a bila je i nezainteresovana za ženske poslove. Nekoliko puta je izbačena iz škole jer se nije ponašala “kako priliči jednoj mladoj dami“. Njena strast su bili jahanje i pentranje po drveću pa je zbog dečačkih interesovanja bila bliža sa svojom braćom. Priča se da je sa jednim od braće bila isuviše bliska te da ih je majka razdvojila kako ne bi došlo do nedozvoljene veze. Rođena je porodici koja je pripadala srednjoj klasi tako da nije imala problema sa novcem. Otac joj je bio trgovac, tradicionalan čovek, koji je u porodici zaveo disciplinu. Sinove je nastojao da vaspita po svom patrijarhalnom modelu, dok su ćerke bile u drugom planu. Već kao tinejdžerka bila je izuzetno lepa i svakim danom je sve više privlačila pažnju muškaraca, što će činiti čitavog svog života. Porodica se preselila u Gvadalaharu dok je Marija bila još devojčica, a godinama kasnije tamo je udata za svog prvog muža Enrikea Alvaresa sa kojim je dobila svoje prvo i jedino dete.
Marijin sin Enrike Alvares Feliks je takođe glumac, a 1992. godine je izdao knjigu sa fotografijama svoje majke. Brak je trajao čitave dve godine, a posle razvoda se preselila u Meksiko Siti i tamo je jedno vreme radila na recepciji klinike za plastičnu hirurgiju. Njen šef ju je koristio kao svojevrsnu reklamu za svoje usluge, želeo je da pacijenti budu privučeni njenom lepotom, da požele da izgledaju baš kao ona. U slobodno vreme je išla na časove glume i nije bilo potrebno mnogo da je zapazi reditelj Fernando Palasios. U to vreme je imala problema sa bivšim mužem koji joj je oduzeo sina, koga će povratiti tek koju godinu kasnije kada bude stupila u drugi brak.
Karijera Marije de los Angeles Feliks Gerera, kako glasi njeno puno ime, je počela da ide uzlaznom putanjom, a može se reći da je i meksička kinematografija bila u usponu da bi na kraju doživela vrhunac u periodu 1940-1950, što se smatra zlatnim dobom meksičkog filma. Radila je na nekoliko manjih projekata ali je slavu doživela filmom Dona Barbara kojim je stekla nadimak La Dona koji će je pratiti čitavog života, do njene 88 godine (Marija Feliks je umrla na svoj 88. rođendan, 8. aprila 2002.).
Za života je snimila 47 filmova ali nikada nije snimila ništa u Holivudu i to isključivo zato što to nije ni htela. Nesumnjivo joj se smešila karijera velike zvezde i to ne samo u latino kategoriji, već u svetskoj, ali ona nije želela da prihvata uloge u Holivudu gde joj je nuđeno da glumi uglavnom Indijanke, i želela je da se posveti glumi na domaćem tlu. Igrala je u par filmova u Evropi, od kojih je svakako najznačajniji French Cancan. Volela je Latinsku Ameriku i svoj narod i bila je veoma ponosna što ih ona predstavlja u svetu. Tvrdila je kako su oni najstrastveniji narod.
Već tada je živela u blagostanju i postala je miljenica najpoznatijih dizajnera i modnih kuća. Živanši, Balensijaga, Šanel, Iv San Loran, Kartie. Modna kuća Kartie, poznata po juvelirstvu, kreirala je dve luksuzne i ekstravagantne oglice samo za nju. „Umetnička dela“ koja se nose oko vrata sačinjena od platine, belog zlata i zlata sa vrtoglavo visokim brojem karata, optočena su draguljima danas su deo izložbi u muzejima širom sveta. Okružena luksuznom garderobom brzo je stekla status najbolje obučene žene, a pritom je bila veoma lepa. Imala je divlju lepotu, bila je krupne građe, tamne kose i neverovatnog temeperamenta. Bila je diva u svakom smislu te reči.
Svoju glavnu rivalku Dolores del Rio (takođe jednu od poznatijih latino glumica) je opisala kao „nežnu i prefinjenu“, a sebe kao „energičnu, zapovednički nastrojenu i arogantnu“ osobu, tvrdeći da između njih nikada nije bilo rivalstva već da su uživale obostrano poštovanje, što se baš i nije činilo njihovom okruženju. Njih dve su se 1959. godine zajedno našle na filmskom platnu u filmu La Cucaracha.
Među brojnim filmovima koje je snimila izdvajaju se Dona Barbara, kojim je stekla svoj prepoznatljivi nadimak La Dona, potom La mujer sin Alma, Enamorada (kritika je ovaj film ocenila kao njen najbolji film), Rio Escondido (na snimanju ovog filma je upoznala meksičkog slikara Dijega Riveru, muža poznate slikarke Fride Kalo, koji joj je posvetio seriju slika), od evropskih se ističu Mare Nostrum u režiji Rafaela Gila, La Belle Otero i svakako najpoznatiji evropski film u kome je igrala – French Cancan.
Drugi muž joj je bio tadašnji najpoznatiji meksički kompozitor Avgustin Lara koji joj je posvetio brojne pesme, ali se brak brzo raspao (Marija je jednom prilikom izjavila da je pokušao da je ubije), da bi se po treći put udala za starog poznanika Džordža Nigrita, a prema Njujork Tajmsu njihovo venčanje je bilo nacionalni događaj. Nigrit joj je bio odan i veran ali je pri stupanju u brak već bio ozbiljno bolestan tako da je brzo umro. Četvrti i poslednji muž, Aleksandar Berger, ju je najviše zadržao kraj sebe, brak im je trajao 18. godina. Između sklapanja i razvoda brakova Marija je imala ljubavne afere, a dvojica muškaraca su ostavila traga u njenom životu i karijeri. Žan Ko, saradnik velikog Sartra, je bio njen poznati ljubavnik, dok je slikar Antoan Capov bio muškarac za kog je tvrdila da ju je „najbolje voleo“. Slikar Dijego Rivera je bio opsednut Marijom Feliks ali se ona nikada nije upustila u vezu sa njim.
Bila je veliki kolekcionar i između ostalog je sakupljala tepihe, porcelan i antikvarni nameštaj, komade od kašmira, srebrninu… Uvek je bila dobro obučena, a kombinacije obogaćene luksuznim nakitom. Njena Šanel haljina na rese i modeli haljina koji su otkrivali ramena su ostali upamćeni, a bila je prepoznatljiva i po crnom ajlajneru, upečatljivim obrvama, koje su išle uz njen prkosni temperament, i dugim trepavicama.
Marija Feliks je istinska inspiracija svetu mode iako je često skrajnuta u odnosu na dobro poznate dive poput Odri Hepbern, Živanšijeve muze, ili npr. Džeki Kenedi, koje su svojevremeno važile za modne ikone svetskog glasa. Ipak, nesumnjivo je da je latino zvezda, pored toga što je manje poznata, bila uticajna u svetu mode i u svoje vreme i godinama posle, čak i danas. Redakcija magazina V je 2010. angažovala poznatog fotografa Maria Testina da fotografiše supermodel Dariu Werbowy odevenu kao latio divu Mariju Feliks.
Izvijeni ajlajner, dosta nakita, kaubojski šeširi i cigareta krase seriju fotografija za izdanje ovog prestižnog magazina. Dve godine kasnije, 2013. Sindi Kraford se za meksičko izdanje časopisa Mari Kler transformisla u Mariju Feliks.
Feliks je bila tvrdoglava i temperamentna, veoma jasnog stava i prirodne lepote. Svojim sunaraodnicima Meskikancima je zbog njihovih konzervativnih i tradicionalnih ubeđenja često bila trn u oku dok su joj se mnogi divili na divljoj lepoti. Ona je jednom prilikom rekla „da je društvo za nju uradilo sve poistovećujući je sa svim heroinama koje je igrala, da ona u izgradnji te slike o sebi nije morala ni prstom da mrdne“. Feliks se pojavila u ulozi trbušne plesačice, nastojnice bordela, učiteljice, čak i vojnika. Mišljenja su možda podeljena ali je Marija Feliks svakako najveća meksička filmska zvezda svih vremena i prema rečima svojih savremenika „nacionalni simbol i žena koja je razbila mačo stereotipe o tome kakva bi žena trebalo da bude“.
