Slovenčka ilustratorka i umetnica Manica Klenovšek Musil privukla je našu pažnju svojim neobičnim slikovnicama sačinjenim od tkanina. Sve priče i njihovi junaci plod su mašte ove umetnice čije knjige već nekoliko godina unazad osvajaju priznanja i dopiru do srca mladih čitalaca širom planete. Kako sama kaže, inspiraciju za priče crpi iz života, a iako su njena deca na početku bila prvi čitaoci slikovnica, danas su toliko narasli da je ona najmlađa u porodici.
Fotografija: Miran Babič
Kako su nastale prve šivarije (šivene dečje knjige)? Kako ste došli na ideju da umesto olovkama, iglom, koncem i tkaninama ilustrujete priče za decu?
Moja četvrta knjiga izrađena je u toj tehnici. Prije toga sam eksperimentisala različitim tehnikama. Jednom sam pokušala da napravim torbicu za moju srednju kćer uz pomoć tašte i svanulo mi je da bih mogla zašiti ilustracije za knjigu. Od tada sam ovom tehnikom napravila već deset knjiga.
Da li vam je i na koji način iskustvo bavljenja arhitekturom pomoglo u izradi ovakvih knjiga?
Dakako. Arhitektura mi je dala kreativnost i širinu za istraživanje novih tehnika. Zbog arhitekture svaku knjigu vidim kao projekat i mogu iz toga napraviti više stvari. Jedno je tekst, drugo su ilustracije, onda dizajn knjige, radionice, izložbe, umetničke instalacije, a biće još mnogo toga.
Vaši roditelji, otac psiholog i majka defektološkinja su radili u ustanovi za decu i odrasle s intelektualnim teškoćama, kako vas je to oblikovalo i pomoglo vam da naučite da prihvatate i negujete različitost? Da li ove vrednosti ugrađujete i u vaše likove u knjigama?
U mojim knjigama možete primetiti (ono što ni ja nisam pre shvatala dok mi nisu drugi skrenuli pažnju) različite tematike – prihvatanje drukčijeg i drugačijeg, katkad stvari koje se mnogima od nas dešavaju, a nemamo pravih odgovora na njih, katkad situacije koje su na granici društveno prihvatljivog.
Kako izgleda proces nastanka i građenja jednog lika?
U biti likovi nastaju spontano. Ne razmišljam o njima, oni prosto nastaju kroz priču. Ponekad su inspirirani realnim situacijama koje imam sa mojim decom.
A kako se rađa knjiga, da li sve kreće od priče, omiljenog lika ili ilustracija?
Sve počinje sa dobrom idejom koja se razvije u priču. Paralelno sa pričom razvijaju se ilustracije i strip.
Iako ste posao arhitekte ostavili iza sebe, arhitektura ipak nekako nastavlja da pronalazi put do vaših projekata. Tako ste prilikom promocije knjige Mala arhitekta u Mariboru napravili i izložbu modeliranih kućica od gline. Ispričajte nam malo više o izložbi i tom interaktivnom momentu u predstavljanju vaših knjiga.
Izložba je nastala u okviru projekta „Maribor – evropska prestonica kulture“, u koji su bili uključeni manje-više svi mariborski vrtići i škole. Djeca su nakon knjige Mala arhitekta radila glinene kućice koje smo nakon toga izložili na trgu Leona Štukelja u Mariboru kao modernu umetničku instalaciju. Nakon knjige i instalacije organizovane su i radionice u kojima su djeca pravila zgrade i gradiće od malih cigli. Tada su se u projekat uključili i poznati proizvođači građevinskog materijala. Bilo je i drugih projekata koji su izrađeni na sličan način, na primer pilići koje smo pravili nakon knjige Pobalinska pujsa, što je bio projekat u kome su sudelovali vrtići.
U Mariborskom lutkarskom pozorištu je na scenu postavljena vaša slikovnica „Pobalinska pujsa”, koja je pre dve godine na festivalu knjiga u kineskoj pokrajini Jiangsu dobila nagradu. Glavni likovi Tina i Tone su prilično neposlušni, često se raspravljaju što možda nije nešto što raduje roditelje ali jeste nešto čime svojim čitaocima šaljete važnu poruku da deca ni ne treba uvek da budu poslušna, jer poslušna deca sutra postaju poslušni građani čija je pobuna ugušena, a kritičko mišljenje nerazvijeno. Da li je mislite da je ova poruka delotvornija za decu ili roditelje?
Najprije, u Kini Pobalinska pujsa je dobila nagradu u Jiangsu provinciji, gde je bila izabrana u najbolje 3 knjige za djecu, a bila je proglašena i za najljepšu knjigu za djecu na slovenačkom književnom sajmu 2015. godine. Takođe sam imala sreću da je bila izabrana i za lutkarsku predstavu u lutkarskom pozorištu u Mariboru 2016. godine. Ilustracije iz knjige su dobile mnoštvo međunarodnih prestižnih nagrada i lutkarska igra bila je izabrana na lutkarskom festivalu u Ljubljani 2017. godine među 20 najboljih predstava za djecu i mlade u poslednje dvije godine. Kako se meni čini, u odgoju djece treba imati balans između slobode i kreativnosti, a na drugoj strani zahtjeva i očekivanja društvene okoline. Katkad se čini da roditelji, učitelji, odnosno svi stariji slušaju decu i mlade, ali ih u suštini ne čuju. U mojim knjigama obično se događaju situacije koje su svakodnevne i djeci i odraslim. Iako bi bilo dobro da imamo odgovore na takve situacije, u stvari nema pravih odgovora. Zbog toga su moje priče manje-više narativne, nisu moralističke, i u njima čitaoci mogu da pronađu sopstvene odgovore.
I slikovnica Čarobna školjka takođe skreće pažnju na važnu temu, u ovom slučaju značaj razgovora sa decom. Da li vas je neka situacija iz vlastitog života podstakla da napravite ovu priču?
Pa ako me pitate kako nastaje ideja za priču nemam pravog odgovora, ali iskustva iz mog života i to šta se događa mojoj djeci imaju važnu ulogu. Poslednje priče koje sam izdala su kratke i ideje su vrlo jasne: neko ne može da spava, a to mora da je djete ili odrasli; ili dete je u onoj fazi kad sve počinje sa „neću“; mnoge priče od prije mogu se skrenuti na pitanje u prihvatanju drugog i drugačijeg: kao slon koji vrlo rado priča, ali ga niko ne sluša, i možda najosobnija priča je Prijateljice koja obuhvata tematiku nasilja među mladima (bulling). To je nešto šta se dogodilo mojoj mlađoj kćeri i bilo je tako intenzivno da je prešlo u priču.
Pretpostavljam da vas je roditeljstvo poguralo u ovom smeru, a da li vaša deca učestvuju u oblikovanju priča?
Moja djeca nisu bila nikada aktivno uključena u moj rad, ali često su bili moji prvi čitaoci. A sad su toliko porasli da sam ja „najmlađa”.
Da li ste razmišljali u pravcu animacije, postoji li šansa da delići neke vaše priče budu animirani i prikazani publici i na ovaj način?
Da. U poslednje vreme imamo intenzivne razgovore i nadam se da će za dvije godine biti gotov prvi crtaći film.
Vaše knjige se objavljuju širom sveta i za nekoliko njih ste dobili nagrade za najlepše ilustrovane knjige, a azijsko tržište je posebno oduševljeno vašom kreativnošću i pričama. Da li se priče osim naravno jeziku prilagođavaju i kulturi u kojoj su prezentovane?
Dakako. U nekim zemljama prasad ne idu nikako; dogodilo se i da sam trebala jednom mom liku, devojčici, da napravim pododjelo u obliku veša, jer su mi rekli da je ispod odeće gola. U Kini u priči o komarcu koji se zaljubi u komaricu, ljubav se pretvori u prijateljstvo. A vjerovatno najbolje su adaptacije imena mojih likova. Slon je tako u Sloveniji Stane, na Hrvatskom Stanko, u Americi će biti Stan, na Njemačkom je Theo, u Kini Bo-an, u Indiji nema imena, ali se knjiga zove Slon koji priča priče. Na Turskom se baš ne sećam, a sad će biti na Arapskom u Emiratima…
Možemo li u nekom širem smislu govoriti o univerzalnom jeziku detinjstva?
Da, ja vjerujem da postoji i da sam vrlo blizu tome da govorim tim jezikom.
Nedavno ste se predstavili na dečijem sajmu knjiga u Šibeniku, možemo li vas uskoro očekivati i u Beogradu, postoji li prostor za saradnju sa ovdašnjim izdavačima?
Nadam se.
U jednom razgovoru ste spomenuli da je jedan od vaših snova da posedujete „picture book museum”. U svetu znamo da postoje već dva, da li je došlo vreme da u Sloveniji osvane i treći, vaš?
Već se ostvarilo puno toga na šta nisam prije ni pomislila, a zašto ne i muzej dječjih knjiga?
Šta trenutno okupira vašu pažnju, da li radite na nekom novom zanimljivom projektu?
Da. Trenutačno moj poslednji projekat je nešto što mi je „podmetnuo“ moj izdavač u Španiji. Da pilići koji se prosto šetaju u priči o prasencima dobiju svoju priču. Možda zvuči zagonetno, ali pilići misle da su prasenca. I meni su jako slatki.
