„Promenite sebe i promenićete celi život”, više puta je isticala moja sagovornica Maja Volk. Promene koje su došle u njen život, ček i one loše, poput bolesti, došle su sa razlogom, kako bi iz njih učila. Kako je Maja to objasnila, upravo ovi događaji doveli su do trenutka u kom je danas i u kome uživa. Sigurna sam da od Maje Volk mnogo toga možemo da naučimo, izmeđuostalog kako da se radujemo životu i uživamo punim plućima bez obzira na godine, mesto na kome se u tom trenutku nalazimo i okolnosti. Da naučimo kako da budemo slobodni i samo svoji. Pričale smo o tome zbog čega je u svojoj 58. godini zaljubljena snažnije nego u mladosti, na čemu trenutno radi i kakvi su joj planovi za budućnost.
Ako bismo izbegli one klasične najave i predstavljanje Maje Volk kao scenariste, dramaturga, doktora nauka, profesora i umesto toga izdvojili „samo“ borac za zdrav način života i zaljubljena u život bilo bi sasvim dovoljno da najavimo inspirativnu sagovornicu sa mnogo interesovanja. Kako bi Maja Volk predstavila sebe?
Maja Volk, čovek ili Maja Volk žena… da, zaljubljena u život, večiti đak, otvorena za znanja i razvoj, radoznala, uvek tek na početku, sa idejama koje tek treba realizovati…Veliki putnik. Zaljubljena žena.
Prošle godine ste ostvarili svoju želju odlaskom u Peru. Kakvi su vaši utisci i kako je protekao taj put?
Zaista jedno od najsnažnijih mojih putešestvija do sada. Vezu sa Peruom godinama sam osećala kroz njihovu muziku koju izvodim, a sada, dodir oči u oči sa siromašnim ali srećnim ljudima, sa visinama na kojima si srećan ako dođeš do daha, kulturom koja svojom filozofijom pripada nekom budućem vremenu, biljkama i voćkama koje leče sve, bio je toliko snažan da slobodno mogu da kažem, da je obeležio moj dalji život. Tamo sam videla kako se uništava Amazonija i srce me je bolelo. Popela sam se uz 12 vodopada u džungli, bila na 5200 metara u Andima i skočila paraglajdingom sa najviše litice u Limi. I mislim da sam videla samo jedan posto onoga što ova zemlja može da ponudi. To nije bio turistički već samoorganizovani put, gde sam krenula iz Lime, autobusom, preko 4000 metara visokih Anda do gornje i srednje Amazonije, taksijima i motociklima od grada do grada, zatim avionom do Ikitosa jedinog grada na planeti do koga se ne može doći kopnenim putem, zatim u Kusko, na 3500 metara, Maču Pikču, Ande, i nazad u Limu…
Šta je u vaš život doneo nov način ishrane, da li možemo da kažemo i nov, drugačiji način života?
Doneo je totalno ozdravljenje, radost, želju za neprestanim usavršavanjem mladosti, učenjem i deljenjem stečenog znanja. Taj novi život podrazumeva veliki rad u sebi i na sebi, ali su zadovoljstvo i rezultat nemerljivi. Deset godina bez ijednog leka, bez aspirina, bez ijedne i najmanje tegobe kao što je glavobolja ili prehlada, deset godina koje idu samo nabolje u napred, gde je svaka sve bolja i bolja. Deset godina bezuslovne ljubavi prema sebi, prirodi i svima oko mene.
Imajući u vidu da vam je sirova hrana otvorila novi put, kako ste i sami rekli jednom prilikom „Osećam se zdravo i jako, sve mi je bilo jasno“, šta je ono što biste nekom ko želi da promeni svoj način života i da krene putem sirove ishrane preporučili, šta je bitno za početak, da li je dovoljna samo želja i volja?
Bitno je razumevanje samodestrukcije. Ljubav i razumevanje su najvažniji. Kada čovek uvidi i prihvati da je bio loš prema sebi, a onda i drugima, da je sebe uništavao, zatim uvidi zašto je to činio tada je lako napraviti korak ka ozdravljenju, duhovnom i fizičkom. Osim volje, potrebna je i želja za učenjem, hrabrost da se prizna da sve ono što nam je usađivano toliko godina, da je sve to pogrešno i nelogično. Kada počne da postavlja pitanja i preispituje sve, onda će lako doći do pravih odgovora.
Da li vam se javljaju ljudi koji su zahvaljujući vama prešli na ovakvu ishranu, kojima se promenio život i koji sa vama dele svoje utiske? Svakako, jedno od takvih iskustava je i saradnja sa porodicom Đoković?
Naravno. Javljaju se sasvim nepoznati ljudi koji su bili bolesni, a sada više nisu, oni koji su hteli a i oni koji su morali, mladi, stari, žene, deca, muškarci… svima je zajedničko da se osećaju snažno, moćno, zdravo… Đokovići su na ovom putu bili i pre mene, mi smo se samo našli kao ljudi koji dele iste ambicije prema životu i zdravlju.
Na vašem imanju svakog vikenda organizujete vikende zdravlja koji su veoma posećeni. Da li se na ranču nađe mesta i za organsku hranu,? Da li sami uzgajate povrće i voće u svom vrtu?
Da….imam jabuke, kruške, trešnje, kajsije, breskve, grožđe, aroniju, kupine, trnjine, maline i malu baštu začinskog bilja i naravno cvekle… To nije u nekim velikim količinama i crvići napadaju voćke, ali je predivno kada ubereš i spremiš istog časa nešto živo i moćno iz sopstvene bašte. Budućnost pripada onima koji će moći sami sebi da obezbede hranu. Gradovi će biti jako ugroženi ako ljudi ne shvate da moraju da počnu da za sebe uzgajaju na balkonima, prozorima, sanducima, dvorištima, hranu koja im je potrebna.
Na vašem licu se primećuje mladalačka radost, sreća i zadovoljstvo. Da li je ljubav koja vam se u kojoj uživate danas ona prava, verujete li u srodne duše?
Apsolutno. Sa ovim iskustvom, znanjem, znanjem o ljudskim odnosima, osvajam ovu ljubav kao što osvajam zdravlje. Svakodnevni rad na osećanjima, na izrađavanju, na kreativnosti ljubavi. Sve što se ne zaliva uvene. Pisanje zajedničke knjige o filozofiji ljubavi je nešto najčudesnije što mi se kao piscu desilo i dešava… Knjiga Sveta ljubav, poetsko filozofska studija ljubavi biće gotova do sajma knjiga u Beogradu. U poslednjem poglavlju bukvalno završavamo jedno drugome misli….
Da li na ljubav gledate istim očima kao kada ste imali dvadeset godina? Koliko nas u tom pogledu zapravo iskustvo oblikuje, menja? Mislite li da jačina emocija i strasti s godinama može biti jača ili samo menja svoj oblik?
Naravno. Sve je sada pojačano. Dublje, iskrenije i snažnije. Nema igara, nema nedoumica, nema očaja niti tihe patnje. U ovim godinama, kada su svi veliki planovi već ispunjeni i okončani, kao što je rađanje i podizanje dece, kućenje, krediti, karijera, ostaje ona čista posvećenost jedno drugom. A kada ste na ovoj hrani, telesne i duhovne moći su u neverovatnoj kondiciji i skladu.
Kakvi su vaši planovi za naredni period, obzirom na to da sada zivite u dve države, šta je naredni cilj čijem ostvarenju težite?
U Atini ćemo se posvetiti pisanju poezije i poetskih knjiga. U Beogradu ću imati novu emisiju na televiziji RAS i nastaviti sa predavanjima mojim studentima. Prestajem da budem robovlasnik, vlasnik sebe kao roba, i postajem slobodan čovek.
Šta biste poručili mlađoj sebi? Neke stvari za koje danas uviđate da ste grešili, a koje mogu danas biti dobri putokazi za one koji vas prate i poštuju vas rad?
Greške su potrebne i neophodne da bismo učili. Ništa u svom životu ne bih menjala, uključujući i bolesti koje sam preležala jer su me sve one vodile ovom trenutku u vremenu. Poruka je ne plašite se grešaka, već učite od njih. Nema grešnika, samo grešaka, na kojima se uči. Ne budite dobri i poslušni ni u čemu, već slobodni i kreativni. Sledite stomak, a ne mozak i srce, intuiciju a ne razum, osluškujte sebe, svoje telo, svoje snove, svoju dušu. Vraćajte se često u detinjstvo i analizirajte šta vas je tada bolelo, a čemu ste se radovali. Ne zapostavljajte hobije, tamo je strast koja se ne gasi nikada. Ako možete od toga da napravite profesiju, uspeli ste….dakle, hrabro, odlučno, utemeljeni u sadašnjosti! Od onoga što danas radite, zavisi cela vaša budućnost.
foto: Luka Šarac
