Pisac ima svoje reči kojima nas osvaja, a opet nekada mnogo toga ostane da se pročita između redova. Slikar ima svoje boje i poteze četkicom ali dosta toga ostane skriveno, prepušteno subjektivnom doživljaju. Na baletskoj sceni nema reči, scenografija igra sporednu ulogu a umetnik je prepušten muzici i sopstvenom telu kojim treba da približi reči i slike. Jedna od najvećih balerina svih vremena, gracija Maja Plisecka je poslednji balet na sceni odigrala u sedamdesetoj godini života dok je njena elegantna figura zauvek prestala da igra u maju ove godine. Pročitajte zašto pirueta Maje Plisecke nije obična pirueta i zašto stručnjaci smatraju da je “s Majom nestala i era klasičnog baleta”.
POČETAK I DETINJSTVO KOJE JE OBELEŽILA POLITIKA
Rođena je davne 1925. godine u Rusiji, u jevrejskoj porodici. Vreme kada je počinjala s karijerom nije bilo ni malo naklonjeno nekome čije je poreklo jevrejsko, jer bilo je to vreme uspona komunizma i vreme u kome je umetnost bila potčinjena kultu velikog vođe. Rođena je u umetničkoj porodici i imala sve predispozicije da postane balerina. Majka joj je bila glumica, ujak Asaf Meserer čuveni profesor baleta, a tetka Sulamif Meserer primabalerina Boljšoj teatra, teatra čija će primabalerina Maja postati 1960. godine umesto Galine Uljanove. Veoma rano je upisala baletsku školu. U svojoj autobiografiji Maja piše kako je svojim ukućanima dosađivala jer je po ceo da plesala, pevala, glumila kako bi se što bolje pripremila za ispit. Tako je njen upis u baletsku školu postao glavna okupacija porodice, a njihov stan Majina prva pozornica. Otac Mihail je bio inženjer i diplomata i samo jedna od žrtava političkog režima u Sovjetskom savezu. Kako je jednom prilikom kao advokata uposlio Lava Trockog (jednog od vođa Oktobarske revolucije zajedno sa Lenjinom, a kasnije najvećih neprijatelja novouspostavljenog režima) upisao se na listu Staljninovih neprijatelja. Kao po šablonu, otac Maje Plisecke je najpre bio istaknuti komunista koji je čak dobio stan i automobil od države, bio je jedan od uglednih ljudi SSSR-a koji je specijalno pozvan na svečanost na Crvenom trgu povodom obeležavanja Prvog maja. U zoru praznika rada policija im je upala u stan, izvršila premetačinu, proglasila ga izdajnikom, a potom je nestao bez traga.
Česta slika iz vremena kada su svi ljudi patili od “poremećaja Ilija Čvorović”. Majina majka Rejčel je jedne večeri takođe nestala. Naime, nije se pojavila na baletskoj predstavi koju su ona i Maja nameravale da odgledaju zajedno. Maji su rekli da je dobila telegram od svog muža, Majinog oca, i da je hitno morala da otputuje. U stvari, bila je zatvorena u Butirski zatvor, samo par meseci nakon što se porodila i donela na svet Majinog mlađeg brata. Godinama kasnije Maja je saznala šta se zapravo desilo njenim roditeljima. Otac joj je streljan 1938. godine, godinu dana pošto je uhapšen, a majka je deportovana u jedan od sovjetskih gulaga u Kazahstanu. Vratila se vidno iznurena posle godinu i po dana. Upravo majka joj je bila velika podrška da nastavi sa baletom, podsticala ju je da vežba i stalno joj ponavljala koliko je talentovana. Majin brat Azari se takođe bavio baletom. Osim što je morala da prevaziđe nesreću svojih najbližih ni Maji lično nije bilo lako. Prvo joj je bila nalepljena etiketa deteta državnog neprijatelja, nije napuštala granice SSSR-a kako su odbijali da joj izdaju pasoš, i tek će nakon Staljinove smrti i dolaska Hruščova na predsedničko mesto dobiti sve potrebne papire da napusti zemlju. Međutim, tu nije kraj. Često je bila na meti vlasti iako se nije mešala u politiku. U stvari, Maja piše kako je celo njeno detinjstvo, pa i život, obeležila upravo politika. Stranice njene autobiografije tako snažno reflektuju bol koju je pretrpela i veliku mržnju prema ruskom režimu. Za vreme Gorbačova skinuta je s repertoara u Moskvi, nije primala platu, a kasnije ni penziju. Izgleda da Perestrojka nije podrazumevala umetnost. U intervjuu za srpski dnevni list Novosti, Maja je izjavila da su je svojevremeno optuživali da je britanska špijunka i da ju je tajna policija KGB često uhodila. Svojim jakim intelektom, a pre svega neospornim talentom i napornim radom, Maja je uspela da se izbori za svoje mesto u crnim vremenima za umetnost i život uopšte.
BALETSKA GRACIJA I NASLEDNICA ANE PAVLOVNE
Potresna priča i mučno odrastanje nisu učinili Maju Plisecku slavnom, to je učinila njena strast za baletom, njen ogroman igrački talenat. Duga i vitka figura, krupne tamne oči i lepa usta uz riđu kosu činili su Maju dovoljno prepoznatljivom figurom, a kada se takvom stasu pridruži talenat, ishodište je jasno – ona je balerina koja dignute glave stoji na najvišem pijedestalu. Žena koju brojna poniženja sovjetskih vlasti nisu sputala. Maja je 1943. godine, sa samo osamnaest godina, postala član Boljšoj teatra, a svojim umećem se veoma brzo izdvojila od ostalih balerina te će rano postati solistkinja. Zašto je to tako možete zaključiti u samo nekoliko minuta posmatranja njene igre na sceni. Balet Umirući labud, koji je odigrala stotinama puta, sasvim je dovoljan da od Maje Plisecke napravi ime koje traje zauvek. Duge noge koje štrikaju sitne pokrete, vitke ruke koje lelujaju vazduhom i savršeno oponašaju krila najgracioznije ptice, labuda, figura koja pleše a onda posrne, lice koje se grči i oponaša bol ptice na samrti. Poslednji uzdah. Ovaj balet je samo jedan u nizu brojnih koje je Maja u svojoj sedamdeset godina dugoj karijeri odigrala.
Jasno vam je da je jedna ovako lepa i strastvena žena kao rođena za ulogu najfatalnije književne junakinje, Ane Karenjine, u istoimenom baletu. Tu su i Labudovo jezero, Karmen, Uspavana lepotica, Don Kihot, Marija Stjuart, Smrt ruže, Hovanščina i mnogi drugi među kojima su i oni za koje je muziku pisao njen suprug, Rodion Ščedrin za kog se udala 1958. godine. Rodion Ščedrin je istaknuti kompozitor i čovek s kojim će Maja provesti svoje poslednje dane u Minhenu. Rodion je još jedan umetnik koji se za svoju umetnost morao boriti s poltičkim režimom, stalnom kontrolom i preteranom cenzurom. Iste godine kada se udala Maja je dobila i dozvolu da putuje van granica zemlje. Sa ili bez pasoša, u zemlji ili van nje, Maja je brzo postala kraljica baletske umetnosti internacionalnog dometa. Nastupala je u rodnoj Rusiji ali i u Španiji, Italiji i Francuskoj, čak i Americi gde je nastupala pred Kenedijevima. Godine 1964. dobila je najveće priznanje, Lenjinovu nagradu, za veliki doprinos ruskoj umetnosti, a 1991. godine Huan Karlos, španski kraj, ju je odlikovao nagradom za doprinos lepoj umetnosti.
Koliko umetnost znači umetniku to samo on zna, a načini na koje ispoljavaju svoj talenat su različiti. Od pisanja, preko šaranja i tapkanja četkicom, oblikovanja bezoblične gline do grandioznih pokreta na pozorišnoj sceni. Maja Plisecka nije bila pretenciozna, nije u sebi videla nekog ko je naročito poseban, iako je neosporno bila i više od toga. Živela je za svoju umetnost i balet celim bićem. Bila je perfekcionista u svojoj igri, želela je da svaki odigrani pokret bude besprekoran, savršen. Maja piše kako bi u koreografiju istog baleta ubacila novi pokret koji bi osvežio izvedbu. Nastojala je da uvek ponudi nešto novo. Bila je veoma angažovana i uvek spremna da odigra novi komad. Radila je sa Jakobsonom, Rolanom Petijem, Bežarom, pozirala je Marku Šagalu. Za balet Ana Karenjina koreografiju je osmislila lično, dok je muziku napisao njen suprug.
Zanimljivo je da je pre baleta, u filmu Ana Karenjina (iz 1967. godine, režiser Aleksandar Zahri), Maja tumačila lik kneginje Betsi Tverske.
Osim baletom, glumom i koreografijom bavila se i kostimografijom. Savremenici pričaju kako je na sceni uvek izgledala barem deset godina mlađe, a sama Maja je govorila kako želi da igra do stote godine. Držala je do baleta i zato je 1994. godine na njenu incijativu osnovan Carski ruski balet, koji je imao priliku da gostuje i nastupa i u Srbiji. Umrla je 2. maja ove godine u Minhenu, od srčanog udara koji je u njenoj osamdeset osmoj godini preduhitrio u nameri da igra dok ne napuni sto. Minhen je bio mesto na kom se konačno skrasila. Poslednjih godina karijere u Moskvi se sve više osećala strancem, putovala je s mužem i svojim baletskim kostimima u nadi da će pronaći mesto koje će moći da nazove domom jer joj Rusija, iako je tu rođena, nije bila dom. Nikada. Iza sebe je osim brojinih odigranih baleta ostavila i dve knjige, autobiografiju “Ja, Maja Plisecka” i knjigu “Trinaest godina posle”. Maja je odbila dve biografije koje su napisali i ponudili joj novinari savremenici jer je priča o Maji Pliseckoj mogla da bude napisana samo njenom rukom. Koliki je njen značaj za svetsku umetnost svedoči i kulturna manifestacija sećanja na Maju Plisecku koja će se održati 20. novembra ove godine u Moskvi, na kojoj će prisustvovati svi obožavaoci i poštovaoci lika i dela ove velike ruske, a opet svetske, balerine koju njeni sunarodnici vole da zovu naslednicom čuvene Ane Pavlovne. Svet će je pamtiti kao vrsnu balerinu koja je svojim plesom uspela da se izbori sa surovim političkim režimom. Maja Plisecka je bila Aska koja je uspela da se spase od vukova.
“Ljudi se ne dele na klase, rase, državne sisteme. Ljudi se dele na dobre i loše. Na veoma dobre i veoma loše. Krvožedni revolucionari koji su se pomamno zaklinjali da će loše ljude, napokon, zameniti dobri – lagali su i torokali.”
–Maja Plisecka (Ja, Maja Plisecka)
