Guglujemo ime Aleksandar Ilić. Nije narodni pevač, niti MMA borac, u pitanju je prozni pisac čiji prvenac „Srpski psiho“ je pre nekoliko godina obarao rekorde čitanosti. Danas kada čujete neko ime, upoznate nekoga ili nameravate da ga zaposlite potpuno je uobičajeno da pogledate na Internetu kakav je digitalni CV te osobe. Ovo mnogima može zvučati zastrašujuće budući da svi znamo kakve zloupotrebe privatnosti danas postoje. Ipak, ovo je realnost koju svi mi danas živimo i to je ono o čemu je Aleksandar želeo da govori u svom novom romanu „PR“. Internet je postao toliko velika stvar, da ga mnogi porede sa revolucijom kakvu je donela upotreba struje, te ga shodno tome nije moguće ignorisati ni u književnosti. Aleksandar Ilić pripada grupi malobrojnih autora koji sigurno trasiraju novi put u modernoj književnosti koja se bavi našom svakodnevicom i duhom ovog našeg „digitalnog“ vremena.
Nakon velike pauze od objavljivanja romana „Srpski psiho“ kog si pisao u paru, nedavno se pojavio „PR“ – tvoj prvi samostalni roman. Da li je bilo lakše pisati samostalno ili u paru?
Pisanje u „četiri ruke“ je brže pa je onda u tom smislu i lakše. Pored toga, prednost koautorskog rada je i u tome što već u toku samog pisanja, zahvaljujući drugom autoru, možete da stvorite neophodnu distancu prema samom delu i na taj način lakše detektujete dobra i sporna mesta. Sa druge strane, kod samostalnog pisanja prepušteni ste samom sebi, put do poslednje rečenice je duži, a zadovoljstvo nakon stavljanja tačke veće. Više volim da pišem sam.
Da sada pišeš svoj prvi roman koliko bi se on razlikovao? Koliko si se ti promenio za ovo vreme?
U kreativnom procesu sadašnjost spada u repromaterijal, barem u mom slučaju. Sadašnjost je ono što me kreativno pobuđuje. U tom smislu, današnja verzija mog prvog romana značajnije bi se bavila internetom i međuljudskim odnosima koje je internet omogućio. Samo ta intervencija bi znatno pomerila tematski okvir, zaplet i ton samog romana. Ako bih u obzir uzeo i iskustva koja su me prethodnih sedam godina na neki način promenila, verujem da bi druga verzija prvog romana pre svega bila ironična.
Da li je situacija u Srbiji kada je izdavaštvo u pitanju, danas bolja ili gora nego 2007. kada ste objavili „Srpskog psiha“?
U odnosu na 2007. godinu, danas je samo brzina interneta bolja. Sve ostalo je, čini mi se, u znatno goroj poziciji, pa i izdavaštvo.
Novi roman „PR“ je priča o ljubavnom trouglu u jednoj beogradskoj PR agenciji koji se u skladu sa vremenom u kome živimo bavi i internetom i društvenim mrežama. Zar nema već previše lajkova, tvitova i šerova da bi se oni sada preselili i u književnost ili misliš da je to neminovnost?
Čini mi se da je pojavom interneta svet ušao u novu epohu, u digitalno doba: kao što smo nekad iz kamenog prešli u bronzano doba. Svet u kojem danas živimo je proširen, veći je za internet, a glavna odlika tog novog područja je komunikacija. Zato sam se u romanu bavio PR-om, kao veštinom koja je, po mom mišljenu, najbolje ovladala tim novim govornim područjem. Pored toga, broj brakova ili veza sklopljenih zahvaljujući internetu iz dana u dan je sve veći. Kada sam ta dva aspekta komunikacije sklopio, dobio sam zaplet romana, a upravo ta slika savremenog sveta jeste i odgovor na tvoje pitanje. Ne doživljavam književnost kao banju ili sanatorijum u koji ljudi odlaze da bi se odmorili od ostatka sveta. Želim da stvarnost prikažem onakvom kakva jeste, sa vrlinama i manama. U tom smislu, internet je tema koja se ne može ignorisati, sa svim svojim tvitovima, šerovima, lajkovima i dislajkovima.
Na internetu imamo slobodu da budemo ko god poželimo. Društvene mreže nam istovremeno omogućavaju anonimnost dok s druge strane kreiraju naš virtuelni CV, dostupan svim korisnicima. Po tvom mišljenju, gde se brišu granice između ova dva sveta, virtuelnog i realnog?
Često se može čuti da ljudi kad pričaju o internetu, a pre svega o društvenim mrežama koriste termine virtuelno, virtuelni život, virtuelni prijatelji i sl. Smatram da je to pogrešno. Internet je stvaran. Društvene mreže su stvarne. Ljudi sa kojima pričamo su stvarni isto kao i mi. Stvarna su i osećanja, raspoloženja. Možda najbolji primer koliko je sve to zapravo stvarno jesu internet prodavnice: tamo našim stvarnim novcem plaćamo nešto što nam stvarno bude i isporučeno – knjige, hranu, cipele ili šta već kome treba. Postoji samo jedan svet i u tom svetu možemo biti onlajn ili oflajn. U tom smislu svako od nas može kreirati svoj lažni onlajn identitet – možete biti Supermen ako hoćete. Ali samo onlajn. Kad pređete u oflajn, digitalne maske ostaju na internetu.
Anonimnost je već nešto drugo. Internet nam pruža tu mogućnost ali samo do trenutka dok neko, država na primer, ne poželi da tu mogućnost zloupotrebi, kao i privatnost. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere, a sada su slika porobljenog interneta. Privatnost je osnovno ljudsko pravo i ona na internetu više gotovo da ne postoji.
U jednom delu romana videli smo da si se pozabavio temom dubokog interneta ili Deep Web-a. Imam utisak da veliki broj ljudi ne zna o čemu se radi, budući da se u medijima retko govori o neindeksiranim stranicama i prosečnom korisniku nevidljivom vebu. Šta se sve krije u tim dubinama interneta?
Deep Web je neindeksirani deo interneta, tj. deo interneta do kojeg se ne može dospeti pomoću Google-a ili nekog drugog pretraživača. U zavisnosti od načina na koji je sadžaj „nedostupan“ Deep Web se dalje može deliti na dva dela. Prvi deo sačinjavaju sadržaji kojima se pristupa user/password metodom. Drugi, zanimljiviji, a vrlo često i bizarniji deo Deep Weba su sajtovi kojima nije moguće pristupiti klasičnim browserima kao što su Google Chrome, Internet Explorer i drugi – obično se na te sajtove misli kad se kaže Deep Web. Da biste pristupili ovim sajtovima nophodno je da instalirate browser Tor. Jedan od najpozantijih sajtova sa Deep Weba jeste „Silk Road“ – najveća onlajn prodavnica narkotika. Pored toga postoje i sajtovi na kojima je moguće angažovati plaćene ubice, hakere, kupiti razne vrste oružja, trgovati ljudima, kupiti hakovane kreditne kartice sa neograničenim minusom… Postoji sajt na kojem možete da unajmite profesionalnog lopova da za vas ukrade bilo šta.
Da li možeš da ispričaš malo našim čitaocima koja su tvoja saznanja o Deep Webu i šta je bitno da znaju ukoliko se upuštaju u ove neistražene virtuelne svetove?
Jedna od intrigantnijih stvari vezanih za Deep Web jeste njegova veličina. Procene se kreću od toga da on čini 95 odsto interneta do toga da je više od 5000 puta veći od površinskog veba. Kao što sam pomenuo, na Deep Web može se otići pomoću browsera Tor. Možete ga skinuti sa sajta torproject.org. Osim za posete Deep Webu možete ga koristiti i da sačuvate privatnost na internetu, tačnije da zaobiđete mehanizme praćenja i nadzora na koje klasični browseri nisu otporni. Nakon što pokrenete Tor (instalicija je brza i laka) na sajtu thehiddenwiki.org možete naći katalog linkova ka različitim destinacijama na Deep Webu. Linkove za Deep Web prepoznaćete po .onion ekstenzijama. Pre nego što na nešto kliknete, imajte na umu da to npr. možda nije haker koji će za 200 evra da vam „pomogne“ da provalite nečiji password na Facebooku već da je to možda FBI.
Kada se govori o Deep Webu, najčešće se navode samo one negativne odrednice poput trgovine opijatima, mnoštva sumnjivih likova i hakera, kao i pedofilskog sadržaja. Međutim, to ipak nije sve što se tamo nalazi. Tu su smeštene i korisne arhive i podaci od velikog značaja. Koje su to pozitivne namene koje nam Deep Web može pružiti?
Tačno tako, zbog „atraktivnosti“ sadržaja mnogo više se govori o ovim negativnim pojavama koje si pomenula. Pozitivni primeri korišćenja Deep Weba i Tora najvidljiviji su u represivnim sistemima, naročito u onim koji imaju cenzurisan i ograničen pristup internetu, kao što su Kina, Iran ili Turska. U takvim sistemima Deep Web, sa gomilom foruma i svojim društvenim mrežama, jeste odlično ako ne i jedino mesto na kojem je gotovo bezbedno moguće razmenjivati „nerežimske“ stavove i mišljenja. Takođe, to je i mesto odakle informacije mogu da procure na „slobodni“ deo interneta. Kad smo već kod curenja, čitav projekat WikiLeaks izvorno je začet i bio dostupan upravo na Deep Webu.
Do veće popularnosti Deep Weba je došlo nakon curenja u javnost različitih informacija i otkrića Džuliana Asanža i Edvarda Snoudena. Da li te je ovo motivisalo da se u knjizi osvrneš na Deep Web?
Uprošćeno gledano, Asanžov uticaj može se svesti na diskreditovanje i raskrinkavanje pojedinaca i vlada u raznim nedozvoljenim situacijama. Da bi u tome uspeo bio mu je neophodan kako Deep Web tako i površinski internet. Snoudenova misija, sa druge strane, razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje u kojoj meri američka bezbednosna agencija NSA zapravo narušava onlajn privatnost svih nas. Imajući u vidu tematski okvir romana „PR“ – internet i društvene mreže – Snoudenova pozicija mi je znatno bliža i u tom smislu izleti na Deep Web mogu se posmatrati kao potraga za izgubljenom slobodom.
Tvoj novi roman bi se mogao svrstati u jedan pravac u nastanku, virtuelni-realizam. U kojoj meri se kao autor prepoznaješ u ovom pravcu?
Bliži mi je termin digitalni realizam. Virtuelni zvuči kao nešto iz žanra naučne fantastike što „PR“ svakako nije, niti je to zbirka priča „Beograđanke“ Igora Marojevića koju bih takođe svrstao u digitalni realizam. Treća knjiga digitalnog realizma za sada ne postoji.
Nikada u našoj poznatoj istoriji nismo bili više umreženi i povezani jedni sa drugima, a istovremeno nikada nismo bili ovoliko usamljeni, otuđeni i nedruštveni. Da li je to najveća pošast koju nam je internet doneo?
Mislim da je to koincidencija i da nema veze sa internetom. Verovatno je problem u siromaštvu, možda čak i materijalnom.
Šta bi poručio mladim autorima koji sanjaju da objave nešto svoje?
Da se dobro razbude i što mrzovoljnije pročitaju rukopis pre nego što ga ponude nekom izdavaču jer se može desiti da izdavač prihvati rukopis i u onom sanjivom obliku.
Mladi u poslednje vreme sve manje čitaju, žale se da su lektire u školama dosadne i prevaziđene. Šta bi stavio kao obaveznu literaturu da imaš mogućnost da odlučuješ?
„Korekcije“ Džonatana Frenzena ali tako da to bude obavezna lektira koja se mora čitati u svakom razredu srednje škole.
Šta je poslednje što si pročitao što bi preporučio čitaocima Plezira?
Zbirku priča „Beograđanke“ Igora Marojevića zbog uspešnog pripovedanja u ženskom prvom licu i digitalizovanja savremene srpske književnosti.
