Rado posećujem bioskopske sale i upijam magiju pokretnih slika, uvek sa istim entuzijazmom i ushićenjem – od svojih najranijih godina do dana današnjeg. Na mom meniju se obično nalaze angažovani filmovi koji obrađuju različite društvene teme, propagiraju borbu za jednakost i prava ugroženih grupa i pojedinaca, ekološki osvešćuju mase i donose nam neverovatne emocionalne priče o nemerljivoj veličini i snazi malih ljudi. I tako u našoj svakodnevici koja nas okružuje, obojenoj strahom, stradanjem i patnjom, čovek u trenutku zaželi malo smislene razbibrige i opuštanja. Teško je pronaći takva filmska ostvarenja koja vam sa lakoćom serviraju kritiku savremenog društva i međuljudskih odnosa, istovremeno ostavljajući širok osmeh na vašem licu i sjaj u očima. Savremenom čoveku je sve teže da poveruje u magiju . E, meni se prošle nedelje desilo baš to. Setila sam se da magija postoji i to baš u filmskoj sali – sedište broj 7, red deseti.
Prošle nedelje je održan jubilarni Japansko-srpski festival filma pod nazivom Trajanje, o kome smo prethodnih dana pisali. Imali smo priliku da uživamo u projekcijama dugometražnih i kratkometražnih filmova, pratećim programima, panelima, diskusijama, radionicama, izložbi i fantastičnim gostima. Svaki susret sa ovom dalekom kulturom vešto me je razoružao i naterao da shvatim da bez obzira na to što smo geografski udaljeni i formativno kao društvo različiti, ipak su svakodnevica, bit, emocije, želje i nadanja pojedinaca podudarni i bez odstupanja. Svi delimo iste probleme i izazove svakodnevice, tražimo sigurne oaze u ovom ubrzanom svetu, čeznemo da dotaknemo suštinu ovozemaljskog postojanja tragajući za najfinijim emocijama – toplim i iskrenim. Sva iskušenja stavljena pred savremenog čoveka i njegovi pokušaji da dokuči svoju svrhu, živeći ispunjeno i harmonično, identični su, bez obzira na meridijane.
I eto, zaista je bilo divnih filmova za pogledati u svih pet dana koliko je festival trajao, ali jedan od njih me je posebno opustio i nasmejao. Jel znate onaj osećaj kad izađete iz bioskopske sale lakog koraka, sa rasterećujućim osećajem, kao da vam je neko sa ramena skinuo dva džaka briga i zalepio osmeh na lice? Eto, baš to je meni uradio film Love is outdated (Ljubav je stvar prošlosti). Glavna junakinja filma, Haruka, očajnički pokušava da pronađe ljubav svoj života, kako bi okusila bračnu sreću pre svoje tridesete godine. U nadi da će pronaći svoju drugu polovinu, ona pokušava sve, čak odlazi i na zabavu za potencijalne parove (speed dating), kako bi okušala sudbinu. Međutim tamo sreće svog kolegu sa posla Kazukija, koji se otvoreno podsmeva njenoj ideji o braku iz ljubavi, tvrdeći da ugovoreni brakovi mnogo duže traju. Na samoj zabavi reditelj nas upoznaje sa ostalim protagonistima i njihovim životnim pričama, kao i pokušajima da se nađu pred oltarom. Da li je za brak potrebna ljubav? Koja su sva njena lica? Da li su zajednice sklopljene isključivo na obostranoj koristi uspešnije i trajnije? Odgovore na ova i mnoga druga pitanja srca ćete zasigurno dobiti u 124 minuta, koliko traje film.
Na samom početku Kazuki rešava da pomogne svojoj koleginici i svojim taktikama je dovede do izabranika. Haruka već malo umorna od potrage za „gospodinom savršenim“ pristaje da ga posluša baš sve. Scene koje se nižu ispunjene su humorom, obrtima i obojene iskričavim emocijama. U ova dva sata jasno možemo da vidimo i prepoznamo emotivne momente koje je bar jednom prošao svako od nas u svojim partnerskim avanturama. Zašto danas ulazimo u zajednicu? Da li je osećaj sigurnosti ono što je presudno za takvu odluku? Mnogi sklapanje braka danas vide kao neki vid poslovnog ugovora, gde je najbitnije ono materijalno što donosimo sa sobom. Ili smo možda robovi tradicije? Kako bi zadovoljili svoje najbliže, usrećili roditelje i produžili porodično stablo, odlučujemo se na ovaj korak. Da li time što usrećujemo svoju okolinu, možemo ispuniti i najdublje želje svog srca? Mnogi od nas su danas protivnici bračnog života, smatrajući da su sami sebi dovoljni i da im partner u životu ne treba. A onda, odjednom se pojavi neko ko svojom energijom i nenametljivošću ispuni naš um i srce, a onda u nekom trenutku i naš životni prostor. Nekad je zaista teško da priznamo sebi, da je solo izbor koji smo napravili možda bio samo nedostatak hrabrosti da otvorimo vrata, pustimo svetlost u naše živote i dopustimo sebi da osećamo. Takođe, reditelj kroz film jasno ukazuje na činjenicu da ljubav ne mari za razliku među polovima, u godinama ili za to šta neko donosi iz svoje prošlosti. Nekad je podrška i međusobno prepoznavanje u pravom trenutku, topao zagrljaj i podeljena večera mnogo više od svih materijalnih dobrobiti koje vam neko može pružiti. I to što je razlika između dvoje ljudi u godinama prilična, to nikako ne može biti uzrok njihove nekompatibilnosti, ukoliko oni funkcionišu na istom emocionalnom, energetskom i životnom nivou – zato što svako od nas ima svoje vreme.
I kad sve ove scene spojite u slagalicu života, na kraju dolazite do zaključka da sa malo hrabrosti, sreće, upornosti i ludosti koje nas prate na našim putešestvijima, uvek se pojavi ta jedna osoba. Osoba sa kojom drugačije dišemo, mislimo i zračimo. Osoba koje je čekala da se kroz vreme oblikujemo kako bi bili savršen deo slagalice za nju. Osoba koja je naš dom i mir. Samo je mudrost zastati i prepoznati je. I naravno, biti otvorenog srca.
Sve preporuke za ovaj topli film, i definitivno – ljubav nije stvar prošlosti.
