U ateljeu majka detetu šmirgla lice do samih kontura kostiju. Krv kaplje po laminatu, otpadaju komadi mesa. Dete mirno sedi. Ni glas ne pušta. Ne plače. Kopa mu oči. Krv na njenim rukama, dovodi ga do neprepoznatljivosti.
„Milice, ponovi mi samo, zašto ovo radiš?”, napokon progovara dete.
„Uroše, izvini, moja priča ima previše karaktera”, kroz suze govori majka.
„Milice, ti si najbolja majka na svetu, ne moram da budem živ uopšte, ako me ljudi neće zaista doživeti. Ne želim da počneš da misliš kako se umetnost uči, ona se živi, oživljava, ona je jedino mesto na kojem možemo da budemo slobodni.” Izgovara lobanja bez usana, izdišući dim cigarete, podnoseći bol bez ijednog jauka.
„Našla sam olovku na tavanu, jesi li ti juče grebao njom po patosu ili su mi se u kući pojavili duhovi?” pita Milica, bojeći mu ponovo lice i ljubeći ga.
Uroš odgovara, sa blagim osmehom koji se ponovo nazire na licu: „Ja sam, toliko volim umetnost i tebe da sam hteo da provučeš kroz priču sliku olovke koju su ti poslali u inbox. Nisam baš toliko posesivan iako sam i sam umetnik, da te progonim kao duh. Samo sam želeo da se setiš zašto pišeš. Vidiš, znam da pišeš na tastaturi, ali odakle oni znaju da mi baš tom olovkom nisi gulila lice? Ipak si ti pisac i njom stvaraš i uništavaš. A ima li većeg horora od zaborava, nestajanja, bezličnosti?”
„Oprosti što sam uopšte pokušala da te obezličim, ali nemoj da kriviš nikoga drugog sem mene, moram da naučim da se kontrolišem dok pišem. Oživeću te u knjizi! A za sad ću napisati neku glupu priču” govori Milica nezainteresovano.
„Nema veze, bitno da je sad sve po starom, pomoći ću ti oko priče“, govori Uroš dok ustaje i crta horor scene po svom platnu.
GLUPA ISTINITA PRIČA:
U Marićima se slavi slava, 21. novembra. Gomila dece i odraslih se nalivaju alkoholom, ukrštaju čaše i pevaju. Devetoro mladih se upućuje do Medveđe, četiri kilometara asfaltiranog, jedva osvetljenog puta kroz šumu daleko, ne bi li kupili cigarete. Pevaju i šale se na račun proklete krivine o kojoj im pričaju stalno. Te neko je tamo doživeo saobraćajku, te video zmije, te duha u beloj haljini. Odmah iza krivine je Medveđa i svetlo. Na putu ugledaju mrtve pse, rasporenih stomaka, sa iscurelim crevima, samo polovinama tela, okrenutih glava, beživotnih očiju. Vraćaju se, puše pljuge, smeju se i igraju. Čuju pse kako cvile. Dolaze do krivine na kojoj mrtvi psi odjedanput oživljavaju, vuku svoja prepolovljena tela ka njima i okreću svoje polomljene vratove. Trče ka kući. Nemanji spada patika sa noge i polubos ne zaostaje za družinom.
„Psi vampiri? Prokleta krivina?” raspravljaju prestrašeni.
Ujutru se vraćaju po patiku.
Nema je.
Mora da su je psi odneli.
Rubrika je nastala kao deo saradnje između Plezir magazina i ARGH! radionice kreativnog pisanja pod mentorstvom književnice Ana Marije Grbić.
