Predstavljamo vam jednu večitu devojčicu koja kroz život korača isključivo u starkama. Njeno čedo je jedna crna ovčica, koja je sada već ozbiljna dvogodišnjakinja i čija su najveća vrednost – ljudi. U naš leksikon upisala se Tijana Banović, urednica portala Blacksheep.rs. Otkrila nam je kako nastaje priča, ko su njen Bog, mangup-princeza i prijatelj. Zbog sličnosti po zanesenjaštvu sa Božom Dunsterom, svom drugom čedu, beloj pufni (nije još jedna ovca, već mali malterzer) dala je ime Radoje. Možete ih sresti u dugim šetnjama po Vračaru, posle kojih odmaraju na jednoj ljuljašci, osluškujući neke nove priče i ako imaju sreće, malo Tašmajdanskog džeza.
Nešto za početak…
Zdravo, ja sam Tijana i urednica sam Blacksheep-a. Živim život sa tastaturom u ruci. Govorim glasno i nosim psa Radoja sa sobom. Ne gradim zidove, već vetrenjače. Ne verujem u reči: umor i ne mogu. Verujem da svaki lonac nađe svoj poklopac, da umetnost i osmeh mogu da spasu svet. Moj Bog je moja mama!
Kako je nastala Crna Ovca i ko je ona zapravo?
Crna ovca je nastala iz srca. Na to dodate rečenice: „Neće ti uspeti! Ne možeš imati uspešan portal bez starlete!“ Onda dodate inat i sledeće: „E sad ću da ti dokažem da mogu!“ i stih iz pesme Bebi Dol „Krv, sreća, suze i znoj“. Crna ovca je trenutno ozbiljna dvogodišnjakinja, a simbolika njenog imena označava status umetnika u današnjem društvu. Njena najveća vrednost su ljudi.
Pamtiš li kako i kada si ostala bez prvog mlečnog zuba?
Iskreno, ne. Važniji datumi u ličnoj istoriji su mi prva ulovljena meduza, lica drugara sa kojima sam igrala klikere, prvi gol koji sam dala. Pamtim i prvu pesmu koju mi je napisala simpatija ili “izlazak” u grad “dok ne padne mrak”.
Kako nastaje priča?
Psihijatri su preskupi, a papir sve trpi. Pisanje je autoterapija, intimni ritual, neki vid kretanja unutar sebe. Svašta u sebi možete da nađete. Nekad me rezultati tog traganja prepadnu, ali poenta je u nastavljanju, otkrivanju i onom miru kada završim još jednu priču.
Slatko, slano, ljuto ili nešto petnaesto?
Slatko – u stomak ubacite sarmu ili punjenu pljeskavicu sa dosta luka, onda začinite velikim čokoladnim mafinom i na kraju prelijete sa dva piva.
Koga smatraš umetnikom življenja?
Držim se Hičkokovih reči da je “život film u kom su izostavljeni dosadni delovi”. Dakle, one koji izostavljaju dosadne delove, uživaju u malim stvarima, stalno čuju muziku u ušima i uvek vam odžepare osmeh.
Odakle inspiracija i ima li je uvek?
Mislim da su inspiraciju izmislili lenji ljudi i oni koji traže opravdanje za neredovnost pisanja. Hemingvej je rekao: “Sve što je potrebno je da sedneš za pisaću mašinu i da krvariš”. Naiđe period kad mogu onako fino da krvarim, kad lepo sve teče i kad je sve crveno. Nekad ne mogu da pustim ni kap. Mislim da to nema veze sa inspiracijom, već sa onim koliko redovno čitam, gledam filmove, slušam muziku, idem u pozorište, bioskop ili na svirke. Koliko razgovaram sa prijateljima i koliko ih slušam. Koliko šetam i posmatram svet i koliko imam vremena za unutrašnji zaron.
Omiljeni crtani junak?
Ukoliko kažem samo Petar Pan, biću zla prema Čičku iz “Čudesne šume”. Dakle, Petar Pan jer ne želi da odraste, leti i ima fin miraz, sa druge strane Čičak Neodoljivi “može sve i vidi sve”.
Ko su mangupi, ko princeze i postoji li 2 u 1?
To su sve one devojčice koje su išetale iz Kaporovog romana “Beleške jedne Ane”. Mirišu na voćkaste žvake i pivo. Sanjaju u boji, zarazno se smeju, sazrevaju, ali ne odrastaju i obično završe sa nekim kretenom.
Može li se od ljubavi prema onome što radimo i konkretno živeti?
Poznajem jako malo ljudi koji zaista rade posao koji vole, a da pritom pristojno zarađuju. Prinuđeni smo na multitasking, na balansiranje između poslova koji nas sa jedne strane hrane u bukvalnom, a sa druge – u duhovnom smislu. Verujem da ukoliko radiš prave stvari, ukoliko se neprestano obrazuješ (formalno i neformalno), da ćeš u nekom momentu dobiti ono što želiš. E, sad da li će to biti u nekoj tamo Americi ili Srbiji, zavisi od toga šta je za tebe život. Većina nas zna da zaradi za život, a ne zna da živi. Novinarska struka me nije nahranila, od marketinga mogu da priuštim finu garderobu i literaturu, ukuse web dizajna tek treba da istražim, ali pisanje me čini živom.
Omiljena odevna kombinacija?
Kao iskusan fešn guru i neko ko prati modu, biću pretenciozna i reći ću da je moja omiljena odevna kombinacija – bela ili crna majica, pocepane farmerice, starke i osmeh. U specijalnim situacijama, volim da nosim plastičnu kinesku krunu i balone. Kad zahladni, moram da se snalazim, pa na ovaj stajling dodajem zagrljaj. Mnogo zagrljaja. Ostatak modnih saveta možete pročitati na mom fešn blogu.
Preporuka za pročitati, poslušati, pogledati?
Shodno novembru mesecu, preporučiću nešto što se odlično slaže uz kuvano vino, deblje čarape, ćebe i miris cimeta. Roman Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“, neki povezuju sa amaterizmom i nečim što nije književnost. Ja povezujem sa jako dobrim kolumnistom koji na jednostavan način piše o velikim stvarima – kao što je život, ulica, ljubav, kuvanje, pas, reka… Tu su i dve knjige norveškog pisca Erlenda Lua „Naivan. Super“ i „Dopler“, jer su intrigantne i zanimljive, čak i onima koji ne vole da čitaju. Kada je muzika u pitanju – Darko Rundek i „Hladno pivo“,
a moj filmski favorit je „Medianeras“. Reći ću samo: urbana samoća, Buenos Aires, ljubav i dvoje ljudi koji se traže u gradu i vremenu u kom je virtuelni svet postao zamena za realan život.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?
Upravo prelistavanje starog leksikona i pitanje:„Šta želiš da budeš kad porasteš?“, na koje sam odgovorila: „Sonja Savić ili Ivo Andrić, ali da se udam za fudbalera“.
Ko je Prijatelj?
Sa njim žickaš nežnost i deliš čak i bezobrazne snove. Slaviš umetnost, slobodu, ustajanje iz kreveta, reku, nebo, reči, putovanja i orgazam. Dišeš i smeješ se. Znaš sve njegove mladeže, ožiljke, visoke tonove i ćutanja, a ipak ga voliš. Kad nisi dobro, zaletiš se u svog prijatelja i ostaneš ceo. Zbog njega si spreman da pogineš u kafanskoj tuči. Prijatelj je ljubav.
Hoće li se ostvariti neki lepi planovi u skorije vreme?
Trenutno smišljamo legalan način za pribavljanje materijalnih sredstava za “Festival Crna ovca”. Reč je o projektu koji je ušao u polufinale konkursa “Superste”, o ideji čiju realizaciju dugujem svim mojim ljudima iz Blacksheep-a. U glavi je i zamisao o ispisivanju rečenica koje bi bile dostojne da se nađu između korica knjige. Dok se ti dugoročniji planovi ne ostvare, završavam web dizajn i radim na jednom intersantnom projektu. Zahvaljujući mom prijatelju Julianu Matejeviću i divnim ljudima iz škole filma “Fokus” kolumna “Kotrljanje uz vetar” će doživeti jednu interesantnu adaptaciju u vidu serije.
Poruka za kraj?
Budi svoja reč!
Fotografije: Miloš Ljubičić
