Jezici i putovanja otvaraju vrata novih svetova
Stigao nam je septembar, vreme je toplo i lepo, a nama posebnu radost donosi činjenica da se ekipa Plezira nakon letnjeg odmora ponovo okupila i udružila sa fantastičnim ljudima kako bismo vas obradovali novim pričama koje sa velikim uzbuđenjem želimo da vam ispričamo. U to ime, u najnoviji leksikon upisala se jedna posebna devojčica koja uobičava da svoje snove nosi u koferima. Reč je o Jeleni Bašević koja nas svojim pričama u trenu ume odvesti na brojna nezaboravna putovanja.
Nešto za početak?
Zdravo umesto Ćao, Hola umesto Hello, Hej umesto Ej.
Ispričaj nam kako su nastali Snovi u koferima?
Naziv bloga nastao je u Madridu dok sam bila na masteru, 2011. godine. Brat i sestra su mi došli u posetu za božićne praznike, a kada je trebalo da naše fotografije spakujem u folder na računaru, pogledala sam u sestrin kofer. Snovi u koferima. U te reči stalo je sve što sam tada osećala. Sreća, nostalgija, ostvarenje jednog sna i bujanje novog života. Tek četiri godine nakon toga odlučila sam da počnem da pišem blog. Tražeći njegov naziv, setila sam se da ni mene, ni moj način putovanja kroz život ništa bolje ne opisuje nego „Snovi u koferima”.
Odakle potiče tvoja ljubav prema jezicima i putovanjima?
Reči su mi oduvek bile važne, uživala sam da ih izučavam kroz gramatiku,da čitam, da analiziram književna dela, da otkrivam moć reči. Kasnije su stigla putovanja i potvdila mi značaj jezika i komunikacije. I jezici i putovanja mi otvaraju vrata novih svetova, novih ljudi i mogućnosti da ih bolje upoznam, kao i samu sebe.
Imala si priliku da se obrazuješ i živiš u španskoj prestonici. Kakve emocije ovaj period budi kod tebe, kako je to iskustvo uticalo na tebe, da li te je na neki način promenilo?
Taj period i dalje živi u meni i vremenom dobija nove nijanse. Najpre zbog ljudi koji su postali deo mog života, zbog obrazovanja i životnog iskustva koje sam stekla. Iako nije uvek bilo sjajno, ostala su samo divna sećanja. Srbija mi je domovina, ali je Španija zemlja u kojoj se osećam kao kod kuće. Madrid je grad u kome sam odrastala i koji sam zavolela kao i svoj rodni Beograd.
Putovanja su jedna od tvojih ljubavi i pasija. Koja destinacija je do sada ostavila najveći utisak na tebe? Planiraš li uskoro još neko zanimljivo putešestvije?
Na mene uvek najjači utisak ostavljaju mala mesta i obični ljudi koje slučajno sretnem. Recimo poluostrvo Pilion je mesto na kome sam donela odluku da pišem blog i koje je na mene ostavilo snažan utisak jer je netaknuto turizmom. Planiram da posetim prijatelje koji žive u inostranstvu: u Tbilisiju, Berlinu, Moskvi, Meksiko Sitiju, dok mi je želja da dobro upoznam Andaluziju i sever Španije.
Pričanje priča u digitalnom okruženju je tvoja profesija. Kako je izgledao tvoj put od pisanja bloga, držanja radionica kreativnog pisanja do marketinga?
Moj blogerski put traje već skoro pet godina, a kreativno pisanje je u mom životu na razne načine prisutno već deset godina, od leta 2008. kada sam upisala letnji kurs kreativnog pisanja kod profesora Zorana Živkovića. Bila sam spremna da letovanje zamenim tom edukacijom jer me je zanimao kreativni proces književnika. Od kako sam počela da pišem blog, bila sam svesna da neće biti dovoljno da pišem, već i da stičem dodatna znanja i veštine, najviše iz marketinga i društvenih mreža. Marketing ili preciznija da budem „content marketing” povezao je sve ono što volim da radim: pisanje, komunikaciju, psihologiju, kreativnost, a uz to idu i veštine prodaje o kojima sam morala najviše da učim. Radionice su došle u momentu kada sam shvatila da sam sazrela, da imam dovoljno znanja, veština i iskustva koje mogu da prenesem onima kojima pisanje i kreativnost u digitalnom okruženju predstavljaju problem, odnosno veliki izazov.
Imajući u vidu da često držiš radionice kreativnog pisanja, šta je po tvom mišljenju najbolji put za rad na sebi? Koliko talenat igra ulogu u odnosu na praksu i stručna usavršavanja?
Talenat je odlična osnova, ali nije dovoljan. Živimo u vremenu koje zahteva da se neprekidno usavršavamo, da učimo nove veštine i da se prilagođavamo inovacijama. Kada prepoznamo svoj talenat, naš zadatak je da ga razvijamo i da to znanje prenesemo drugima koji su spremni za razmenu. Danas postoji mnogo mogućnosti za usavršavanje. Knjige, sajtovi, razne edukacije, događaji na kojima možemo upoznati ljude sličnih interesovanja, sve su to izvori i načini da postanemo bolja verzija sebe. Bitno je da budemo spremni na promene. Rad na sebi je neophodan ukoliko želimo da napredujemo, bilo na ličnom ili na profesionalnom planu, a posvećen rad uvek donosi rezultate, čime god se bavili.
Ko su pisci koje voliš, a koji su uticali na izgradnju tvog stila pisanja?
Neprevaziđeni Ivo Andrić i njegovo gusto tkanje od reči. U poslednje vreme Dragan Velikić i njegov roman „Islednik” koji me je podsetio na lepotu slojevitog pripovedanja. Momo Kapor i njegove priče o Beogradu. Lazar Džamić, veliki majstor eseja. Svaki od njih ima svoj stil pripovedanja, a ono što im je zajedničko je dubina misli iskazanih najjednostavnijim jezikom. Kada je nešto jednostavno rečeno, znači da se iza toga krije veliko umeće.
Kojim jezicima uspešno vladaš, i imaš li u planu učenje nekog novog jezika?
Španski je moj prvi strani jezik, engleski koristim poslovno, ruski sam godinama učila i usavršavala zahvaljujući prijateljima. Samostalno sam učila francuski, a želja mi je da naučim osnove grčkog jer mi je dovoljno egzotičan, a ipak prostorno i kulturološki veoma blizak.
Da li kuješ neke zanimljive planove za ušuškani jesenji period koji nam sledi?
Jesen će biti najpre u znaku radionica, kao i novih neispričanih priča na blogu. Želim da blog i dalje razvijam kao mesto inspiracije za sve one koji su otvoreni za nova saznanja, nova iskustva i razvoj kreativnosti u digitalnom okruženju.
San na čijem ostvarenju aktivno radiš?
Jedan od mojih snova u koferima jeste da objavim knjigu. Sve ove godine pisanja aktivno radim na tome, ali sam svesna da je potrebno još znanja, rada i strpljenja da ona postane stvarnost.
#Plezirleksikon:
Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?
Da, sećam se konca oko zubića i pokušaja da mu pomognem da ispadne. I maminih reči da treba da ga bacim preko krova kuće, što je bilo nemoguće. Draga sećanja.
Slatko, slano, ljuto ili nešto četvrto?
Ljuto nikako. Kombinacija blago slatkog i slanog. Kao recimo, slani sir i suve šljive.
Koga smatraš umetnikom življenja?
Emira Kusturicu. Živeti u prirodi stvarajući umetnička dela deluje mi kao model življenja koji bih jednog dana volela da sledim ili bar isprobam.
Omiljeni crtani junak?
Duško Dugouško. Pametni mangup, šarmantni provokator koji ima rešenje za svaki problem. Ili bar način da ga izbegne.
Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?
Od ljubavi ne, ali ako radimo s ljubavlju i trudimo se srcem onda nam posao donese mnogo više od novca.
Preporuka za čitanje/slušanje/ gledanje?
Za čitanje: Zbirka eseja „Put do jednostavnosti” Milene Jesenske. Iznova je čitam i iznova mi postaje omiljeno štivo.
Za slušanje: Jessie Ware, njen prefinjeno prodoran glas me podseća na to koliko muzika može biti ženstvena.
Za gledanje: Volim da preporučujem španske filmove, a za ovu priliku biram Život je lak dok žmuriš (“Vivir es fácil con los ojos cerrados”) jer je priča o snu koji postaje stvarnost zahvaljujući jednom neobičnom putovanju.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?
Fore mog sestrića koji nema ni dve godine.
Poruka za kraj?
Zar je moguće da je kraj? Ja bih još pitanja iz leksikona! (smeh)
Fotografije: Jelena Cvejić, Maja Mitrović, Marija Šojić, Ivana Bošković, Jovana Piljić, Nadia Rodriguez, Emil Samčević
