Kada se setimo koliko nam je bila antipatična posle pogibije princeze Dajane, s pravom se pitamo kako nam je uspelo da Krunu gledamo sa divljenjem prema kraljici Elizabeti II?
Piše: Nikola Todorić
Serija Kruna je dodatno povećala popularnost britanske kraljevske porodice, jer je prikazana u stilu – sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Sećate se, Oblonski su rastrzani u preljubi i novčanim problemima, Karenjini se razdvajaju u skandalu, pa čak i Ljevinov srećan brak trpi ljubomoru i svađe.
Takvi su i Vindzori.
Nesrećni su u ljubavi, razvode se, imaju dileme, trpe javne sramote, ljubomorni su, nemaju prave prijatelje, vole da popiju. Takav prikaz u seriji, veliki je korak ka približavanju narodu koje je počelo najpre brakom princa Vilijama sa običnom devojkom, a potom i princa Harija sa Afroamerikankom. Bilo je potrebno da prođe više od sedamdeset godina da bi prestolonaslednici dobili slobodu izbora i da se okaje greh nanet kralju Edvardu VIII. Tadašnji premijer Stanli Boldvin zapretio mu je rečima „vlada neće prihvatiti vašu Volis za krlajicu jer iza sebe ima dva razvoda.” Edvard je odmah predložio brak prema kojem bi ostao kralj, a ona ne bi postala kraljica, niti bi neko od njihove dece imao pravo da ga nasledi. Predlog je odbijen. Premijer Boldvin ponudio je tri izbora: da zaboravi na ideju o braku sa Volis, da je oženi i stekne vladu kao neprijatelja, ili da abdicira. Izabrao je treće.
Da bismo razumeli poteze kraljevske porodice opisane u seriji, potrebno je da se podsetimo jedne sudbonosne nepravde koja je sustigla i princa Čarlsa. Ne na nivou vlade, već u porodici, nasilno ga su odvojili od Kamile, jer je poput Volis niko nije želeo pored budućeg kralja. Identitet vladara je od važnosti i neodvojiv je od njegovog braka.
Zbog abdikacije ujaka, kralja Edvarda VIII, Elizabeta je rano počela da stiče identitet vladara. Teško, ali dosledno. Gledajući je uplakanu, princeza Margareta, njena mlađa sestra, predlaže da preuzme obaveze prestolonaslednika, ubeđujući i sebe i druge da da će jednog dana veoma lako vladati. Elizabeti bi prijalo da nastavi normalan život, ali kruna nije nakit koji se poklanja sestri. Nastavila je brzo da uči, kao da je znala da će joj otac umreti mlad i da će sesti na presto sa 25 godina. Odmah je shvatila da mora biti neutralna u politici i prepustiti je parlamentu, a da svoje mišljenje ne iznosi olako, čak ni premijerima. Ovo nisu lični principi, već dužnost.
Oduvek se ponašala onako kako dolikuje. U porodici, nikada nije preuzimala ulogu oca. Veruje u brak iz ljubavi i bila je jedina koja se nije protivila Čarlsovom viđanju sa Kamilom. Princ Filip je pater familias, umni stabilan čovek, pilot, zaljubljen u visine. Često ima ironične i ohole komentare, ali bio je ljubomoran samo na uspehe posade Apola 11. Morao je da ih upozna, ali posle susreta, shvatio je da mu je potrebnija vera od koraka na nekoj od neosvojenih planeta. Dobro rešava porodične dileme, birao gde će se deca školovati, ko će ih, pored njih dvoje, vaspitavati i na kojim vrednostima. Mada, predlog da princ Čarls ode u Vels, na jedan studentski semestar i nauči njihov jezik, bio je kraljičin. Trik je uspeo, simpatije Velšana prema kraljevskoj porodici bile su osvajane.
Kraljica Elizabeta II vam verovatno deluje hladnokrvno. S razlogom, jer je naučena da sakriva osećanja. Kada se jednom požalila premijeru Vilsonu da nije mogla da zaplače videvši grobove dece nastradale u rudarskom selu, odgovorio joj je „odsustvo emocija je za vas blagoslov.” Sposobna je da dobro podnese tragedije, svesna da monarh ne treba da bude histeričan, niti da nastupa uplakan na pozornici tuđe nesreće. Istinska slaba tačka (pored šampionskih konja) bio joj je i ostao Komonvelt. Doživljava ga kao skup zemalja porodično odanih Ujedinjenom Kraljevstvu, jak oslonac u vreme ratova i kriza. I baš tu je Margaret Tačer odlučila da je pogodi, onda kada nije htela da potpiše dogovor zemalja Komonvelta da se Južnoafrička Republika sankcioniše zbog aparthejda.
Gotovo u svakoj epizodi prepoznajemo slabosti Vindzora. Sakrivanje mentalno bolesnih rođaka u sanatorijum, loši odnosi kraljice sa zaboravljenim ujakom, nevolje sa brakom princeze Margaret, njeno opijanje i pokušaj samoubistva, odnos princa Filipa prema majci u kom očigledno „nešto” nedostaje, ljubavni trougao princa Čarlsa, Kamile i Parkera Boulsa, neugodni odnosi prema Dajani, ljubomora princeze Ane na njenu lako stečenu popularnost… Da, Vindzori zaista nisu srećna porodica, ali je vladavina kraljice Elizabete II oduvek bila stabilna, samo zato što ima identitet pravog vladara. Smirena je, prisebna, staložena, strpljiva, tiha, čvrstog držanja. U vremenima neprestanog hladnog rata i velikih političkih problema kroz koje su prolazili Ujedinjeno Kraljevstvo i njena porodica to je veliko lično dostignuće kojem se treba diviti. Iako se ponekad osećala beskorisnom, nikada nije pokazala nijednu pukotinu, jer pukotina bi značila ponor u koji upada i narod. Zato bi njen omiljeni premijer Vinston Čerčil bio srećan, jer je dala novi smisao elizabetanskog doba. To je doba mira. A mir je najskuplja reč u istoriji.
