Savremeni uslovi života u urbanizovanom prostoru negativno se odražavaju na psihofizičko stanje ljudi. Stres i mnoštvo obaveza, postaju deo svakodnevice koja nas pritiska. U potrazi za poslom i materijalnom sigurnošću život na otvorenom, u prirodi i kontaktu s ljudima zamenili smo brzim i nezdravim načinom života u kome nemamo mnogo vremena za vlastite potrebe. O problemima današnjice, životu u velikim gradovima i iskušenjima istog, razgovaramo sa sertifikovanim konstruktivističkim psihoterapeutom, filozofom i socijalnim radnikom, Milanom Damjancem.
Koliko nam kontakt sa prirodom pomaže da razumemo i oslušnemo sebe i svoje potrebe?
Sva živa bića stupaju u kontakt sa sobom i svetom putem oseta i osećaja. Ljudi su tu delimično različiti, pa koriste i reči. Pokušavamo da spoznamo svet tako što ga kreiramo, i rukama i jezikom. Kreiramo svoj ljudski svet, gradove, beton, zidove. Mi kreiramo sopstveni smisao i dajemo mu ime kroz jezik, bilo da je u pitanju profesija ili nešto drugo. Vidimo sebe kroz tu funkciju, kroz funkciju naše profesije ili životne uloge. Nevolja je u tome što naš jezik i naše jezičke kategorije samo donekle obuhvataju naše osete i osećaje. Mnogo toga što osećamo i dalje izmiče rečima. Kada se nađemo u kontaktu sa prirodom, mi smo prinuđeni da ponovo zađemo u taj deo sebe koji smo davno zaboravili. Prinuđeni smo da dođemo u kontakt sa svim onim što se nalazi van onoga što zovemo „svakodnevnim životom“. Priroda nas svim neverbalnim doživljajima sebe i sveta. Priroda nas kroz nove mirise, ukuse, boje, zvuk tišine i kontakt sa drugim živim bićima dovodi i u kontakt sa novim osećajima i osetima i produbljuje naše razumevanje samih sebe. Na neki način, kontakt sa prirodom produbljuje kontakt sa sobom i dovodi nas u kontakt sa našim potrebama izvan gradske vreve i uobičajenih društvenih zahteva. Kontakt sa prirodom takođe omogućuje, ne uvek, ali često, osećaj sigurnosti naspram anksioznosti i strahu koje osećamo pri stalnim promenama koje se odvijaju u ljudskom društvu. Priroda odiše skladom i postojanošću. To nam omogućuje da više budemo u sadašnjem trenutku (iako nikada ne možemo biti skroz „tu“), a manje u percepcijama alternativnih budućnosti i svega što može da pođe naopako. Tada i stupamo u kontakt sa novim potrebama i aspektima našeg bića. U prirodi ostajemo sami sa sobom. U gradovima to ne možemo, najviše zbog tehnologije. Tehnologija nam „brani“ da ostanemo sami sa sobom. Zatrpani smo informacijama i industrijom zabave, te tako zaboravimo i na sebe i na svoje potrebe.
U kojoj meri nam kontakt sa prirodom omogućava da se povežemo sa ljudima?
Kontakt sa prirodom nam omogućuje da uvidimo važnost sadašnjeg trenutka. Tehnologija nas zatrpava potrebom da stalno budemo deo nekih socijalnih dešavanja, bilo kroz komunikaciju, čitanje vesti ili surfovanje internetom. U prirodi možemo biti u kontaktu sa sobom. Dolaženje u kontakt sa svojim potrebama, emocijama, osetima nam omogućuje da ponovo promislimo svoje potrebe i želje, a samim tim i želje i potrebe drugih ljudi. Omogućuje nam da uvidimo i tuđu i svoju perspektivu. Samim tim, kontakt sa drugima postaje uslovljen učenjem da prepoznamo i komuniciramo svoje potrebe i pregovaramo o tuđim potrebama. Pregovaranje postaje uslov kvalitetnih i zdravih odnosa. Promena konteksta i dodir sa prirodom je važan i zbog izgradnje zdravih granica. Ukoliko nam prija isključivo kontakt sa prirodom, a ne sa drugima, to ukazuje da nismo uspeli da se postavimo prema drugima na odgovarajući način. Postoji velika razlika između komunikacije sa prirodom i komunikacije sa drugim čovekom, koji može da odgovori, pomogne, zameri, naljuti se. Naša sposobnost pregovaranja je ono što naš život čini kvalitetnim. Ukoliko smo u stanju da pružimo drugima ono što im treba, i tražimo za sebe od drugih ono što nama treba, a pri tom znamo i od koga da tražimo, onda ćemo se osećati dobro. U suprotnom će nam uvek neživi objekti više prijati od živih subjekata koji mogu da nam kažu i „ne“, koji mogu da učine nešto što nam se ne dopada i ne prija.
Na koji način život savremenog čoveka u urbanim uslovima utiče na njegovo psihičko stanje?
Obeležje današnjice je anonimnost. U malim mestima, ruralnim sredinama i zajednicama, svako je svakoga poznavao i o svakom se nešto znalo. Tako je i danas. Samim tim, više se vodi računa o sopstvenim postupcima i o tome kako će ko proceniti naše postupke, pošto nema anonimnosti. Pravila u maloj zajednici su stoga drugačija, te se bilo kakav moralni prestup kažnjava. Otuda i izraz: malograđanski moral. Sa druge strane, anonimnost koja je prisutna u urbanim uslovima donosi puno lične slobode, ali i visoku usamljenost, što se negativno odražava na psihičko zdravlje. Život u zgradama ili kućama, okruženi betonom i neživim predmetima utiče negativno po psihu pošto nema interakcije. Otuda i toliko okretanje kućnim ljubimcima. Čovek je biće odnosa i interakcije. Nama je potrebno drugo živo biće, čovek ili životinja, da nam ponudi ljubav a i priliku da budemo neko ko voli. Nama je potrebna interakcija sa drugima, potrebna nam je uzajamnost, potrebno nam je da imamo ulogu prema drugima. Urbani uslovi omogućavaju više slobode, ali i veća iskušenja zbog te slobode. Potrebno je izgraditi sopstveni svet i u takvoj sredini. Anonimnost ugrožava bilo kakvu odgovornost i moral. Višak slobode omogućuje veću neiskrenost, baš iz razloga što svi znaju da kazne nema. Priroda još uvek, kao i ruralne zajednice, deluju izopštene iz ovakvog vida slobode od moralne kazne. Zato i jeste važno biti korektan prema drugima, ali i prema sebi. Problem današnjice su visoka nesigurnost, učestalost promena, visoka odgovornost i očekivanja i od života i na poslu, od nas samih. Ova vrsta psihičke napetosti negativno utiče na nas, te se naša potreba za uspostavljanjem kontrole nad našim životom sve više pojavljuje, a zbog učestalih promena nam stalno izmiče. Imamo utisak da smo preplavljeni promenama, obavezama. Ovo produkuje stres kao posledicu visokih očekivanja i stalne jurnjave za stabilnošću i sigurnošću.
Koju ulogu ima fizička aktivnost u održavanju zdrave psihe?
Fizička aktivnost je vrlo važna. Postoji nametnuta dilema o odnosu tela i psihe. Suštinski, to je jedna celina. Briga o sebi podrazumeva i brigu o sopstvenom telu, o fizičkom stanju i zdravlju. Savremeni poslovi često loše utiču na zdravlje zato što uslovi u kojima se odvijaju narušavaju ovu celinu. Ukoliko osam sati dnevno provedemo sedeći, onda to zasigurno nije zdravo i dovodi do lošeg stanja mišića i tela. Potrebno nam je kretanje, pošto je čovek proces, pokret. Samim tim se ne možemo osećati dobro ukoliko zapostavimo taj važan aspekt sebe. Ukoliko na psihičkom nivou osećamo da smo pod pritiskom, da smo preplavljeni obavezama, a ne možemo to da iskažemo rečima, naše telo će to iskazati bolom, bilo u glavi ili pritiskom u grudima ili nogama. Kao što se psihički bol odražava na fizičko zdravlje, važi i obratno. I naše telo je naš organ i sredstvo komunikacije. Ukoliko ono oseća bol, i mi ćemo ga osećati. Ovo pitanje zavisi od prepoznavanja sopstvenih potreba. Ukoliko ih prepoznajemo, znaćemo da je i briga o telu i fizičkom zdravlju jako važna za stanje naše psihe.
Kako biljke u prostoru u kojem radimo i boravimo utiču na naše raspoloženje?
Sve što je živo dobro utiče na nas. Zapravo, na nas najbolje utiče uloga u projektu i procesu života. To znači da nam je potrebno da nekome mi nešto pružimo, da nešto raste, da cveta. Mi osećamo zadovoljstvo kada vidimo da smo nešto doprineli, napravili neku razliku. Biljke nisu izuzetak. One zavise od nas i od toga koliko mi brinemo o njima, a zauzvrat nas ispunjavaju svojim rastom i razvojem. Na neki način, svako bujanje života nas upućuje na proces koji od nas zavisi. Kao što je važno da je soba svetla, kako bismo osetili da život cveta i buja, tako nam je važna i biljka u prostoru. Ispunjava nas osećajem mira i stabilnosti, svrhe i uloge. Sigurnost i ispunjenost su ono za čim tragamo, a savremeni uslovi života su nas preopteretili odgovornošću. Pojednostavljivanje životnih uslova, očekivanja i potreba je zaista lekovito.
Kako boravak u prirodi utiče na ljudsku psihu uopšte, a kako na osobe sklone depresiji i naglim promenama raspoloženja?
Boravak u prirodi je boravak daleko od gradske vreve, konstantne promene ciljeva i zahteva. Priroda predstavlja promenu konteksta. U prirodi možemo biti drugačiji nego u svom uobičajenom životu. Generalno, odmor je odličan indikator kvaliteta našeg života. Ukoliko primetimo da postoji velika razlika između našeg zadovoljstva sobom u našem okruženju i svakodnevnim obavezama i našeg zadovoljstva na odmoru, u drugom kontekstu i sredini, onda je jasno da je reč o nekim problemima koje ne uspevamo da rešimo. Da li je u pitanju naša previsoka odgovornost prema drugima i poslu, loš odnos drugih prema nama, „zatrpanost“ poslom ili nešto treće, tek – potrebno je da se preispitamo. Priroda nam može doneti mir, fokus, drugačiji sadržaj za naše misli i osećanja. Priroda menja kontekst i umiruje naš strah od promene i očajanje zbog rutine pritisaka i problema koje nosi život u velikom gradu. Ukoliko osećamo strepnju i strah, boravak u prirodi će nas opustiti i ispuniti sigurnošću. Ukoliko osećamo očaj zbog ponavljanja standardnih obaveza i pritisaka u svakodnevnom životu u velikom gradu, ukoliko smo stalno pod uticajem smoga i gradske vreve, priroda će nas podsetiti na rast i bujanje života i lepotu stvaranja. Priroda je kontekst koji nam daje fokus i smanjuje stres. A to je dobro i za raspoloženje, i za anksioznost i za depresiju.
Koliko je redovan boravak u prirodi važan za psihički razvoj dece?
Bilo bi lepo da se deca uče interakciji sa drugima još od malena, interakciji sa vršnjacima, sa drugima oko sebe. Decu treba učiti prepoznavanju i svojih i tuđih potreba. Sa druge strane, boravak u prirodi je važan zbog interakcije sa svim drugim živim bićima, a pre svega zbog čistog vazduha, zdrave ishrane i spokoja. Kroz kontakt sa drugim živim bićima i uviđanje životnih procesa, učimo se da ne može sve biti onako kako smo mi zamislili, ali se i učimo tome da je za sreću i spokoj potrebno malo. Dete ne mora odmah da uči strane jezike, da svira klavir ili lepo peva. Dete bi u prirodi, nasuprot tome, moglo da nauči da je važno da se slobodno izražava, misli i oseća, peva, pleše i doživljava svet, a da pri tom poštuje i druge i sebe. Valjalo bi da nauči umeće davanja i uzimanja, a ne samo davanja ili samo uzimanja.
Da li se opšte psihičko stanje ljudi koji su bliži prirodi razlikuje od onih koji žive i rade u urbanom prostoru?
Apsolutno. Visokourbanizovane zajednice, kao što su današnji veliki gradovi, služe bržem povezivanju ljudi u projekat stvaranja većeg profita i ispunjavanja novih potreba. Problem sa potrebama je što se stalno umnožavaju, a stalno nam izmiču. To izmicanje zadovoljenja potreba nas stalno čini nezadovoljnim, a da ne pominjemo uslove života: beton, saobraćaj i, što je najvažnije, hrana i manjak kontakta sa ljudima. U gradu srećemo i previše ljudi tokom dana, ali skoro ni sa kim ne komuniciramo smisleno. Hrana je lošeg kvaliteta i loše utiče na naše zdravlje, pa samim tim i na psihu. U kontekstu manjeg mesta koje je bliže prirodi, pritisak je manji, a sreća i sigurnost bliža. Život u manjem mestu, u prirodi, je zdrav i ne košta. Zdrav život u urbanom mestu košta. I priroda je postala nešto što se pakuje u celofan i prodaje. I od prirode se pravi profit, bilo kroz ogransku hranu, skupe vitamine ili organizovane posete turističkim mestima koje predstavljaju netaknutu prirodu. I zdravlje je, nažalost, postalo privilegija i ne može ga svako priuštiti. Valjalo bi svi da se zapitamo o svojim životnim ciljevima i da shvatimo kolika cena se plaća ukoliko radimo protiv svojih potreba, protiv fizičkog zravlja i svojih kapaciteta.
