Oni nisu ni turisti ni putnici. Oni su bekpekeri, nomadi. Kreću se svetom s jednim rancem, u kome je pretežno oprema za surf. Sve što im je potrebno je sloboda kretanja, sloboda bivanja. Kad nečeg nema – improvizuju i sebi stvore šansu. Kao u filmu „Čokolada”, sele se u skladu s vetrom i godišnjim dobima. Promenom ambijenta ne ukidaju sebe već proširuju. Njihov identitet se ne vezuje za ono spoljašnje: poreklo, materijalni status, diplome – već ono unutrašnje: radoznalost, srčanost, ljubav.
Milica i Ignjat Grujičić, sestra i brat, iz ljubavi prema prirodi, putovanjima i adrenalinskim sportovima, naučili su da voze sve daske za vodu i krenuli po svetu s njima – da uče i druge, i da od drugih nešto nauče. Primer su kako nikad nije kasno da se živi po svojim pravilima, i skoro dve decenije obilaze plaže širom planete, tokom kojih su iskusili nešto čega nema ni u enciklopedijama. Maldivi, Sejšeli, Australija, Karibi, Panama, Tajland, Dominikanska Republika…za njih to nisu samo pečati u pasošu već priče o ljudima sa kojima su delili svakodnevnicu. Sertifikovana internacionalna instruktorka i instruktor za kajtsurf, u kratkom tranzitu, bili su radi da podele delić svog univerzuma za Plezir, iako nemaju društvene mreže za samopromociju.
Ignjat Grujičić
Živ si dokaz da čovek može svašta kada gleda svoja posla. Kako se javila ideja za životom na daskama uz more?
Oduvek me je privlačila voda, krenuo sam sa jedrenjem, pa sam prešao na windsurf i surf, tu sam se navukao, pa je posle došao i kajtsurf.
Koje mesto si maštao da posetiš još u detinjstvu, a onda si ga napokon video?
Posetio sam sve što sam hteo i svako mesto ima svoju čar, koja je uvek sa mnom.
Nekad su moreplovci putovanjima osvajali nove teritorije, šta se danas osvaja putovanjima?
Instagram lajkovi za neke (smeh), a za neke iskustva i ideje.
Ti si više autentični stanovnik planete koji se svugde oseća udobno, nego što si puki putnik. Na koji način praktikuješ život u saglasju sa sobom i Zemljom?
Ja mislim da je najvažniji put unutar sebe, da shvatimo zbog čega putujemo i zašto nismo srećni tu gde smo.
Smatraš li da se na čestim putovanjima zaboravi sve do tada usvojeno ili se naprotiv – još čvršće držimo za ono što znamo?
Mislim da rastemo sa svakim iskustvom i da se to ne gubi.
Nailaziš li često na nerazumevanje kod ljudi koji tvoj stil života tumače isključivo kao ’med i mleko’, zaboravljajući da uz specifičan vid slobode dolazi i velika odgovornost?
Ne, uopšte. Ima nekih koji su srećni sa svojim životom, a drugi bi se menjali sa mnom.
Savet kako ostati dosledan svojoj prirodi u svetu koji ne trpi ljude van šablona?
Naša priroda treba da bude fleksibilna u skladu sa novim spoznajama o životu i o nama samima.
Kako izgleda otići na mesta na kojima te niko ne poznaje i tamo steći porodicu i prijatelje?
Neki put to je nemoguće. Naš mentalitet je prilično drugačiji i često ne možete naći istomišljenika, a u nekim delovima sveta su baš slični nama i začudili biste se koje su nam nacije bliske.
Specifičnosti surf-nomadske zajednice?
To je jedna velika familija gde su svi uglavnom veseli, jer čest kontakt sa vodom i vežba nas čini srećnim.
Koje su najvrednije lekcije koje si uzeo iz neke lokalne zajednice ili pak prirode?
Svako mesto ima po nešto da ponudi, a još više ljudi. Od svakog može da se nauči i to je bolje od ljudi van grada. Grad kao da ima kalup iz koga svi izlaze mnogo slični. Zanimljivije karaktere nalazim na zabačenijim mestima.
Tvoje zanimanje je specifično jer zahteva razumevanje načina funkcionisanja prirode. Može li se reći da si sada ekspert u tome i da bez problema proceniš ćud vremena samo na osnovu blagog nagoveštaja?
Vreme je lako predvideti i uglavnom nema blagog nagoveštaja, već se vidi iz daleka.
Čini mi se da ti smena vetrova i godišnjih doba diktira narednu destinaciju. Da li je to ili nešto drugo ključno za odabir?
Neki put putujem jer pratim sezone, a neki put gde me srce vuče. Ali u retrospektivi, čini mi se kao da smo vođeni uvek na pravo mesto gde najviše možemo da naučimo.
Može li život na moru da dosadi?
Po mom mišljenju, kad život dosadi to nije do mesta nego kad se ne ide napred u životu. Ono što bi naši ljudi nazvali rajom, posle godinu-dve postaje navika i kao da problemi za koje smo mislili da smo ostavili za sobom, kucaju opet na vrata.
Da li je teže uhvatiti dobar talas ili izađi iz talasaste vode?
Zavisi od dana. Ponekad za svaki dobar talas čeka po 50 surfera, a samo jedan hvata, ponekad su talasi toliko veliki da je mnogo surfera strah da pređu zonu gde talasi imaju najveću silu. U nekom metaforičnom smislu – svaki dan biramo svesno ili nesvesno da li smo na dobrom ili lošem talasu.
Postoji li nešto po čemu stičeš utisak da se okeani razlikuju?
Mislim da to više zavisi od mesta i dana. Negde/nekad se osećam kao da me okean miluje, a negde kao da je siledžija iz škole.
Šta misliš – kada prestaje nomadski život?
Po mom mišljenju, kad se nađe mesto i ljudi gde se osećamo super posle par godina provedenih tamo, jer skoro uvek krene kao medeni mesec, pa posle malo skrene.
Milica Grujičić
Izaći iz zone komfora nije za svakoga.
Šta je bio tvoj okidač?
Kada sam završila faks, otišla sam da posetim brata u Dominikanskoj Republici, koji je bio jedriličar, pa posle i kajter, te me je on tamo naučio da kajtujem. Radila sam po kafićima i prodavnicama opreme za vodene sportove, i ostala šest meseci. Čim sam se vratila u Srbiju, počela sam da radim u kancelariji, međutim, posle par godina, ta firma se zatvorila, nakon čega sam imala i neke emotivne i zdravstvene krize; život me je skroz izbacio iz zone komfora. To sve me je podstaklo da otputujem. Imala sam ušteđevinu
i otišla prvo u Kinu na mesec dana, a posle sam bila pet-šest meseci na Tajlandu sama. Tu sam volontirala: na dve organske farme, potom u školi kao asistent nastavnika engleskog, a zatim sam na jednoj farmi koja se bavi pravljenjem kuća od prirodnog materijala: gline, ljuski od pirinča… Kroz ta iskustva vidiš da možeš, da se sasvim solidno snalaziš u ruralnim predelima gde niko ne zna engleski; jedva se sporazumeš ali se sporazumeš. Sećam se kako su mi objasnili na koji način da dođem do šume gde je farma.
Sada mi je prosto čudno kako sam se snašla; stopirala sam neke kamione i kamionete – odvezli bi me do određene tačke gde bih čekala da naiđe neko drugi da pitam. Čekam tako, niko ne zna, svima ponavaljam ime mesta u koje treba da stignem i na kraju sam stigla nekako. Nije bilo neprijatnih situacija, ali uvek postoje ljudi koji hoće da te zafrknu za novac. Jednom smo na Tajlandu našli zajednički prevoz tri bekpekera i ja. Moja destinacija je bila najbliža da me vozač ostavi, ali on je prvo razvozio njih trojicu i iako smo se u startu dogovorili koliko treba da platimo – kada sam ja došla na red da platim i ostala sama, on mi je tražio da platim duplo više. To se može desiti – hoće da te odvoje da ostaneš sam, pa misle da si slabašan, ali samo im pokažeš zube i onda su mirni kao bubice.
Biti internacionalna sertifikovana kajt-surf instruktorka zvuči kul. Koliko je bila zahtevna priprema i polaganje i koliko kolege muškarci dozvoljavaju ženama da budu kul u tom sportu?
Meni nije bilo nešto preterano naporno, jer sam prosto uživala da kajtujem. E, sad, treba da dostigneš određeni nivo veština, da pokažeš da umeš da uradiš neke stvari: kako voziš, da znaš da skočiš, da uhvatiš dasku, da uradiš self rescue, da pokažeš kako predaješ i završiš pismeni test – možda mi je taj test bio težak u odnosu na sve ostalo, u čemu sam uživala. Ne svi muški kajteri, ali dosta njih, gledaju s visine na žene kajterke, pogotovo ako nisu vrhunske sportistkinje koje rade neke sumanute trikove, onda su u fazonu: „vidi ovu ne zna da uradi ovo, a hoće da uči druge”, a u suštini – dovoljno je da budeš ispred nekog deset minuta da bi mogla da ga naučiš; nije to sad neko špansko selo, može svako da nauči. Ponekad čujem muškarce da maliciozno komentarišu devojke koje su instruktorke, kao da je to i dalje muško polje, a onda se svi ućute kad dođe Trina Trej, koja je prvakinja u Estoniji, a jako dobra na svetskom nivou, ili Žizela Pulido, devojka iz Španije, koja ih sve pokosi kad izađe. To su sve mlade devojke koje su počele vrlo rano da se bave ovim sportom. Ne bih da generalizujem i stavljam sve u isti koš; ima momaka koji su stvarno okej, a i ima i onih koji kad pomažu rade to ili patronizujuće ili kada muvaju.
Šta ti je pomoglo da shvatiš da svet nije tako opasno i stresno mesto, već čudesno i puno mogućnosti?
Ponekad mi se učini da može biti opasno i stresno mesto, nije sve baš uvek pesma kad tako odeš negde. Recimo, desilo mi se na Tajlandu da spavam u Bangkoku u seks-hotelima i onda kad zaključam, stavim fotelju na vrata. Posmatraš šta se sve dešava oko tebe i naučiš da budeš „street smart“. Mi ovde nismo naučili to toliko.
Koliko god mi mislili da je Srbija loša, ona je vrlo bezbedna u odnosu na neka druga mesta, na primer Južnu i Srednju Ameriku – gde baš treba da vodiš računa kuda se krećeš, da imaš oči i na leđima, da čuvaš pare. Posebno je opasnije uveče za žene, ne možeš preterano da se krećeš sama, i definitivno moraš više da paziš nego muškarci.
Koja zemlja ti uvek zagolica srce?
Više zemalja, ali bih izdvojila Panamu, zato što sam se tamo i vraćala najviše puta. Sviđa mi se što su ljudi veseli, toplog srca i lako prihvataju druge. Iako svugde ima ksenofobije, pa čak i tamo: zovu te Gringa, zezaju te jer misle da si Amerikanka, pričaju španski s američkim akcentom namerno; pogotovo u sredinama u kojima ima crnaca koji su doživeli rasizam na svojoj koži, pa se onda njihov rasizam, frustracija i zatvorenost obije o glavu nekom belcu. Međutim, u Panami sam stekla mnoga prijateljstva i sredina mi je vremenom postala prilično bliska i draga, tako da mi je prijalo kao bekpekerki da se vratim u neko mesto gde znam ljude i gde se osećam sigurnom, te sam joj se vraćala čak četiri puta.
Po čemu pamtiš mesta? Bojama, zvukovima ili mirisima?
Po svemu navedenom, ali možda ipak najviše po mirisima. To mi je još od malena, da mi se vraćaju neki mirisi, recimo od Hrvatske Frankova kavovina ili cikorija, miris ribe i ribarskog mesta u Panami u kome sam bila. Desi mi se sigurica – ni posao od devet do pet, ni dugogodišnja veza, ni zdravlje, i da ništa ne može i ne mora biti sigurica. S druge strane, kad imaš veliku slobodu imaš i veliku odgovornost. Ponekad i ja ne znam šta je sledeći korak, budućnost je vrlo neizvesna – doduše svima je neizvesna ali na ovaj način je specijalno neizvesna. [smeh] Kao pobedu bih izdvojila to što sam se u srednjim godinama odlučila i odvažila da živim frilenserski normalica život. Posebno mi je gušt što sam uspela da otvorim i mamu da prihvati neke stvari, počevši od najmanjih promena, kao što su začini za jela koje bih joj donosila iz sveta, pa do nekih mnogo krupnijih stvari za koje me je programirala, a ja sam uspela da reprogramiram i nju i sebe, kao na primer da je okej da nekom kažeš „ne”, da postaviš granice s ljudima i da je sasvim u redu da ne budeš produktivan ceo dan.
Kad sam počinjala da putujem, bila sam vrlo stisnuta u početku, ali onda – kada sam videla da mogu da se snađem, da mogu da radim svugde po svetu, da pričam engleski i da se razumem sa svim ljudima – osnažila sam se. Pogotovo kad bih pitala ljude za pomoć i videla da postoje ljudi koji žele da ti pomognu bez obzira na jezičke barijere. Mislim da nas diplome nauče nekim stvarima, ali da smo često gordi zbog njih i smatramo da smo iznad ljudi koji ih nemaju, a istinski žive svoju prirodu i pristupaju životu srdačnije. Mi često vezujemo životni uspeh za diplomu, a ona je stvarno ništa. Potrebno je obazovanje, naravno, ali diplome ipak ne garantuju ništa – ni da ćeš imati para, ni da ćeš biti srećan, a to nas nisu naučili u životu nego smo morali sami da otkrijemo. Fali nam praktično znanje. Često se kroz diplome prave kaste. Na putovanjima sam upoznala ljude koji su odmah nakon srednje škole počeli da rade, a u životu su i mnogo snalažljiviji i više su postigli – gledajući i kroz materijalni i kroz socijalni kapital; dosta su otvoreniji prema svetu, bez predrasuda. Gde god da sam bila, obrazovanje se ceni i često se pored državne škole pohađaju i privatni kursevi, ali se stvari ne nauče dok se ne praktikuju.
Nastavak intervjua pročitajte u letnjem dvobroju Plezir magazina (na 71. strani)
