Nedelja, 12. avgust, leto 2018. Niška tvrđava, Galerija, predviđena za održavanje konferencije. Žamor, gungula, sijaju akreditacije novinara na suncu. Kamermani i snimatelji sa ogromnim rančevima nestrpljivo cupkaju u mestu. Ulaz dobro obezbeđen. Čovek srednjih godina stoji ispred drvenih vrata i proverava da li imamo zeleno svetlo ili ne, na osnovu boje naših narukvica. Mi smo žuti. Štampa. Simbolično, zar ne?
Prostorna soba, pretvorena u medija centar izgleda pristojno, ali kao da fali nešto. Možda oni. Dobro poznati poster ovogodišnjeg Nišvilla prekriva najveći zid u prostoriji. Nekoliko redova stolica, u prvom redu kamermani. Volonteri se vrpolje, proveravaju tehniku, svetlo, sada se treba dokazati. Sat pokazuje da je prošlo 15 minuta od zakazanog dolaska. Stiskam hemijsku i plavi blokčić. On sedi sa foto-aparatom ispred mene i proučava podijum, kako bi napravio što bolji kadar. Ne sumnjam da hoće.
Četvrt veka postojanja
Čuje se škripa. Dolaze. Tu su. Zaista? Prevrćem fioke sećanja i pokušavam da se setim kada sam prvi put zaigrala uz neku njihovu pesmu. Iz prošlosti me budi dobro poznati glas Paka Baliarda koji se zahvaljuje na tečnom francuskom jeziku. On je tu. Virtuoz. Mag španske muzike. Sin Rikarda Baliarda, poznatog pod imenom Manitos De Plata (Ruke od srebra). Čovek kome se divio veliki Pablo Pikaso, zahvaljujući kome je flamenko ušao na velika vrata.
Pako deluje stidljivo, ali ne uplašeno. Njegovi odgovori su kratki, ali odlučni. Iskreni i pomalo dečiji, ali u onom najpozitivnijem smislu. Priča o iskustvu iz Bugarske. Gde god da su, publika oberučke prihvata njihove pesme. Neverovatno. Voli nas, kaže to pomalo stegnuto, ali sa osmehom. Ima nešto u vama, dodaje na kraju. Ima te energije, zapravo to i prepoznaje i povezuje sa njihovom energijom. Na pitanje gde nalaze inspiraciju i nakon 25 godina postojanja, sa 15 izdatih albuma i jednim koji će izaći do kraja ove godine, Pako odgovara u sekundi. U korenima. Oni su nomadi, naviknuti na lutajući život. Svu inspiraciju crpe iz tradicije.
Tu je i Fred Breton, klavijaturista benda. On je otvoreniji, smeška se. Srećan je jer je tu, oseća pozitivne vibracije, raduje se večernjem koncertu. Oči su mu krupne, ima rupice dok se smeje. Osećam neku ležernost u njegovom glasu. Dok govori spisak pesama, koje su nam pripremili onako otvoreno i spontano, hvatam pogled. Pako se nadovezuje i objašnjava da često sviraju i one koje nisu planirali. Da li će odsvirati i nešto iz opusa Šabana Barjamović? Ne zna. Samo kratko odgovara da će nešto ostati i kao iznenađenje.
Ali šta je to što njih izdvaja od ostalih? Koji je to poseban dodatak, začin koji ih drži na okupu svih ovih godina? Jake emocije. Bend je zapravo jedna velika porodica. Dve rođačke porodice, Rejes i Baliardo sa juga Francuske, sastale su se jedne noći i ostalo je istorija. Za njih svađe ne postoje. « Mi jedemo, spavamo i sviramo zajedno », objašnjava Pako. A najbolji dokaz za to jesu upravo sve ove godine sviranja i pevanja. A muzika? Muzika im je u krvi. Ona je njihov život.
Dok prilazim klavijaturisti i pružam onaj plavi blokčić sa pitanjima, pokušavajući da pronađem beli papir za autogram, ne mogu a da osetim neku milinu. Pričamo na španskom, oduševljen je što se španski priča u tolikoj meri i na našim prostorima.
Festival zatvaraju Kraljevi
Vest da će baš oni zatvoriti jedan od većih festivala u našoj državi kada je reč o džez muzici podigao je naš učmali narod na noge. Komplet karata za Nišville mogli ste da uzmete još u januaru. Interesovanje je raslo iz meseca u mesec, jer ipak su to bogovi flamenka koji svojom muzikom stvaraju čuda. Njihove pesme i dalje osvajaju plejliste i publiku svih starosnih doba. To su i dokazali ovim koncertom na džez festivalu u Nišu. Nišville iz godine u godinu okuplja renomirana imena iz džez sveta, ali i pravaca sličnih njemu. I pored svih finansijskih poteškoća sa kojima se suočava, odoleva i budi se u osmom mesecu kalendarske godine. Tako je i ove godine okupio zanimljive muzičke ekipe, a za poslednji dan sačuvao njih, kraljeve koji vladaju scenom skoro četvrt veka.
A su manera
Sve je popunjeno. Stojim pored kamenog bloka koji jednim delom drži celu pozornicu. Na bini pored neka laganija muzika. Ne mogu, a da se ne zapitam kako je i toj grupi koja nastupa pre Velikih. Da li imaju tremu? Kod mene sve ključa. Okrećem glavu levo – desno, cupkam. Oči širim, sva sam na note. Doslovno.
Tajac. Tama. Pale se reflektori, jedan po jedan. O da, stigli su. Kraljevi su se spustili na scenu. Na nekoliko pedalja od mene, od nas. Posmatram kako drže gitaru, posmatram im prste koji miluju stare strune, stvarajući dobro poznate taktove. Ovacije rastu. Svi smo na nogama. Ramena sama kreću da se mrdaju, dok noge već plešu u ritmu flamenka.
Ne me quitte pas odsvirana je čarobnim štapićem. Oni nisu svirali, oni su plesali sa instrumentima. Djobi Djoba, Volare, Bem bem Maria – i note lete i ispunjavaju prostranstvo.
Svaki njihov pljesak rukama jeste novi ton, novi ritam, novi pokret, nova emocija. Da je zaista tako govori vam popunjena poljana gde, što bi naš narod rekao, iglu nisi mogao da udeneš. Stislo se i mlado i staro, jer ipak je to muzika iz duše.
Kraljevima se na samom kraju priključio i unuk muzičara Fejata Sejdića, Nebojša Sejdić sa svojim trubačkim orkestrom. U zajedničkoj izvedbi sa Gipsy Kingsima izveli su Djobi Djoba.
Gran-pri nagrada za fuziju džeza sa drugim stilovima
Nakon svih ovih godina Kingsi ostaju verni kubanskim i latino ritmovima. S tim što se ne zadržavaju samo na tome. Danas je to neka fuzija stilova, pa ima i elemenata gipsy jazz-a, flamenka, rumbe, sambe, te je publika igrala i salsu uz dobro poznate stihove Bamboleo i Volare. Za tu neverovatnu fuziju džeza sa drugim stilovima dobijaju gran-pri statuu Šabana Barjamovića, najveću festivalsku nagradu. U čast slavnog kralja romske muzike, Kingsi su izveli Šabanovu omiljenu pesmu Frenka Sinatre – My Way, ali u svom aranžmanu – A mi manera. Čiste i iskrene emocije ispunile su pozornicu još jednom te noći.
Satnicu sam naučila još pre nekoliko nedelja. Znala sam da je kraj, jer je predviđenih sat vremena i 15 minuta isteklo.
Magija je tu
Magija (ni)je prestala. Neki su krenuli ka drugim binama. Neki su ostali zarobljeni, tu na poljani, sabirajući utiske. Bilo je i onih koji su i dalje imali zbunjena lica, pitajući se da li je sve bilo san ili java. Pokušavam da shvatim šta se desilo dok se krećem u pravcu izlaza. Ovog puta idem za masom, ne izlazim kroz backstage. Neću da kvarim doživljaj. Kadrovi su tu, slike, snimci i reči:
no hay porque hablar, ni que decir
ni hay que llorar, ni hay que fingir
puedo llegar hasta el final
a mi manera
Kingsi su ovaj nastup najavili rečenicom da će muzika osvojiti planetu, i moju planetu su sigurno osvojili!
fotografije: Miloš Bjelica
