I dok mnogi samo sede i mirno posmatraju propadanje naše muzičke scene, gunđaju, ljute se i kritikuju, tu su i pojedini svetli primeri koji svoje nezadovoljstvo kanališu na najbolji mogući način i stvaraju nešto jako dobro, moćno i bude svima nama nadu za bolje sutra u svakom smislu. Jedan od takvih ljudi je i moj današnji sagovornik, Nenad Marić, ljubiteljima dobrog zvuka poznat pod umetničkim imenom Kralj Čačka
Avatar je tvoj prvi studijski snimak, a urađen je i odličan spot i očekuje se album. Zašto smo ovako dugo čekali na tvoj prvi album kada se kao Kralj Čačka pojavljuješ već desetak godina, vreme za koje je odabrana publika mogla da čuje tvoju muziku i odlično je prihvatila?
Mnoštvo je razloga, da ne nabrajam sve, jednostavno nije bio momenat da se desi snimanje, s druge strane više sam se bavio pisanjem pesama. Trenutno sam u procesu rada na albumu i ne puštam ga da izađe dok ne postane onakav kakav sam mu rekao da postane. Drugim rečima, snimanje albuma je suptilan i složen proces, zavisi od dosta faktora, najviše ljudskog, treba uhvatiti trenutak…
Moj Avatar, Deda Mraz je mrtav, Živi leš i još mnoge druge tvoje pesme bi bez problema mogle da budu himne naše generacije i verujem da će se ljudi u njima mnogo više prepoznati nego u nekim uvezenim, prepevanim pesmicama naših turbo folk pevača koji pune stadione. Šta je po tvom mišljenju razlog tome? Ne prija nam istina ili su nam uši previše oguglale na zurle, „trilere“ i ostale propratne elemente turbo folka?
Po mom mišljenju, turbofolk kao samo jedan segment specifično niskog stanja duha je uvek postojao, prisutan kao nekakav virus u raznim oblicima ljudske delatnosti i uvek će ga biti. Problem je velika prisutnost takvih stanja u svemu i vrlo mali prostori za različito, drugačije, kulturnije, sadržajnije, smislenije, uzvišenije… Mediji uveliko prave takvu sliku, služeći se poznatim mehanizmima obmane, čast izuzecima. Stvar ide do debiliteta i ne vidi joj se kraj. Samo pojedinci sa glavom, imaju potrebu za drugačijim, ozbiljnijim sadržajima, izražavanjima i uvek su u manjini, stara priča, ništa novo, hleba i igara, sve se već zna i po ko zna koji put ponavlja. Uvek je bilo lakše, udobnije i sigurnije u masi.
Verovatno ti je ovo pitanje već dosadilo, ali moram da te pitam budući da će mnoge čitaoce intrigirati ime Kralj Čačka. Da li je „Kralj“ kao deo tvog umetničkog imena neka metafora ili si nešto drugo imao u vidu kada si birao ime? Ljubitelji Elvisa bi rekli da je Kralj samo jedan. 🙂
To ime je više kao neki čudan rebus koji može da ima mnoštvo značenja. S pravom mu oduzimam političko i geografsko značenje. Kralj je vladar, a Čačak je dobio naziv po turskoj reči i znači blato. Ovladati sopstvenim blatom bi bilo jedno od čitanja, u isto vreme i poruka. Mislite o tome.
Pre nego što smo te upoznali kao Kralja Čačka svirao si u bendu „Disko Klackalica“. Kako se u međuvremenu tvoj muzički izraz menjao i da li danas osećaš da si se pronašao?
Još uvek se pronalazim i tražim i to je neprekidan proces. Stvari koje sam upio, koje i dalje upijam, menjaju se, menja se odnos prema njima, itd. Prošao sam dug put, a i dalje prolazim upoznavanja, otkrivanja razne muzike koja može da se čuje. Od rock and rolla, bluza, gospela, preko jazza, chansona, narodnih muzika, raznih kantautora i ostalih pravaca, da ne nabrajam. Putovanju nikad kraja samim tim i lutanju, nalaženju, gubljenju i potrebi ka ponovnom otkrivanju i pronalaženju.
Po profesiji si slikar. Kako se ove dve umetnosti, muzika i slikarstvo prepliću u tvom životu i utiču jedna na drugu?
Onog trenutka kada sam počeo da sve što se naziva umetnošću posmatram isključivo kao stanje duha a ne prvenstveno umetnosti, istog trenutka se otvorilo novo polje razmišljanja i delovanja. Slika treba da ima više muzike da bi postala slika, a muzika više slike da bi postala muzika, to je međusobno prožimanje, unutar, za ishod koji je krajnje neizvestan i na kraju krajeva postaje nebitno da li je u ovoj ili onoj formi, pravcu ili oblasti. Zapravo, osećanje razapetosti između reči, zvuka i slike konstantno je prisutno i kao odgovor tome, sve što radim i u šta se upuštam jeste pokušaj štimovanja, balansiranja između sve tri senzacije što pesma kao forma omogućava.
Muzički kritičari tvoj stil opisuju kao mešavinu džeza, rokenrola i bluza a oseća se pomalo i uticaj folka, mnogi te nazivaju srpskim Tom Veitsom… da li te ova poređenja i pokušaji da te svrstaju u neku kategoriju nerviraju ili uživaš u toj slobodi koju si sebi ostavio da tvoja muzika može biti sve ono što neko u njoj prepozna i oseti?
Ne nerviraju me, ionako smo duboko zagazili u vreme reciklaže. Korpa je prepuna. Tačno je da se koristim već otkrivenim stvarima koje nanovo otkrivam ali u isto vreme pokušavam da sve to provučem kroz nekakav filter, da dobijem nešto drugačije da ne kažem novo jer odavno ništa nije novo, načini se menjaju, možda tek postajemo novi ako postajemo… Ne znam koliko mi to uspeva ali svako ima pravo na asocijacije, projekcije i poređenja, tu se ne mešam čak mi je i drago da čujem što različitija misljenja i doživljaje.
Tvoji tekstovi su veoma realistični, oseća se da si iskren i da govoriš o našoj svakodnevici poput hroničara pa ipak uprkos izvesnoj dozi sete, oseća se neki optimizam i humor u celoj toj našoj sumornoj stvarnosti. Kako si uspeo da izvučeš taj optimizam na površinu?
Moguće da sam pokušavajući da kroz pesme objasnim, rešim nekakve probleme, dodirnuo i optimizam ali nije na meni da sudim o tome, prosto nemam potrebnu distancu. Opet, optimizam ne ide sam, to je gorivo za napred, za vrednosti, pesimizam kad ostane sam pati za bar malo optimizma…
U jednom intervjuu si pričao o tome kako je situacija ovde za alternativne muzičare prilično komplikovana u svakom smislu i kako svaki rad podrazumeva puno improvizacije i snalaženja sa onim što vam je u tom momentu dostupno. Da li i dalje misliš da vam ti nemogući uslovi daju neki poseban šmek i da iz tih „bezizlaznih“ situacija nastaje umetnost ili se nešto u međuvremenu promenilo?
Da, nedostatak uslova ako ne uspe da blokira onda često dovede do nekih novih rešenja, ali nije pravilo. Često se desi i suprotno da zafale ozbiljniji uslovi ali ne vredi kukati. Radimo sa onim što imamo, što je dostupno, uz pomoć prijatelja, sa onim što skupimo.
Kada govore o tebi mnogi pričaju ne samo o tvojoj muzici već i o tvojoj ličnosti i pojavi. Da li si svesno stvarao taj „kraljevski“ kult praveći male, intimne svirke, birajući potpuno drugačiji put u vremenu You Tuba i društvenih mreža?
Ne, kod mene je sve išlo naizgled stihijski, intuitivno, nikad nisam jurio da sviram, ljudi me zovu ovde, onde. Društvene mreže su dobre do one tačke da se predstavi, najavi, podeli ono što je urađeno. Iako često izgleda kao kakofonija ali stvar bi bila možda mnogo gora bez You Tuba i ostalih mreža. Što se tiče kulta i mita, mislim da ljude privlači upravo suprotno mada sama bina, pozornica, scena, stage itd. Poseduju arhetip kultnog, mitskog, to je neizbežno ma koliko išli ka demistifikaciji, zapravo nemoguće je kontrolisati.
Moram da se vratim na tvoje muzičke uzore ali i uticaje uopšte. Šta je po tvom mišljenju najviše uticalo na tvoju muziku danas?
Uticalo je sve ono što sam uneo u sebe, nešto više, nešto manje, reči, slike, zvuci tj. literatura, vizuelne umetnosti, filmovi, muzika, ljudi, život. Autori poput Bob Dylana, Captain Beefhearta,Tom Waitsa, Leonarda Cohena, Nick Cavea, Johny Casha, Muddy Watersa, Howlin Wolfa, Jacques Brella,…
Kako vidiš domaću muzičku scenu? Koji su to još kraljevi i kraljice među nama za koje možda nismo čuli ili obratili pažnju na njihovu umetnost, a trebalo bi?
Ima dosta dobrih autora, bendova, da ne nabrajam, svi oni koji dišu vazduh svojim plućima, ljudi stvaraju, izražavaju se i to je važno, svima treba više smislenijeg prostora, neko bi trebao sve to da prati, podrži, arhivira, stvara bolje uslove, zdraviji stvaralački ambijent. Bez domaće muzičke scene, užas bi bio još veći, gotovo nepodnošljiv, treba je negovati.
Foto: Stanislav Milojković, Pablo, Jelena Jež
