Da li zbog umetnosti treba uraditi baš sve?
piše: Nikola Todorić
Žan Tingli bio je švajcarski vajar. Njegove kinetičke umetničke mašine poznate su kao metamehanika. Proširile su uticaj, značaj i značenje dadaizma čak do kraja 20. veka. Bio je savremenik Kurta Švitersa, koji je započeo pokret „merc“, nazvan po nemačkoj Komercbanci, s njegovog prvog kolaža, sastavljenog od oglasa za ovu banku, a kasnije je koristio otpatke, tačnije, antimaterijale, poput smeća i svega što bi sakupio po ulici ili pored puta. Oslobodio se svih okova u umetnosti toliko verno, da je katedralu u kojoj se venčala njegova ćerka potpuno okitio otpacima.
Tingli je tome dao drugačiji smisao. Pravio je samouništavajuće skulpture. Jedna od njih eksplodirala je u pustinji u blizini Las Vegasa, a sve kako bi pokazao svoju ogorčenost prema prekomernoj proizvodnji nepotrebnih stvari. Utvrdio je ideju o pomeranju mašina, inspirisan industrijskom revolucijom 20. veka. Dokazao je, poput Dišana, da „ništa” može da bude „nešto”, a to „nešto” – cenjeno umetničko delo. Ali, ovo nije priča ni o Žanu Tingliju, niti o Kurtu Švitersu. Ovo je priča o njihovom obožavaocu Vimu Delvojeu, belgijskom neokonceptualisti, umetniku kontroverznom ne u tabloidnom, već u pravom smislu te reči.
Vim Delvoje nije nostalgičan prema svojim idolima. Jednostavno, smatra ih interesantnim i posebnim, dovoljno inspirativnim da brže odraste i postane još kontroverzniji od njih. Dovoljno je bilo da izvede projekat Kloaka pa da mu zauvek poverujemo da je drugačiji od ostalih.
Pokušajte da zamislite veliku digestivnu mašinu kao umetničko delo. To je Kloaka, najkraće opisana. Osam godina je Delvoje radio na ovom delu i neprestano se savetovao s timom gastroenterologa.
Instalacija hranu pretvara u izmet i prikazuje proces varenja. U tom velikom mehanizmu, hrana se ubacuje u dugačku providnu posudu nalik ustima, „vari” se u brojnim mašinskim „stanicama”, to jest, staklenim posudama, i završava u cilindru, kao tvrda materija oslobođena tečnosti. Mašina nema apsolutno nikakvu svrhu osim redukcije hrane u otpad, pa je postala simbol bizarne umetnosti. Ipak, tako neprijatna instalacija prikazivana je u brojnim muzejima, institucionalizovana je i ima svoj tim stručnjaka za održavanje rada i čišćenje.
Šta je najzanimljivije kod Kloake? To što je pokazala razlike među narodima. Na primer, u Lionu, posetioce je interesovalo samo šta mašina „jede”, a Nemci su govorili: „Kako se usuđuje, baca se hrana, a toliko ljudi umire od gladi!” Sama ideja trošenja hrane bila je šokantna i u drugim evropskim zemljama. Beč je dokazao da je u njemu živeo Frojd – svi su govorili o gastropsihologiji i prisećali se gde su sve kao deca trčali u nuždi.
Uopšte nije preterano kada se kaže da je Delvoje umetnik društva spektakla. Tetovirao je leđa momka koji je pristao da proda svoju kožu. Dve godine, četrdeset sati rada, i momak Tim Štajner postao je umetničko delo. Dobija honorar i šarmira publiku gde god da se samoizlaže. Čak i u Tasmaniji.
Gostovanje u Hobartu, u Muzeju starih i novih umetnosti, trebalo je da traje nekoliko sedmica, da bi na kraju publika tražila još, kao na koncertu Rolingstonsa. Timu nije teško da sedi nepomično osam sati, niti ga je bilo teško nagovoriti da proda svoja leđa. Očekivalo se samo da bude skoro uvek spreman za izlaganje, što mu takođe ne pada teško, jer je egzibicionista. Nije oklevao čak ni kada mu je Delvoje rekao da će ga tetovirati, kao što je prethodno učinio sa svinjama uzetim iz klanice. A sve to, verovali ili ne, pod izgovorom da su takvi radovi kritika savremene umetnosti, a ne vređanje ljudskog dostojanstva, jer je Tim dobrovoljno pristao na sve. Možete ga iznajmiti ili preprodati, a njegova koža će posle smrti biti nečije „platno” na zidu.
Čak se već dugo razgovara o načinu na koji će umreti i postojanosti tetovaže usled nekog kožnog oboljenja. Cena će padati ili rasti u zavisnosti od dijagnoze, kroz deset, dvadeset ili trideset godina. Dok se to ne dogodi, Tim uživa da bude na pijedestalu u muzejima. Tada se oseća superiorno, verovatno zamišljajući da je Polikletov Dorifor, i ne sluteći da je njegov život zastrašujući iako ništa ne mora da uradi protiv svoje volje. Ukoliko je izložba zakazana, a ne oseća se dobro, može da ostane u skupom apartmanu hotela sa pet zvezdica i jede kavijar.
Kada je film Čovek koji je prodao svoju kožu, tunižanske rediteljke Koter ben Hanije, nominovan za Oskara za najbolji strani film ove godine, nije bilo sumnje da je inspiracija pronađena u Timovoj sudbini. Radnja je promenjena samo u jednom, ali važnom detalju. Čoveku koji je prodao svoju kožu na leđima je istetovirana šengenska viza, simbol slobode svakog sirijskog izbeglice poput njega. Kako bi dospeo do Brisela, momak Sam Ali takođe je dobrovoljno pristao da bude iskorišćen. Sve je u kontekstu eksperimenta i prilagođavanja čoveka savremenom svetu, opasanom graničnim zidovima. Umetnost i trgovina se nekontrolisano kreću, ali izbegli ljudi to ne mogu. Živimo u mračnoj eri, pa ne bi trebalo da vas iznenadi što je jedan emigrant pristao da mu od kože naprave platno i prisvoje ga. Kao i u stvarnosti, i u filmu počinju da se održavaju gnevne rasprave o ugrožavanju ljudskih prava, udruženja za prava izbeglica pobesnela su, demonstranti se okupljaju i protestuju. Delvoje je, budući ozloglašeni provokator, iskorišćen kao motiv, ali je filmska priča u svom smislu otišla dalje. Osim kritike društva, ona zadire i u složena geopolitička pitanja, da bi se završila umetničko-mafijaškim dogovorom između Sirijca i vlasnika njegovih leđa. Kao i Tim, i on je živa skulptura, a šengenska viza simbol je okrutnog, zatvorenog kapitalističkog sveta, u koji se ulazi na svakojake načine, da bi se iz njega izašlo tek pred penziju.
kadar iz filma Čovek koji je prodao svoju kožu
Vim Delvoje bezobziran je i neustrašiv. Da nije, ne bi ni bio inspiracija za film, niti bismo raspravljali o tome da li je baš sve to morao da uradi zbog umetnosti. Korak je ispred ostalih, njegovi radovi ne mogu se lako izvesti, niti svako ima petlju da proba stvari u kojima se on okušao. U tom smislu, Delvoje se divi umetniku Tomasu Šiteu, čije su neprijatne, zlonamerne, a ponekad i uznemirujuće skulpture, simbol neoliberalnog temperamenta. Jedna takva, Hotel za ptice, stajala je na Trafalgar skveru, kako bi ironično konačno rešila noćnu moru svakog gradonačelnika Londona – bezbroj golubova napadača na bistu slavnog admirala Nelsona.
Delvojeove skulpture odlikuje neuporedivo više znanja i veština, pre svega u izradi čelika, što se vidi na njegovom Kamionu za cement. Skulptura je izrađena od nerđajućeg čelika i liči na arhitektonsko delo. U pitanju je gotska katedrala u obliku teretnog kamiona. Količina detalja zapanjujuća je i treba odati priznanje za ovakav projekat – autor je spojio dva nespojiva stila i oblika, jer koja katedrala ima građevinski oblik kamiona?
I to nije sve. Vim Delvoje osmislio je novi način izraza – pokretnu živu skulpturu. Amblemi i logotipi tetovirani na koži uginulih, a kasnije i živih (uspavanih) svinja, kao i, još kasnije, Madona na leđima Tima Štajnera, postali su razlog za rasprave o ekonomskim i socijalnim pitanjima, izvan umetnosti. Ako je kasica prasica za siromašne, onda je njegova istetovirana svinja za bogate. Delvoje se nije obazirao ni kada mu je belgijsko udruženje za zaštitu životinja zabranilo da radi. Preselio se u Kinu i nastavio da tetovira svinje u anesteziji, na farmi u blizini Pekinga. Svinje su živele pod zaštitom, tretirane kao umetnička dela, i da imaju ljudsku osobinu ljubomore, ostale bi se svakako pobunile zato što nisu privilegovane.
Pored svih životinja, Delvoje nije slučajno odabrao svinju. Ona je u isto vreme voljena zbog ukusnog pečenog mesa i prezirana jer se smatra prljavom životinjom. Namerno, da bi prkosio, Vim Delvoje izložio je svinjske kalupe prekrivene svilom u Kraljevskom muzeju lepih umetnosti u Briselu. Skulpture predstavljaju svinje u lavovskom sedećem položaju. S velikim zadovoljstvom istakao je sličnost i razliku između dve životinje, jer se obe pojavljuju na polju heraldike, bez obzira na to što je lav kraljevska, a svinja paorska životinja. Žive svinje napravile bi veliku pometnju u muzeju, ali su ove od tkanine postavljene u dvorani starih flamanskih majstora, a Delvoje se potrudio da pronađe orijentalnu svilu identičnu onoj koja se vidi na jednom Rubensovom platnu. Tako je prikazao spoj umetnosti i zanatstva, nauke i tehnologije, Istoka i Zapada. Prošlosti i budućnosti. I on je flamanski majstor – majstor za povezivanje kontradiktornih pojmova, majstor preusmeravanja razumevanja savremene umetnosti.
