Pre nekoliko dana završen je kratak film Stranger u kome su se u glavnim ulogama našli naši glumci Dragan Mićanović i Bane Trifunović. Film je sniman u Varšavi i prati ga muzika srpsko-španskog dua No Hay Banda. Tim povodom, pričali smo sa Đorđem Ivanovićem.
Možeš li da mi ispričaš kako je nastao projekat No Hay Banda?
Pre svega, dozvolite mi da vam zahvalim na interesu i ljubaznosti vašeg poziva. Aplicirao sam za mesto na master programu u Varšavi „Društvo/Politika” – na programu koji je organizovala Poljska akademija nauka zajedno sa Lankaster Univerzitetom iz Britanije. Otišao sam da završim dve godine studija za jednu, smatrajući da ću provesti jednu godinu života između knjige i fakulteta. Došao sam u Erasmus kuću i upoznao sam predivne ljude. Bio sam siguran da će biti neizostavni deo mog identiteta i prošlosti. Adrian Gallardo Simon je bio jedan među tim ljudima. Za mene je živeti tu godinu svog života značilo živeti umetnost. Mislim da period blokade u pisanju nikada nije bio odsutniji nego tada. Intenzitet kojim je svako od nas živeo nije doneo zapostavljene studije koje su nas tu dovele. Moja sumnja je da je to bilo delom i poštovanje prema uzroku našeg sastajanja. Adri, inženjer sa tempom flamenka iz Kadiza, i ja počinjemo sa akustičnim svirkama. Svirali smo od Los Delinquentes do Chet Faker-a, i čula nas je drugarica koja je pevala prateće u 8-Ball studiju, odakle je i prvi producent čiju smo podršku dobili, Pawel Szybinski, koji nam je dozvolio da vikendom radimo na snimcima svojih demo pesama u njegovom studiju. Simultano, stupio sam u kontakt sa Mirkom Lukovićem, producentom, i time smo zaista dobili nekoga ko će ne samo razumeti šta želimo da postignemo zvukom, nego i osećati to na načine koji su postali sastavni deo muzike koju želimo od svojih instrumenata i života.
Ovo nije tvoj prvi izlet u muzičke vode. Koliko se ovaj projekat razlikuje u odnosu na ono što si dosada radio i po čemu je poseban?
Ovaj projekat prvi okuplja različitost pesama koje volim. Po prvi put ne osećam da formi u kojoj sam se našao nedostaje prostora za žanr koji volim ili za mišljenje u koje verujem.
Spot za pesmu „Too much is better than enough“ je za kratko vreme privukao pažnju na Jutjubu. Kako je došlo do realizacije ovog prvog spota?
Osećali smo kao što i dalje osećamo, da ove pesme možda mogu da zaključaju trenutke koji su se prebrzo događali, i na našu sreću, dobili smo i podršku, prvo Akademije Filma, a potom i počasne bivše studentkinje Akademije Filma u Vašravi, Lulu Zupšinske, za čiju smo saradnju bili veoma zainteresovani, i ona je veoma spontano fantazmagorijama koje smo sačuvali učinila čast bezuslovnošću, svojom režijom i filmskom ekipom.
Da li ste imali prilike da nastupate u ovom sastavu, kakve su reakcije publike kada vas slušaju uživo?
Dosadašnje iskustvo se odnosi samo na akustične svirke, ali ozbiljno razmišljam o tome da li je možda baš to način da ostvarujemo učestali kontakt sa publikom. Želimo da pesme dobiju svojstveni oblik za nastupe i to ćemo morati da testiramo probama u različitim sastavima. Ipak, siguran sam i da nećemo zaboravljati ni na trenutak u međuvremenu koliko je prisna atmosfera koja se može postići akustičnim putem. Publici u Varšavi smo bili simpatični, rekao bih. Čini mi se da nijedan nastup ne može biti loš ako imate ljude koji toliko uživaju u tome što rade.
Povod za naš razgovor je nedavno objavljen filmić Stranger, koji prati tri nove pesme. Film je režirala Lulu Zupšinska, a u njemu su se našli Dragan Mićanović i Bane Trifunović uz Rožu i Hanaj. Šta možeš da nam kažeš o filmu?
Meni je pre svega drago da je ova ideja naišla na podršku ljudi koje lično smatram izuzetnim. Ideja je bila od početka tretirati pesme kao poglavlja, jer se slika stvarno preplitala sa zvukom u ranim fazama izrade. Posve mi je drago što je projekat prošao kako zamisli retko prolaze, a to je onako kako ste zaista zamislili. Osećao sam da bi trebalo snimati sa Poljskom ekipom u Beogradu, da su likovi Baneta i Dragana pristajali zvuku najbolje, da su likovi Rože i Hane bili neophodni, i ne mogu reći da lično nisam bio uporan u tome, ali bila bi laž reći da nije bilo sreće u tome jer su i nahođenja i ćudi stale na moju stranu. Tu je vera izdavača, Lampshade Media, Altitude 77 video kompanije koja je dozvolila priličnih resursa, Hotel Crystal nam je izašao u susret, Madeleine ketering, i najpre bih rekao hvala, svima koji su nas podržali i dozvoljavaju nam da nastavimo da koketiramo sa nekim vizijama koje smo uskladištili među ovim pesmama.
Zbog čega je Varšava odabrana za snimanje?
Varšava je uistinu bila i praktična, ali pre svega je bila poželjna. Forma je tamo počela, i gde god se kretala, definiciju sebe će uvek nalaziti u Varšavi, rečima jednog Srbina i jednog Španca.
Kako je došlo do saradnje sa Mićanovićem i Trifunovićem, kako je proteklo snimanje i kakvi su vaši utisci?
Njih dvojica su neverovatni. Obojica su neverovatno pristupačni. Bojao sam se da će njihovo učešće nositi obećanje o kvalitetu, ali sa rizikom koji može izmaći kontroli. Šta ako mi otkažu dan ranije, sat ranije? Nisu radili zbog novca. Dopale su im se pesme. Baneta sam kontaktirao budući da je prijatelj našeg producenta, a Draganov sam broj tražio i pronašao možda tradicionalnim merama. Pozvao sam ga, predstavio se, pokušao da ga ubedim najpre da presluša, i kao što me je Bane obradovao svojim odgovorom, Dragan je zavoleo pesme i dozvolio da računamo njegovu podršku. Ispostavilo se da su njih dvojica bili možda najstabilnije dve tačke snimanja kojima nije bilo potrebno bilo kakvog balansiranja. Uživao sam u njihovom društvu i njihovoj saradnji, i usudiću se da ovim govorim u ime cele ekipe.
Kakvi su vam naredni planovi, da li će publika u Srbiji uskoro imati prilike da vas čuje uživo?
Upravo se radi na pripremi akustičnih aranžmana, i nadamo se da ćemo već u novembru moći da podelimo muziku i kasno veče sa dobrim ljudima. Uporedo se naporno radi na sledećem projektu, naravno, i nadam se da neće biti laž reći da je nešto posebno u pitanju.
