Uvek je prava radost najaviti nešto inspirativno i posebno, kao što su to projekti mlade umetnice Katarine Ranković. Gotovo dve godine nakon performansa Healing kojim nas je opčinila u galeriji Haos, krajem novembra će nas dočekati u Muzeju nauka i tehnike. Radi se o performansu Motion, a u nastavku saznajte o čemu je reč
Draga Katarina, nakon tvog nezaboravnog performansa Healing koji je izveden pre bezmalo dve godine, mogu da kažem da sam se i te kako obradovala kada sam saznala da trenutno opet radiš na nečemu posebnom! Hoćeš li nam otkriti o čemu je reč?
Hvala na divnim rečima draga Saro! Mogu reći da je nekako prirodna potreba mene kao muzičara i performera došla, da se na distanci od dve godine od tako emotivno zahtevnog poduhvata odlučim da svoje emocije ovoga puta prikažem kroz muzičko-scenski vid izražavanja. Projekat je nazvan ‘Motion’, jer kako se sve kreće i kako vreme prolazi, smatram da svako od nas ima taj neki ‘pokret’, kako koračajući ovim životom kroz ritam otkucaja svog srca, osluškujući ga, tako i kroz simbiozu unutarnjeg i spoljašnjeg, čime ovaj vid izražavanja upravo i ima za cilj da ga sjedini.
Foto: Blueness Photography
Motion je projekat koji stavlja akcenat na akustiku i elektroniku, nešto što do sada nismo bili u prilici da čujemo u tvom radu. Kako si se zainteresovala za ovaj pravac?
U radu na muzici za predstojeću premijeru predstave Borilački klub u režiji Nenada Radovića, a sa koleginicom Ljubicom Damčević, došla sam u profesionalni izazov, gde je „tvrđi” zvuk trebalo upotrebiti i napraviti ga pogodnim, kako zvučno, tako i dinamički uz akustični momenat. Počevši da istražujem pre svega industrijske efekte, pa i zvukove koji nisu samo sintetičke strukture, već industrijske, u meni je probudio ‘mračniji’ deo, koji je elektronika uspela da izvuče na površinu. Tako da sam tada, u periodu života koji je sa sobom nosio ne samo tako ‘svetle’ stvari i šljokice, izlaz pronašla upravo u tom zvuku, koji je u genezi sa nečim što mi je već poznato, kao muzičaru i biću, a to je zvuk instrumenta. Upravo u tom zajedničkom zvuku je nastalo pomirenje mojih svetova i naprosto sam sledila instinktivnu potrebu koja se probudila u meni, za daljim razvijanjem na tom polju.
Značajan aspekt projekta je, kao što je to bilo u Healingu, da se što više ljudi uključi i da svoj doprinos. Možeš li da nam pojasniš kako to da učinimo?
Posmatrajući ljude dok šetam najčešće Bulevarom kralja Aleksandra, primetila sam toliko potencijala u najobičnijim radnjama svakodnevice jednog bića. Kako se grli, kupuje jutarnje novine, kako ispušta dim cigarete u žurbi da stigne na tramvaj… Toliko potencijala u svim tim pričama koje ljudi nose, u malim stvarima naizgled, koje jesu jedna velika stavka iza oklopa anatomije, a to je duša. Ideja „virtuelno-vizualnog” projekta Motion jeste da uključi što veći broj ljudi, koji nisu samo umetnici, već da najrazličitije individue uz autorsku muziku koju im pošaljem inspirisana njihovim javljanjem, snime video, bilo kakav, gde bi čak i sam treptaj i pogled u kameru bio dovoljan ili šta god ih inspiriše u datom trenutku slušanja. Upravo taj autentični izraz biće video, na muzičku podlogu. Time se stvara nevidljivi obruč povezanosti, idejom o kretanju i lepoti pokreta i promena. Tako da – da! Čekam vas! Vi sjajni ljudi puni sjaja i mraka, budimo jedinstveni motion!
Kao kulminacija projekta ovom prilikom ćemo najaviti i koncert koji će se održati u novembru. Možeš li nam otkriti više detalja u vezi sa koncertom, kako će sve izgledati?
Novembar je poslednjih godina bio, a kako vidim i ostao mesec ‘iskazivanja’, bar što se nekih mojih ideja i jakih osećaja tiče. 24. novembar od 19h u Muzeju nauke i tehnike, koji će slobodnim ulazom na muzičko – scenski nastup otvoriti vrata svima koji svoj um i srce žele da posvete i uključe u ‘Motion’. Svi vizuali i individualne priče, kao i oni koji se tek tada priključe će te večeri postati jedno, gde će slušaoce dočekati upravo intimna simbioza spoljnog uticaja, zvukova, reminiscencije na način života koji kroz simbol elektronike, kao buđenje demona koje savremeno društvo otuđenjem stvara; dok će klavir kao eksponat muzeja, poreklom iz 18. veka, biti sredstvo kojim ću na mekan način, kojim dirke govore i svojim glasom, spajati dve polarnosti zvuka i emocija, radi simbioze ‘savršenog haosa’ u jednom od najakustičnijih prostora iza beogradskih fasada muzeja. Taj čin će biti praćen telesnom ekspresijom, magičnim pokretom, performans umetnice Sare Kostić koja će dočarati vizualno ‘krik’ duše. Za vizualni momenat će biti zadužena Ana Trošić Trajković koja je prava čarobnica u sklopu dualizma što se mode tiče, tako da će i na taj način doći do potpunog ugođaja. Sve to će biti moguće samo uz sve divne duše koje će biti tamo i zbog vas se i rađaju te ideje, dušo koja ujutru trčeći kasniš na posao, dušo koja na pijaci kupuješ najlepše suncokrete za trpezni sto, dušo koja grliš svoju dragu, kao da je to poslednja stvar koju radiš. Radujem vam se svima, i mračnima i svetlima i željno vas iščekujem, da zajedno proživimo lepotu haotičnog ludila do potpunog oslobođenja.
