Prvi roman iz edicije „Elles” (u okviru koje će biti objavljena do sada neprevođena dela francuskih i frankofonih autorki) izdavačke kuće „Vaganar”, ugledao je u aprilu svetlost dana i već postao štivo za koje smo sigurni da ćemo mu se vraćati. Reč je o romanu „Filip” francuske književnice koja piše pod pseudonimom Kamij Lorans, jer Kamij može biti i muško i žensko ime.
Piše: Vladislava Milovanović Milošević
„Filip” je ime autorkinog sina koji je preminuo samo dva sata nakon rođenja. Iako nas Kamij sa ovom činjenicom suočava već na prvim stranicama knjige, ovo je zapravo samo mali uvod u iskrenu, emotivnu, potpuno ogoljenu priču o jednom gubitku. Roman je podeljen na četiri celine koje je autorka naslovila: Patiti, Shvatiti, Živeti, Pisati. Iako na neki način intimni dnevnik, ova priča ni jednog trenutka nije patetična. Naprotiv, ova ispovest u formi književnog dela ima tu moć da vas potpuno obuzme, ispunivši tako jednu od najvažnijih funkcija umetničkog dela – da probudi saosećanje, razumevanje i novu potrebu za stvaranjem.
U prvom poglavlju naslovljenom rečju „Patiti”, autorka nas upoznaje sa svojim sinom: naime, svaki roditelj mašta o budućim trenucima sa svojim detetom, a izuzetak nisu bili ni Kamij i njen suprug. Suptilno, uvodeći nas u svoj svet, književnica opisuje prve dane i mesece trudnoće, radost iščekivanja. Između pasusa, prikazuje nam izveštaje o toku trudnoće, delove iz Papjernikovog vodiča za trudnoću, ali i surovi izveštaj sa detaljnim podacima o nestručnosti lekara i uzrocima smrti njene tek rođene bebe. Ovo možemo videti na gotovo svakoj stranici romana, između pasusa.
U narednim poglavljima, „Shvatiti” i „Živeti” Kamij, pre svega kao žena, a ne samo kao narator ove priče, pokušava da razume šta se zapravo dogodilo i pronađe snagu da nastavi da živi. U ovom poglavlju, uglavnom je fokus na tome kako autorka vidi svet oko sebe u tom trenutku i na koji način taj svet pokušava ili čak i ne pokušava da joj pruži utehu koja je neophodna. Zapravo, ne postoji način da se pruži adekvatna uteha za takav životni gubitak. Bilo da ste roditelji ili ne, „Filip” nas uvlači u svoj svet tako da gotovo i sami možemo osetiti najpre radost zbog otkucaja srca nerođene bebe koju majka posmatra na ultrazvuku, a kasnije najdublju bol zbog saopštenja da je njen život ugašen.
Najzad, u poglavlju „Pisati”, vidimo koliko je Kamij Lorans posvećena svom pozivu; ona svoj poziv posmatra neodvojivo od života, pa možda i iz tog razloga, pronalazi vezu između medicine i književnosti:
„Lekar i pisac se bave istim: čitaju znakove. Bilo da ove znakove emituje telo ili svet , uvek se radi o njihovom dešifrovanju i tumačenju. Za lečenje, kao i za pisanje, potrebno je imati oštro oko, osetljivost na najsuptilnije znakove i veliku sposobnost za njihovo promišljanje. Pisac ima jednu prednost: on ima vremena. A lekar, uz sve to, mora da bude i brz. Nikad nisam shvatila zašto se na početku univerzitetskih studija budući lekari biraju polažući prijemni ispit iz matematike. Trebalo bi im tražiti da objasne neki Prustov tekst: jezik ljudi i sveta biće im korisniji od jezika brojki, osim kada budu računali dobit, ali se pretpostavlja da to nije osnova nekog poziva. Medicina je, na kraju krajeva, humanistička nauka: prijemni test iz književnosti, psihologije ili čak, kao nekada, iz prevoda s grčkog omogućio bi da se u isti mah odbace štreberi i sirovine, što bi već bilo mnogo. Sve se može naučiti iz stručnih priručnika, a da se ipak ništa ne zna; medicina je, kao i pisanje, pre svega nauka o Drugom; treba naučiti da se čita i voli svoje Lice.”
U jednom delu romana autorka ističe da nije jedina kojoj se ovakva situacija dogodila zbog nemarnosti lekara. Iz tog razloga, ova tema je univerzalna, a ne samo lična i iako lično iskustvo, njena priča odjekuje i utiskuje se na mnoge živote, na mnoge žene kojima može biti uteha, isceljenje, upozorenje ili jednostavno suočavanje sa svojim najdubljim emocijama.
Kao što je za autorku pisanje bilo jedna vrsta isceljenja, za čitaoce koji su proživeli slično iskustvo ovo delo bez sumnje će biti lek i uteha, a za sve ostale jedno posebno, katarzično iskustvo, nakon kog sigurno neće biti isti. Kamij objašnjava sebi i nama koliko je sve međusobno povezano, da medicina nije mnogo drugačija od književnosti, a književnost često uopšte nije daleko od samog života; i može biti njegov smisao. Lečenjem sebe lečimo i druge. Isceljenjem svoje duše možemo pružiti mir mnogim dušama. Književnošću autorka želi da svog sina sačuva od zaborava, a sve nas od malodušnosti, apatije i osećaja bezizlaznosti.
