Iako ste možda prvog decembra pomislili kako nam je neko ukrao još jednu godinu, jer nemoguće da je zaista prošlo celih 334 dana, znate da s kalendarom nema šale. Dani prolaze, naše je da uhvatimo korake koliko možemo. Godina ulazi u sam finiš, i velik broj nas neminovno će se krajem meseca osvrnuti na svoja postignuća i zadati sebi nove ciljeve. A opet, velik broj nas koji ćemo marljivo otvoriti novi rokovnik i zapisati lepe odluke poput „prestaću da pušim“, „provodiću više vremena s porodicom“ i „povešću računa o svojoj kondiciji“, zaboraviće na njih već pre februara. Možda će se tek povremeno prisetiti velikih odluka, postideti za trenutak, ali slegnuti ramenima i nastaviti dalje. Nisu ni prve ni poslednje koje su zaboravljene, zar ne?
Ipak, kao neko ko piše novogodišnje odluke više od pola života, a tek odnedavno uspeva da ih se drži, reći ću vam da one prošlogodišnje mogu biti poslednje zaboravljene ako tako odlučite upravo ovih dana. Nemam jaku snagu volje, naprotiv, a verujte mi da o tome mogu posvedočiti moji kukovi – ko bi ikad odbio čokoladu?! A baš takva, lenja i pomalo neodgovorna, našla sam način kako da radim za sebe, a ne protiv sebe. Dobro, čokolada se ne računa. 🙂
Kažu da je običaj pravljenja novogodišnjih odluka počeo još u vavilonsko vreme, oko 2600. godine p.n.e. Ljudi su očigledno odavno imali potrebu da sumiraju svoje postupke, procene šta su uradili dobro a gde su pogrešili i kako to da upotrebe u svoju korist u budućnosti, kako da preduprede pogrešne korake i igraju pametno. Jer, postavimo stvari ovako: svi mi uglavnom znamo šta je za nas dobro, a šta nije – znamo da se posle izlaska do ranih jutarnjih sati, zalivenog alkoholom, osećamo kao pregaženi ceo dan, ponekad i duže, znamo da je fizička aktivnost neverovatno korisna, znamo da je užasno stresno spremati ispite nekoliko noći umesto nekoliko nedelja (a tek što je manje učinkovito!). Novogodišnje odluke su pokušaj da se život koliko-toliko dovede u red. Što je „nered“ veći, to je veća želja za sređivanjem na svim nivoima. A zašto smo onda ipak toliko neuspešni da na odluku o smanjenju slatkog zaboravimo čim mama izađe pred nas sa tortom za Božić?
Neću se razmetati znanjem psihologije jer je vrlo siromašno, ali zato imam pregršt ličnog iskustva. Znate ono: pametan uči na tuđim greškama. 🙂 Ako ste dosad stekli utisak da su novogodišnje odluke besmislica sa zapada, jer ko uopšte može da ostane dosledan 365 dana, dopustite sebi još jednom da grešite. Moguće je držati se sasvim fino onoga što sebi odredite, a niste uspevali jer ste pravili sledeće greške: zagrizli ste prevelike zalogaje, a ciljeve ste čuvali za sebe.
Vrlo je lako upasti u zamku da želite za sebe savršen život. Uostalom, ko ne želi? Kada bacim pogled na svoje spiskove iz osnovne škole, vidim upravo to: moj cilj je bio da mi na svakom polju sve štima. Zvuči smešno – šta pa može da ne štima u životu trinaestogodišnjakinje – ali zavirite u svoj dnevnik ako ste ga vodili tada, često je umelo da bude bolno i problematično. Od istog sindroma patila sam i godinama kasnije: iako sam očigledno više od decenije bila kampanjac, svakog januara bih čvrsto rešila da ću početi redovno da učim – odmah posle sledećeg ispitnog roka. I uvek bih vrlo brzo na to zaboravila.
Tajna je u malim stvarima. Znate ko ste, šta ste i kakvi ste, znate šta vam ide i na šta možete da se naterate. Ja sam pre godinu dana shvatila da nema svrhe da sebi zadajem ozbiljno treniranje bilo čega nekoliko puta nedeljno jer sam tip koji prezire sport i na televiziji. Ali sam rešila da istrčim pet kilometara u komadu. Važno: ja ne trčim. Ja ne radim skoro ništa što zahteva bilo kakav napor, osim penjanja uz stepenice. Nećete se iznenaditi kad vam kažem da sam uspela. Moja trkačka praksa i dalje je vrlo loša, sramota me je da pogledam unazad kada sam poslednji put obula patike, ali znam da jesam, i planiram da ih obujem opet. Sigurno.
Možda ste prezauzeti ili preumorni. Svi smo. Ali ma koliko mi želeli da dan traje 36 sati, moramo priznati da je i 24 zapravo poprilično. Odvojite samo malo vremena za stvari koje će vas učiniti boljom verzijom sebe. Pišite pola sata svaki dan ako vam je cilj da pišete, a nemate kada. Pišite dvadeset minuta. Ne morate da drastično promenite navike u ishrani. Unesite male promene. Jednom nedeljno preskočite pekaru ili parče pice, pa onda dvaput. Neverovatno je lako napraviti sićušne izmene u ponašanju – a male vode velikima. Ako zagrizete više nego što možete da pojedete, nije ni čudo što će vam brzo biti muka. Krenite lagano – ali stvarno krenite – i obećavam da ćete za godinu dana biti zadovoljniji nego sada.
Drugi razlog zbog kog ste možda „fejlovali“ jeste što o svojim ciljevima nikome niste pričali. Koga li se oni i tiču, pomislićete. To je uglavnom tačno – ali zaboravljate da je veoma lako odustati od, recimo, treninga, ako ionako za to odgovarate samo sebi. Lako je reći sebi: „Pa šta! Nije ni važno.“ Ove godine, ako želite da promenite nešto, recite bliskom prijatelju šta želite da postignete. Napišite status na fejsbuku. Obećajte nekome da ćete raditi jednu stvar drugačije. Ja sam prvi put u životu svoju listu objavila na blogu, gde je može pročitati svako ko naiđe. Onog trenutka kad vaše ideje izađu iz vaše glave, postaju veće od vas. I stvarno nije lepo ako nešto obećate i sebi i nekom drugom a onda rešite da vam ipak nije toliko važno.
Ne propustite šansu da uradite nešto dobro za sebe. Znam da ovo zvuči kao krilatica kursa za prodavanje magle, ali ne prodajem vam ništa. Ja mogu da se sebi više sviđam u 2016. – a onda znam da možete i vi.
