Nakon ukidanja vanrednog stanja u Srbiji, nastupio je period vraćanja i privikavanja na pređašnji način života i funkcionisanja. Mnogi se upravo sada susreću sa izazovima koje je donela celokupna situacija sa COVID – 19. Javile su se pojačana anksioznost, depresija, problemi sa snom i generalno mnogi se bore s vraćanjem u normalu, u meri u kojoj je to uopšte moguće. Novu normalu. O tome kako nastaviti život nakon stresnog perioda, ali i ličnoj odgovornosti, svesnosti koju bismo svi trebali na imamo i nakon ukidanja vanrednog stanja, razgovarali smo sa dr Tijanom Mirović, psihoterapeutokinjom i osnivačicom psihološkog savetovališta Mozaik (Psihološko savetovalište Mozaik, Centar za Shema terapiju Beograd)
Tokom perioda pandemije mnogi su se po prvi put susreli sa anksioznošću i nisu znali kako da se izbore sa tim. Koji je vaš savet?
Iskreno, malo je verovatno da se neko tek sada susreo sa anksioznošću, jer je to stanje koje često osećamo pred situacijama koje su neizvesne a važne. Ono što većina jeste iskusila po prvi put je anksioznost oko nečega tako velikog i tako globalnog kao što je pandemija. Mnogi su po prvi put iskusili strah od bolesti i smrti, kako sebe tako i najbližih, strah od bolnice i karantina, strah od posledica, promena sveta kakvim ga znamo i sl. Kada postoje tako velike pretnje, anksioznost je normalno i očekivano stanje. Shodno tome, moj prvi savet bi bio da sebe podsete da su anksioznost i druga neprijatna emocionalna stanja (strah, bes, tuga i sl.) u ovakvim okolnostima očekivani i u najvećem broju slučajeva prolazni. Kada se suočimo sa ovim emocijama, dobro je da zastanemo i vidimo šta osećamo i zašto, odnosno šta nas zapravo plaši i uznemirava. Ukoliko je u pitanju anksioznost, najverovatnije da ćemo otkriti neko „šta ako“ razmišljanje, odnosno brigu oko nečega što bi se moglo desiti. Dobro je da sebe u tome zaustavimo jer od „sekiracije unapred“ ne dobijamo ništa sem anksioznost. Jedna je stvar ako je to zabrinutost iz koje proističe nešto korisno i konstruktivno, a drugo ako je to briga oko nečega na šta ne možemo da utičemo. Da pojasnim, ako nas strah od zaraze gura u to da budemo obazrivi i primenjujemo adekvatne mere zaštite odlično, a ako nas strah od zaraze gura u katastrofiziranje (odnosno vrćenje zastrašujućih scenarija u krug) i parališuću paniku onda to nikako ne može da bude dobro. Dakle, ako ste anksiozni zastanite i oslušnite svoje misli, razmislite da li ste skliznuli sa realne zabrinutosti u razne katastrofične scenarije, da li sebi time pomažete ili odmažete i ima li ikakvog smisla da dalje razmišljate na taj način. Ukoliko ne možete da se izborite sa tim mislima, probajte da ih samo primetite i pustite da prođu. Ne bavite se njima, tretirajte ih kao bilo koju drugu misao u glavi. Zapišite ih na papir da ih izbacite iz glave, pogledajte ih sa te distance i videćete da je bar malo lakše. Ako ni to ne pomaže uradite nešto da skrenete pažnju na neku drugu aktivnost; po mogućstvu neku aktivnost koja opušta i prija. Uradite nešto dobro i lepo za sebe i podsetite sebe da koliko god da je situacija teška i zabrinjavajuća, ovo nije prva teška stvar na koju nailazite. Bilo je izazova i ranije i vi ste ih nekako savladali. Koliko god da se u trenutku nemoćno osećate, postoji mnogo toga što možete da uradite, puno toga što možete da kontrolišete. Koliko god da sumnjate u sebe i svoje mogućnosti da se sa svim ovim izborite, činjenica je da postoje brojni resursi i veštine koje imate. Da nije tako, ne biste preživeli ni ranije izazove i teškoće. Dakle, umesto da se fokusirate na strahove i brige, fokusirajte se na pitanje kako da izađem na kraj sa ovim i kako sebi da pomognem.
U vezi sa prethodnim pitanjem, važno je reći da se kod nekih javljaju i telesne manifestacije. Kako ih prepoznati i na koji način se sa njima suočiti?
Telesne manifestacije anksioznosti se vrlo lako prepoznaju. Najčešće osetimo da nam srce ubrzanije lupa, da pliće dišemo, da nam se ruke znoje ili hlade, usta suše i sl. To se dešava jer se aktivirao simpatički nervni sistem koji naše telo sprema na opasnost tj. na beg ili borbu. Za većinu ljudi su upravo ti telesni simptomi najneprijazniji deo anksioznosti, Kako bi se oni neutralisali važno je da aktiviramo parasimpatički nervni sistem odnosno da mozgu pošaljemo poruku da smo tu gde jesmo bezbedni. Ključ je dakle u vraćanju fokusa na „sada i ovde“ i na iskustvo da smo tu gde smo bezbedni. Jedan od načina da se to postigne je da pomerimo fokus sa svog tela i telesnih simptoma na ono što se dešava oko nas, odnosno da angažujemo svih 5 čula – primetimo i imenujemo određeni broj stvari koje možemo da vidimo (sto, stolicu…), osetimo (vetar, dodir odeće na koži), čujemo (saobraćaj, razgovor), omirišemo (hranu, kafu) ili okusimo (hranu, piće). Drugu veoma korisnu tehniku predstavljaju različite vežbe disanja odnosno abdominalno disanje („disanje iz stomaka“). Pomaže i da se umijemo hladnom vodom, uradimo neke intenzivnije fizičke aktivnosti, zamislimo nešto prijatno ili neko za nas sigurno mesto i sl.
Tokom perioda vanrednog stanja, čini se da je, posebno na početku na društvenim mrežama postojao izvestan „trend” koji je podrazumevao povećanu produktivnost i angažovanost, čime je na mnoge izvršen pritisak da se vreme u karantinu mora iskoristiti na način da se bude produktivan i kreativan. Da li je sa nama sve u redu ukoliko tokom ovog perioda nismo bili u mogućnosti da budemo kreativni, produktivni i korisni?
Naravno da jeste. Ovo je stresan period i kao takav on neretko izaziva slabije funkcionisanje i na fizičkom i fiziološkom planu. Mnogi ljudi su primetili da tokom ovog perioda lošije spavaju, da slabije pamte, da im koncentracija nije kao obično. Koliko sve što nam se dešava može da utiče na naše telo govori i podatak da su mnoge žene imale problema i sa mesečnim ciklusom. Dakle, hteli mi to ili ne, naše telo može da funkcioniše slabije nego ranije. Takođe, s obzirom da smo sada više zabrinuti misli mogu više da nam lutaju i da onemogućavaju fokus na nešto zahtevno kao što je učenje ili usavršavanje. Dakle, ako ste vi među ljudima koji nisu mogli da budu produktivni to je potpuno u redu. Ako ste među onima koji jesu bili produktivni ni vi ne morate da se osećate krivo ili loše. Mnogim ljudima je produktivnost i kreativnost jedan od načina nošenja sa stresnim situacijama. Kod tih ljudi, ovo je način da se nađe neki smisao u krizi, način da se „pune baterije“ i/ili skrenu misli.
Usled strepnji zbog suočavanja sa nepoznatom situacijom u kojoj smo se našli, problemi sa spavanjem su kod mnogih postali učestaliji. Koji je vaš savet po tom pitanju?
Mnogi ljudi su primetili da od početka pandemije imaju više problema sa spavanjem bilo da imaju problem sa uspavljivanjem ili da se bude tokom noći ili imaju nemirnije i življe snove. Možemo da kažemo da je i to normalno u ovim okolnostima, jer kao što ste i sami pomenuli neizvesnost i briga utiču na san. Drugo objašnjenje je da lošije spavamo jer smo mnogo više pred ekranima, na virtuelnim sastancima i brojnim online platformama te da sve to dodatno pobuđuje mozak. U tom smislu, dobar savet može biti da se nekoliko sati pred spavanje isključite sa svih elektronskih uređaja i vratite „dobroj staroj knjizi“. Korisno je i da primenjujete neke relaksacione tehnike, slušate opuštajuću muziku ili „brojite ovčice“ kako biste zaustavili misli koje uznemiravaju.
Postali smo svesni da će ovo iskustvo ostaviti kolektivnu traumu. Kako će se psiholozi i psihoterapeuti uhvatiti u koštac sa krizom u mesecima koji dolaze?
Kakve će posledice ostaviti ovo iskustvo tek treba da vidimo. Svetska Zdravstvena Organizacija ističe da bi mogli da očekujemo porast anksioznosti i depresivnosti, kao i porast u korišćenju psihoaktivnih supstanci. Kod ljudi koji su izgubili nekoga, kao i kod medicinskog osoblja koje je bilo „u prvim borbenim redovima“ svakako možemo da očekujemo i traumatske reakcije. Treba ipak sačekati i videti jer neka istraživanja pokazuju da je većina ljudi uspela da se adaptira na novonastale okolnosti, odnosno da su se ljudima tokom ovog „vanrednog“ stanja samo jače ispoljila emocionalna stanje (bila ona zdrava ili nezdrava) koja su bila prisutna pre pandemije. Bilo kako bilo, naši psiholozi i psihoterapeuti jasno su pokazali da su tu i spremni za sve što se dešavalo i što ih i ubuduće čeka. Čim je sve ovo počelo pojedinci su krenuli da nude besplatno savetovanje i različite intervencije u krizi. Ubrzo potom naša strukovna udruženja poput Društva Psihologa Srbije i Savez društava psihoterapeuta Srbije pokrenula su i organizovane akcije okupivši više stotina koleginica i kolega koje preko njih i novootvorenog kol centra nude dostupnu i besplatnu stručnu podršku. Veliki broj koleginica i kolega ponudio je preko svojih savetovališta ili inicijativa brojne vebinare i radionice, online mogućnosti za susrete sa psiholozima ili psihoterapeutima gde se nudi opcija postavljanja pitanja, napravljeno je i objavljeno jako puno materijala na temu mentalnog zdravlja u doba Korone i sl. Mislim da psiholozi i psihoterapeuti nikada nisu bili prisutniji i vidljiviji, a da ovaj vid pomoć nikada nije bio dostupniji. Ostaje samo da je oni kojima je potrebna iskoriste.
Psiholozi upozoravaju da su ljudi u zemljama u kojima su uvedene represivne mere prepustili odgovornost vlastima i sada kada mere popuštaju, postoji doživljaj kao da je virus prošao i da sve treba da bude kao pre. Sada se postavlja pitanje o ličnoj odgovornosti, odnosno kako da se naše ponašanje prilagodi realnoj opasnosti sa kojom moramo da nastavimo da živimo?
Da, to je ozbiljno i veliko pitanje. Niko ne voli da ga zatvaraju i da mu naređuju šta sme ili ne sme da radi, pa je to ukidanje sloboda bilo jedno od najstresnijih iskustava za mnoge. S druge strane, sada kada toga nema uočavamo porast straha od povratka pandemije jer vidimo da se dobar deo ljudi ponaša kao da je sve u redu i da pandemije više nema. To ljuti jer ne samo da nema lične odgovornosti već nema ni odgovornosti za druge, posebno one najugroženije. Mislim da je važno da ljudi dobiju pravu informaciju o tome kakva je situacija, šta treba ili ne treba raditi i da ih treba edukovati o tome šta kaže nauka. Mislim da treba podsticati odgovornost za sebe i druge i u javnosti nuditi modele koji se ponašaju kako treba, a ne one koji i sami pokazuju visok stepen neodgovornosti i ne brige.
