„Molim vas i za malo zviždanja”, obratio se publici nakon projekcije protagonista filma, reditelj i scenarista, Miša Radivojević, nagrađen stojećim ovacijama publike u punoj sali Doma omladine. „Odrasli smo u ovoj sali, ovde su godinama prikazivani filmovi i uvek je bilo malo zviždanja. Meni je ovo prekrasno i nisam siguran da sam zaslužio jedan ovakav film, ne sviđa mi se samo što je happy end – i što sam ja na kraju živ”, rekao je u šali Radivojević.
„Verujem da kad sve drugo zamre, zavladaće film”, poručio je Radivojević.
Ovo je zaista bio najlepši mogući način da se zaokruži i završi ovogodišnji festival dokumentarnog filma Beldocs. Ostvarenje „Film je promenio svet“, iza kog stoje reditelji Darko Bajić i Siniša Cvetić govori o jedinstvenom filmskom stvaraocu, scenaristi i reditelju, Milošu Miši Radivojeviću, koji je od vremena „crnog talasa“ pa sve do danas, svojim ostvarenjima sačuvao poziciju radikalnog filmskog autora i jednog od najvažnijih predstavnika art filma u jugoslovenskom i evropskom kontekstu.
Filmovi kao što su Dečko koji obećava, Una, Uvod u drugi život, Živeti kao sav normalan svet i drugi, oblikovali su čitave generacije ljubitelja sedme umetnosti, u kojima je svaki gledalac dobio priliku da se približi i duboko pogleda intimne i skrivene svetove Radivojevićevih junaka koji su uhvaćeni u nekom momentu lične evolucije, a neretko po svom karakteru revolucionarni šetači po usijanoj ivici društvenih normi. Ovo su svakako filmovi za publiku koja želi da oseti suštinu, postavlja pitanja, da da sebe u emotivnom smislu i iz bioskopske sale izađe promenjena. Ovo su ostvarenja u kojima nema površinskih senzacija i lake zabave, već obiluju upečatljivim karakterima protagonista koji koračaju svojim nesvakidašnjim putevima u nameri da izmene sebe, ali i svet oko sebe.
Sećam se svog prvog davnog susreta sa „Dečkom koji obećava“ i načinom na koji mi je ovaj film otvorio jednu sasvim novu vizuru. Doživljaji Slobodana Miloševića, glavnog lika koji se nalazi na svojim životnim putešestvijima i prekretnicama, spontano nas uvlače u njegovu intimu, čineći da dobijemo jasnu viziju i percipiramo razlike između suštine bivanja i njenih privida, između društvenih očekivanja i onog najdelikatnijeg unutrašnjeg bića, kao i da svedočimo stvaralačkoj snazi koja se rađa u sudaru i koaliziji dve suprotnosti. I naravno, tu su sveprisutne emocije, koje nas u svojoj spontanosti i iskrenosti uvek spuštaju u neke nove dubine. Gledajte filmove Miše Radivojevića čija će vas magična i pokretačka ostvarenja uvek inspirisati da ne budete samo obični posmatrači sveta oko vas, slepi za svetove koji egzistiraju u vama samima.
A kad smo kod Slobodana Miloševića i pitanja slobode, na ovogodišnjem Beldocs-u se pojavilo jedno ostvarenje koje se sasvim nenadano uselilo u moje, ali verujem i u mnoga druga srca. O tome svedoči i Evropska nagrada publike za najbolji film koja mu je dodeljena. U pitanju je dokumentarac „Kako biti Slobodan“ reditelja Nikole Polića. Ovaj mladi stvaralac nas je upoznao sa jednim drugim Slobodanom – Slobodanom Kovačevićem Bobišom, beogradskim slikarom, čija su dela devedesetih godina često poređena sa delima velikog francuskog umetnika Vazarelija, začetnika Op-arta koji je kao grana grafičke umetnosti popularizovan tridesetih godina prošlog veka.
Inicijalna zamisao reditelja bila je da snimi filmski materijal povodom organizovanja izložbe kojom će Slobodan obeležiti dvadeset godina svog rada. Međutim, kako stvari stoje, ta ideja se na sreću svih nas otrgla kontroli i nadrastajući prvobitnu zamisao postala mnogo više od toga. Postala je ne samo priča o stvaranju jednog umetnika, već i topla porodična priča, otisak turbulentne svakodnevice, savršena slika o tome kakvom egzistencijalnom nepravdom su pogođeni stvaraoci na našim prostorima, kako se ceni i vrednuje kreativan rad i koliko je bitno imati kraj sebe podršku, toplu reč i čvrst zagrljaj baš u trenutku kad se vaš unutrašnji svet povlači pred naletom tmurne realnosti.
U poslednjih par meseci smo svedoci toga da se na domaćem filmskom platnu pojavilo nekoliko priča koje ulivaju nadu da funkcionalnost i stabilnost porodice nisu poklekli pod orkanskim udarima neizvesnih zbivanja. I eto, dok gledate Bobana i Darinku u nekim običnim, svakodnevnim razgovorima, upijate njihovu nepretencioznu i šarmantnu mimiku ili prisustvujete zajedničkoj Badnjoj večeri, osetite se nekako pozvanim da budete deo cele te priče. Iskrenost emocija i potreba da se deli, kao i osećaj sigurnosti trajno su se uselili u umešno skrojene kadrove filma. A sa druge strane tih toplih međuljudskih odnosa stanuje realnost svakodnevice u kojoj Slobodan ne može da proda svoju umetnost kako bi živeo od iste, već radi kao dostavljač hrane, da bi zaradio za sebe i svoju porodicu. I ceo taj prikaz nije obojen tragikom zato što na platnu jasno vidimo ljude i život koji im se dešava. Ljude koji su tu jednu za druge, ljude koji u svoj svojoj jednostavnosti i privrženosti nisu klonuli duhom i odustali od svog puta. Tu se jasno vidi snaga porodice, usmerena protiv svih sistemskih nepravdi jednog društva koje je izgubilo svaki, pa i najmanji osećaj za čoveka, za pravednost, za lepo, pa i za kulturu i za umetnost.
A šta je za vas sloboda?
Da li je to prva kafa u jutarnjoj tišini? Duga noćna šetnja pustim ulicama? Zagrljaj partnera? Golicanje trave po golim listovima? Mogućnost da radite ono u čemu ste najbolji i da od toga živite? Mrak bioskopske sale? Svest da je vaš dom tamo gde je vaše srce (pa makar to bilo i na kraju sveta)? Mogućnost da krenete na put baš u onom momentu kada to poželite? Prilika da birate ili budete izabrani? Možda je sloboda beskrajno mirno prostranstvo vašeg uma, pokretačka sila koja živi u nama samima? Ili sjaj u pogledu dragih ljudi? Sloboda je svakako živa misao u potrazi za suštinom, mogućnost da glasno kažemo, da se suprotstavimo, da saznamo, polemišemo, gradimo, otvoreno izrazimo emocije i hrabro hodamo ka svom cilju.
Na ovogodišnjem Beldocs-u smo kroz 103 filma mogli spoznati mnoge od ovih sloboda uživajući u fantastičnim dokumentarnim ostvarenjima. Do sledećeg susreta potrudite se da osvestite i osvojite neke nove slobode, za sebe, svoje drage ljude, ali i za celu zajednicu. Mračne bioskopske sale kriju neke velike istine, koje samo kolektivnim zalaganjem mogu postati svetionici upereni u neku pitomiju i humaniju budućnost.
I da, ukoliko ste propustili neke od filmova iz Međunarodnog i Srpskog takmičarskog programa, možete ih pogledati onlajn do 7. juna. Uputstva možete pronaći ovde.
Fotografije: Filip Olćan
