Uloga žene u Japanu je vekovima bila pod uticajem šintoizma, konfučijanizma i budizma. U antičkoj japanskoj istoriji, žena je bila centar matrijarhalnog društva, da bi kasnije prošla kroz razne tranzicije do 21. veka.
Do 6.veka ona je imala veliki ugled u Japanu i bila centar društva, ali prihvatanjem budizma iz Kine, stav društva prema ženama je počeo polako da se menja jer su neke sekte budizma nazivale žene „agentima đavola“, a prosvetljenje je bilo ograničeno samo na muškarce koji su se smatrali oličenjem Bude. Ovakve duhovne predrasude su vremenom stvorile šovinističko društvo, u kojem je naglašena pokornost žene i dominacija muškarca. Jedan od najtipičnijih primera predrasuda prema ženi je citat iz čuvenog japanskog romana „Priče o Genđiju“ koji je napisan početkom 11. veka i glasi: „…da nisu u osnovi zle, uopšte se ne bi rodile kao žena.“
Tokom feudalnog doba prava žena su bila minimalna. Inferiornost žena je dostigla svoj vrhunac tokom perioda Edo (1600 -1868) jer je konfučijanizam kontrolisao svaki aspekt društveno-ekonomskog, političkog i kulturnog života. Od žene se zahtevalo da sluša svog oca kad je mlada, svog muža nakon udaje i svog sina ili brata ako je udovica. Za ženu se smatralo da je „stvorenje rođeno za poslušnost i da je u osnovi inferiorna u odnosu na muškarca“. Kasnije su konfučijanski moralisti opisivali ženske mane: „neukrotivost, loša narav, ljubomora, kleveta i glupost“. Muž je bio gospodar, a žena podanik i brak je bio jedini prihvatljiv uslov za žene, jedina svrha njenog bića je bila da ugodi suprugu i podari mu decu. Društvo je bilo strogo patrijarhalno i pokorna žena je bila lišena svih zakonskih prava sve do kraja 19. veka. Rodne uloge su bile uglavnom veoma tradicionalne. Od žena se očekivalo da budu potpuno potčinjene muškarcima, da održavaju i štite svoje domove. Žene su koristili njihovi očevi i muškarci u domaćinstvu, ulazile su u ugovorene brakove kako bi se uspostavili politički savezi, povećao društveni položaj porodice ili umnožilo bogatstvo. Nije bilo razgovara o romantičnoj ljubavi.
Sa modernizacijom Japana i prihvatanjem mnogih segmenata zapadne kulture i zapadnih vrednosti, položaj žene u društvu je počeo da se menja, doduše veoma stidljivo i polako. Bilo je potrebno sačuvati kostur stare japanske tradicije patrijarhata, ali ženska snaga je nenametljivo, ali sigurno vremenom postajala jača.
Žene su počele da se obrazuju i rade izvan kuće. Iako su bile daleko manje plaćene od muškaraca, počele su da rade u fabrikama, prodavnicama i raznim ustanovama. Ženski pokret za oslobođenje postao je jači početkom 20. veka, a ženski glas sve glasniji. Tek posle Drugog svetskog rata, sa novim ustavom koji je stupio na snagu 1947. godine zakonska prava žena su se povećala. Novi ustav je predviđao jednakost žena pred zakonom i poštovanje svakog pojedinca. Ukinuta je diskriminacija među polovima i žene starije od dvadeset godina su dobile pravo glasa, a i mogućnost da budu izabrane u politička tela. Međutim, iako su zakonski bile jednake, senke prošlosti su još dugo bile veoma prisutne, i žena je i dalje bila prvenstveno supruga i majka. Muževi su radili i donosili novac koji je žena uzimala i vodila računa o finansijama, pa je tako i odlučivala koliki će dnevni džeparac dati mužu. Iza zatvorenih vrata ona je bila dominantna figura japanske porodice koja kontroliše finansije, ali napolju, pred svetom ona je i dalje bila
pokorna supruga i brižna majka. Tipična japanska žena 20. veka je „tiha voda breg roni“ žena.
Iako žene u Japanu imaju punu pravnu zaštitu na svim nivoima, još uvek je prisutna diskriminacija u zapošljavanju i platama. Ženama je otežan profesionalni napredak i dobijanje vodećih pozicija, mada je u poređenju sa prošlim vremenima, promena je primetna u korist žena. Japanke tek nakon Drugog svetskog rata legalno i duhovno oslobođene starog porodičnog, nepisanog sistema. Iako nema mnogo žena u mnogim oblastima, one danas igraju važnu ulogu u politici, nauci, zdravstvu, školstvu i drugim sferama. Običaji iz vekovne tradicije se ne mogu lako promeniti zapadnim primerom, ustavnim uredbama ili izmenama Zakona o radu.
Tradicija je nalagala ženama da budu samo majke i supruge, a to je sada velika prepreka u ženskom pokretu za potpuno oslobođenje. Društvene promene, obrazovanje i nov pristup modernom životu dovode do značajnih promena statusa žene u Japanu 21. veka. Danas žene čine većinu stanovništva i imaju najduži životni vek na svetu. Način života se veoma promenio u odnosu na tradiciju. Srednja starost za prvi brak je porasla i sasvim je uobičajeno da se žene udaju u tridesetim godinama. Deca se obično ne rađaju van braka, tako da Japan ima jednu od najnižih stopa nataliteta u svetu. Produžetak životnog veka i pad nataliteta je doveo da starenja društva, tako da je apsolutno neophodno da žene budu integrisane u radnu snagu. Tradicionalne rodne uloge i muško favorizovanje su još uvek duboko ukorenjeni u japanskom društvu, međutim sve više Japanki iz tog razloga bira karijeru ispred potomstva jer je teško uklopiti posao i duge radne časove sa odgojem dece.
Japanski iznenađujuće brz ekonomski razvoj, poznat kao „ekonomsko čudo“, od sedamdesetih godina prošlog veka pa na dalje je delimično posledica japanskog običaja da se dobrobit grupe kao celine stavlja ispred individualnih potreba i želja. Takvo ponašanje je pojačalo grupnu harmoniju što je učvrstilo važnost društva usredsređenog na grupu.
Za mnoge Japance, radno mesto je postalo nova porodica. Zaposleni su radili do kasno u noć, pri povratku kući išli na piće sa kolegama sa posla. Slobodnim danima su se opet sastajali sa kolegama i njihov život je bio fokusiran na posao i onemogućavao im da se posvete porodici i hobijima. Svi ti, sada već penzionisani i preminuli Japanci su žrtvovali svoje vreme i životne izbore kako bi im domovina postala svetska ekonomska supersila. Bili su veoma ponosni na to.
Deca tih ljudi su gledala šta se dešavalo njihovim očevima i porodicama, i brzo su naučili da ne zavise od kompanija i grupe, već da treba da rade ono što sami žele, kao pojedinci. Savremene generacije ne oklevaju da uzmu plaćene odmore, porodiljska odsustva i za očeve i majke, jer za to imaju zakonska prava. Odbiće da ostanu do kasno na poslu, ako to ne žele ili imaju neke obaveze. Ranije su takve odluke bile neviđene ili veoma retke. Sadašnja generacija žena je zainteresovana za zaštitu životne sredine, za mentalno zdravlje i za napredak svojih karijera. Broj zaposlenih žena u Japanu je 2022. godine dostigao rekordnih 30.5 miliona što je povećanje od milion i po u odnosu na pet godina ranije. Stopa zaposlenih među ženama je dostigla 53.2% što se pripisuje naporima Vlade da pomogne majkama da rade dok odgajaju decu. Danas, u kabinetu japanskog premijera Fumija Kišide, sedi pet žena, što je velika promena u odnosu na prethodne godine. Uključivanje žena u politiku se odnosi na rodnu ravnopravnost, političku
odgovornost i borbu za osnovna ljudska prava. Iako mnogi japanski političari to koriste kao politički slogan, svakako je ova novina dobro prihvaćena među stanovništvom. S druge strane, svi ti ministri vode poreklo iz političkih dinastija i pitanje je da li je premijer Kišida to uradio zbog svog otvorenog pogleda ka rodnoj ravnopravnosti ili je u pitanju samo odraz dugo-prisutne porodične korupcije i nepotizma japanskoj politici.
Japan je očito na raskrsnici svoje istorije i biće potrebno još dosta vremena dok se ne izniveliše čvrsta japanska tradicija sa novinama 21. veka, a Japanke će, bez svake sumnje strpljivo sačekati čas potpune ravnopravnosti.
Tekst je objavljen u martovskom izdanju Plezira, link do broja je OVDE.
