Jelena Mitić: Preozbiljno shvatamo Instagram, a vrlo neozbiljno život koji se dešava dok pokušavamo da ustanovimo ko je kakav čovek i da li nas vara

  Nastavljamo da govorimo o intelektualnoj svojini na društvenim mrežama, konkretno na Instagramu. Dosta pre nego što sam pokrenula ovu priču Jelena Mitić, sa svog profila „Lolizam”, nekoliko puta je stavljala akcenat na to da se često događa da dođe do preuzimanja sadržaja, gubljenja autentičnosti i zloupotrebe kreativnosti, zbog čega smo upravo sa njom razgovarali o povredi integriteta nečijeg dela na društvenim mrežama.

  • Da li možeš da nam ispričaš kako se „rodila” Lola, odnosno „Lolizam” i da li je alter ego u pitanju?

S obzirom na to da me više niko ne zove imenom već pet godina, ja bih pre rekla da je Jelena Mitić moj alter ego. Lolizam opisuje moj način života i razmišljanja i izvorno je (pretenciozno i naivno) zamišljen kao pokret otpora prema svim društvenim pojavama i problemima koje bih volela da izbrišem gumicom da imam supermoć. Pošto supermoći nemam, ni da ispravim sve nepravde, ni da se koliko-toliko emotivno distanciram od onoga za šta se borim, Lolizam je zaživeo kao osoba, a ne kao pokret.

  • I sama sam jednom prilikom, nakon što sam ponosno nosila majicu „Lolita”, izjavila da je „Lolizam” zapravo način razmišljanja. Da li si imala tu ideju na umu, da oko sebe, uslovno rečeno, okupiš istomišljenike ili je to okupljanje posledica tvog iskrenog iznošenja stavova i mišljenja na svom profilu?

Zapravo, ja sam imala ideju da uradim na društvenoj mreži ono što radim u stvarnom životu, a to je da se borim sa vetrenjačama. Istomišljenici mi uopšte nisu bili na pameti, jer nisam razmišljala o podršci, već o promeni, a da bi se nešto promenilo, potrebno je usmeriti energiju na one koji tu promenu ne žele. Moram da priznam da nisam uspela u tome jer me neistomišljenici zaobilaze u širokom krugu (i na Instagramu i u životu), ali da je promena vrlo uočljiva, iako nije išlo po planu koji sam ja imala. Iako to nisam tražila, količina ljubavi, podrške i poverenja koju ja uživam je nemerljiva i donela je mnogo više nego što sam mogla da zamislim kada sam počela. Sa potpuno nepoznatim ljudima preboljevala sam raskide i teške periode u njihovim životima, razmenila iskustva i stekla veliku količinu znanja, i za mene je to sada, kao i na početku, ogromna čast.

(Volim te Milice)

  • Tvoj Instagram profil čini miks tolerancije, borbe za jednakošću i podrške kreativnost u svakom obliku, i upravo zbog ovakvog sadržaja više si puta glasno opominjala sve one koji su zloupotrebili mogućnost otvorenog pristupa profilima, odnosno  sadržaju. Šta te je tu najviše pogodilo?

Kada sam srčano branila autentičnost kao jedini oblik etičkog stvaranja, bila sam mlađa i manje mudra. Danas imam potpuno drugačiji stav o tome. Krađa kao krađa nije toliki problem koliko je meni smetalo odsustvo ljudskosti, jer kad nekome nešto otmeš nisi baš veliki čovek. Ali na kraju dana, svako ko stvara zato što to voli, čime god da se bavi, a ne zbog novca ili popularnosti, je srećan čovek, dok s druge strane, svi koji svesno preuzmu nečije zasluge nisu umetnici, već biznismeni, i to je okej. Ma koliko bilo neprijatno videti svoje delo potpisano tuđim imenom, još neprijatnije bi bilo potpisivati tuđa dela zbog nedostatka autentičnosti. Sada me više pogađa to što se ljudi plaše da stvaraju i postavljaju previše pitanja da li bi trebalo ili ne, jer smo zatrpani sadržajem.

  • Dolazimo do nešto većeg problema u Instagram svetu, a to je preuzimanje sadržaja, konkretno krađa, da li si se i sama našla na nečijoj meti?

Ne mogu da kažem da nisam nikad videla svoje reči ispod fotografije na kojoj nisam ja, to bi bila laž, ali mene to zaista ne pogađa. Lako je prepisati tekst ili napraviti pozu, treba tako živeti. Kada živite ono što radite, u mom slučaju, preuzimanje sadržaja nije toliki problem koliko jeste to što se tu sve završava. Tada taj sadržaj nema nikakvu poentu, samim tim, ja ga više ni ne doživljavam kao svoj. To su onda samo reči koje sam igrom slučaja ja napisala, umesto citata nekog velikana.

  •  Da li je dolazilo do povrede integriteta profila „Lolizam” i ako jeste na koji način?

Zavisi ko kako doživljava povredu integriteta. U toku protesta moj profil je bio ugašen, a nakon protesta trajno hakovan, iako je predan u ruke mladim ljudima koji bi nastavili na manje ličnom nivou da se bave pitanjima kojima sam se ja bavila do tada. Da li ja to osećam kao povredu integriteta? Ne. Možda bi neko na mom mestu to drugačije percipirao, ali Lolizam nije samo profil na Instagramu, samim tim ja ne mogu ozbiljno ni da shvatim bilo kakav pokušaj povrede, uvrede ili pretnje, jer sam u životu preživela mnogo gore zbog svojih stavova i principa.

  • Jasno je da mnoge ljude inspirišeš, bilo svojim fotografijama ili borbom, da li misliš da je razlika pomalo bleda između inspiracije i potpunog preuzimanja sadržaja?

Mi živimo u doba hiperkonzumerizma, i kao što se zatrpavamo odećom i plastikom, tako se zatrpavamo i istim selfijima, citatima i tonovima na feed-u. Samo preuzimanje kontenta ne bi bio toliki problem, da se nije pojavio društveni problem kojim se niko ne bavi, a to je površnost koju ne može nijedan filter da ulepša. Danas je dovoljno da okačite citat i automatski se podrazumeva da vas taj citat opisuje samo zato što je online. Samim tim, preuzimanje sadržaja nema nikakvu poentu, jer preuzet sadržaj niko ne živi.

  • Da li je posao influensera toliko primamljiv da se prosto gubi lični identitet u želji da se postane deo tog fabuloznog sveta?

Ja imam unpopular opinion o tome, jer mislim da su svi ono što zaista jesu na društvenoj mreži. Ako su sposobni da lažiraju sliku o sebi u virtuelnom svetu, isto to rade i u stvarnom životu i zato mislim da je nemoguće izgubiti lični identitet, to si što si. S druge strane, ima mnogo kvalitetnih ljudi koji su zahvaljujući svom talentu postali influenseri, i ja želim da verujem da su kvalitetni ljudi i kad se izloguju. Mislim da previše ozbiljno shvatamo Instagram, a vrlo neozbiljno život koji se dešava dok pokušavamo da ustanovimo ko je kakav čovek i da li nas vara.

  •  Šta to tebe inspiriše, knjige, filmovi, koji su to ljudi čije profile posećuješ?

Mene inspiriše umetnost, i jako sam izbirljiva, bez obzira na to da li je u pitanju slika, film ili nečiji profil na Instagramu. Prosto se iznerviram ako mi se ne sviđa kadar ili ako je loš soundtrack, jer vrlo ozbiljno shvatam stvaranje bilo čega i očekujem isto od autora sadržaja koji konzumiram. Inspirišu me i ljudi i njihove životne priče, volim da čitam ili slušam o tome kako ljudi vole ili se bore sa izazovima, kako razmišljaju i šta ih čini srećnim. Na Instagramu, posećujem profile ljudi koje pratim, jer sam izabrala da ih pratim zato što mi se dopada ono što rade, ne pratim ništa i nikoga radi reda (i to toplo preporučujem svima) i volim sve što stvore i radujem se svakom novom projektu i promeni kao da su mi kumovi. 🙂

  • Da li možda imaš neki savet kako da nas drugi inspirišu a da podsvesno ne preuzmemo nečije ideje?

Sve dok stvaramo jer volimo da stvaramo, nebitno je odakle smo počeli. Ja za svako fotografisanje imam detaljan moodboard koji se sastoji od fotografija koje prikazuju atmosferu koju želim da postignem, ali krajnji rezultat nikad veze nema sa tim od čega sam počela. Da biste stvarali, morate biti inspirisani, iako se to danas smešta u negativan kontekst zbog zamene teza gde inspiracija gubi svoje značenje. Ali ako stvarate da bi se to nekome dopalo ili da bi se uklopilo u estetske okvire koje nameću upravo ljudi koji ne znaju razliku između inspiracije i plagiranja, onda preporučujem da pogledate dokumentarac o bilo kom umetniku da se setite da je nekada davno isto bilo teško stvarati i živeti od toga, ali da poenta nikad nije bila u stvaranju radi stvaranja, već u ljubavi prema tome koja ne dozvoljava da stanete. Ako nema ljubavi u akciji, onda treba ostati miran.

Fotografije: @lolizam

Share