Svetla pozornice, muzika, pokret, putovanja, prilika da se uči od najboljih i izgradi prepoznatljivo ime u ovoj branši, sve ovo su snovi koje snivaju plesači na bilo kojoj tački zemljine kugle. Ana Kisin, moja sagovornica, je odlučila da svoju sreću okuša u Americi, pa je tako nakon završenih studija u Beogradu otišla u Njujork. U Njujorku, gde poslednjih godinu dana živi i pohađa Brodvej školu za plesače, svakodnevno radi na svojoj karijeri i brusi svoje znanje pripremajući se za velike audicije koje joj tek predstoje. U našem razgovoru dogovorile smo da sa čitaocima Plezira podeli kako su izgledali njeni prvi plesni koraci, period sazrevanja, kontinuirani proces učenja i rada na sebi i danas život u Njujorku.

Ljubav prema plesu rodila se još u detinjstvu i prvi ples sa kojim sam došla u dodir bio je folklor. Kada su moji roditelji videli moj prvi nastup na sceni sa folklornim društvom bili su oduševljeni jer iako sam imala samo sedam godina videlo se koliko sam uživala u nošnji, crvenom karminu, pletenicama i velikom aplauzu. Posle folklora sam odlazila na časove latinoameričkih plesova i postala takmičar. Roditelji su me podržali i ja sam iz godine u godinu ples doživljavala kao hobi i vid rekreacije sve dok nisam krenula u srednju školu, tada sam shvatila da je ples nešto što me izdvaja ali istovremeno i povezuje sa ljudima sličnim meni. Povezuje me sa celim svetom jer u svakoj zemlji postoje plesači koji ne moraju da razumeju moj jezik i moju kulturu ali mogu da razumeju moju igru. U plesu se govori telom. Tokom odrastanja stalno sam imala borbu sa knjigom i vremenom za igru.

Mislim da mi je ples pomogao da budem odličan đak, a kasnije i dobar student, jer svaki slobodan trenutak sam koristila za učenje dok ne dođe vreme za trening ili plesnu probu. Radila sam domaći i spremala ispite po trolejbusima, tramvajima i autobusima. Želela sam što više da igram i da budem bolji plesač, a sa druge strane da završim svoje školske obaveze pre početka treninga. Nije bilo lako… Trčala sam posle završetka časova na treninge i nigde mi nije bilo daleko da odem kada je ples bio u pitanju. Ne postoje granice u plesu iz razloga što nikad nisi najbolji i nikad ne možeš sve da naučiš i uvek postoji nešto novo. Menjala sam plesne škole svake godine. Smatrala sam da od svakog trenera mogu da naučim nešto novo i iz tog razloga sam šetala iz jedne plesne škole u drugu. Ono što mene, čini mi se, razlikuje od drugih igrača je to što ja nikada nisam bila najbolja u plesnim grupama, uvek sam imala težnju da budem okružena boljima od sebe kako bih mogla da naučim što više. Kada osetim da sam na jednom mestu najbolja ja odmah tražim bolje od sebe jer biti najbolji, meni nikad nije bilo interesantno niti inspirativno. Igra je za mene način da zabavim ljude oko sebe i pokušam da dočaram ono što ritam pesme odnosno melodija budi u mojoj svesti. Pokret može da bude jednostavan ali ako se on odigra sa velikom energijom i ako se pokretu priklonimo i odigramo ga sa sto posto snage on može da izgleda moćno. Muzika budi u meni različite likove iz života, što više putujem i upoznajem različite kulture i ljude, to će moje koreografije biti bogatije. O Americi sam maštala kao mala jer sam trenirala hip hop i dosta sam istraživala o toj kulturi. Želela sam da dođem u Njujork i nađem se u sali među najboljim Američkim plesačima.

Čula sam za Work and Travel program i razmišljala sam da dođem na tri meseca u Njujork i malo proučim plesnu scenu. Kada sam došla prvi put u Njujork 2013-e godine bila sam tu tri meseca i uzimala časove u Brodvej plesnom centru. Raspitala sam se za internacionalni program i u međuvremenu potpisala ugovor za jednu od plesnih agencija. Te godine sam igrala prvi put za Busta Rhymes-a i definitivno sam prelomila da nakon završetka fakulteta želim opet da dođem u Njujork i apliciram za internacionalni program na Brodveju. U momentu kada sam privodila studije kraju shvatila sam da ne želim klasičan kancelarijski posao. Pomislila sam kako je ples svih godina školovanja uvek bio hobi i da je došlo vreme da konačno postane profesija. Godine 2014-e sam se vratila u Ameriku i aplicirala za studentsku vizu i dobila odobrenje da studiram na Brodveju. Da bi studirao u Broadway dance centre moraš pre svega da imaš talenat, novac i Američku studentsku vizu. Tu vlada divna energija, svi plesači negde jure kako bi stigli na svoje plesne radionice, različita muzika se čuje iz sala, svuda su kamere, najbolje ozvučenje. Glavna prekretnica mog dolaska u Njujork je bilo to što sam osećala da mi je Beograd postao tesan. Želela sam da radim za neka veća imena, želela sam da se stalno plesno edukujem, da dođem u sredinu gde će ljudi više znati o plesu i gde će me malo više razumeti. U grad slobode i umetnosti. U Njujorku vreme mnogo brzo prolazi i to je grad koji stvarno nikada ne spava. Kada kažete da ste plesač ljudi imaju iskreno poštovanje prema vama. Svuda se oseća velika sloboda, mnogi ljudi vežbaju u vozu, plešu, rade jogu, crtaju na ulicama, oblače se kako žele i generalno ponašaju se rasterećeno. Evo ja sam pre neki dan bila inspirisana nekom divnom pesmom i počela sam da igram dok sam čekala voz, imala sam osećaj kao da ću da poletim. Kada sam se drugi put vratila u Njujork polagala sam prijemni ispit i primljena sam u Broadway dance centre. Školarina je 24 000$ po godini. Kada se upišeš pod obavezom si da pohađaš 12 časova nedeljno. I slobodan si da sam organizuješ svoje časove i da biraš kod kog profesora ćeš ih pohađati. Sve informacije se mogu naći na njihovom sajtu o školarini, profesorima, časovima, audicijama i seminarima.

U Americi se stav prema plesačima mnogo razlikuje od onog u Srbiji. Ovde su najgledanije emisije plesni rijaliti programi u kojima su plesači prave zvezde, a glavna tema su plesni stilovi i koreografije. Mislim da će se to jednog dana promeniti i u našoj zemlji jer imamo veliki broj talentnovanih igrača koji žele da napreduju i rade na sebi. Ja želim i pokušavam da odavde motivišem druge igrače putem društvenih mreža da se pokrenu i da napravimo novu plesnu dimenziju u Srbiji.

Jedan plesni dan u Njujorku je san svakog igrača. Od jutra imam puno aktivnosti, pa tako posle doručka sledi čas joge, zatim pauza za užinu pa teorijski čas iz predmeta Igra, zatim čas iz hip hopa ili weckinga ili voguinga u zavisnosti koji je dan, a na kraju dana odem u teretanu. Kada se konačno vratim uveče kući na red dolazi pregledanje najavljenih audicija i planiranje, pretraga dodatnih plesnih radionica. Jako je teško da apliciram na sve audicije jer nemam radnu vizu ili green card, tako da sam sa studentskom vizom ograničena za velike audicije, ali moja plesna kompanija radi na tome da dobijem i radnu vizu kako bih mogla da radim veće događaje.

Najveća audicija u mom životu na kojoj sam imala čast da uđem u prvih sto igrača od dve hiljade talentovanih i savršenih plesača je bila Madonina audicija za njenu novu turneju. Neopisiv osecaj i večna inspiracija. Većina plesača kada dođe na ovako velike audicije se uplaši, ali ja sam sve vreme bila pod pozitivnim adrenalinom i neopisivom energijom. Nađete se na istom mestu sa preko dve hiljade ženskih plesača koji igraju koreografiju bez greške, sve su prelepe i u savršenoj kondiciji. Svi ste u jednoj velikoj dvorani i igrate istu koreografiju. Sve što ste videli morate da zapamtite za petnaest minuta i tako nastupate pred sudijama. Kako izbarati samo deset igrača? Jedan trenutak, segment odlučuje kod sudija ko ide dalje. Ovde više nije stvar ko igra dobro ili loše, tvoja energija je presudna. Fenomenalno iskustvo je bilo kada su prozvali moje ime u prvih sto devojaka, mislila sam da ću da umrem od sreće u toj sali. Madona je takođe bila na audiciji, jedini kontakt koji sam imala sa njom bio je taj što je ona mene gledala dok sam ja igrala ispred nje. Ta žena ima neviđenu energiju, bila je u trenerci sa kačketom i naočarima pa nisam mogla mnogo da je vidim ali sama pomisao da igram ispred jedne takve zvezde je učinila da to bude jedan od najlepših momenata u mom životu. Nisam mogla da verujem da sam tu ispred nje. U momentu kada sam napustila salu rekla sam sebi – prošle godine u ovo doba si spremala ispite u Beogradu, maštala o Americi a sada si ispred Madone na audiciji u Njujorku, ponavljala sam to u sebi i pokušavala sam da se smirim i sastavim, jer sam bila uzbuđena i presrećna. Nisam znala da li da se smejem Ili plačem od sreće.

Nekada (ne tako davno) sam bila najponosnija na nastup sa svetskom zvezdom Shakirom u Beogradskoj Areni, pa na reklamu za Mitsubishi koja se prikazuje u Švedskoj i Španiji, zatim na saradnju sa globalnim brendovima Nike i Red Bull, pa na dolazak u Njujork i saradnju sa mnogobrojnim kompanijama ovde, ali to se svaki dan menja i zato mogu da kažem da sam najsrećnija što mogu da se probudim i odem da radim posao iz mojih snova i da budem plaćena za to. Kada sam postala Najkovo lice za Srbiju bio je to jedan od najlepših trenutaka u Srbiji koji mi se desio i bilo je to neposredno pred odlazak u Njujork.

Kada nastupate sa velikim zvezdama shvatite da su to stvarno obični ljudi koji imaju veliki menadžment iza sebe koji radi za njih. Nastupi su organizovani do tančina, a ljudi na sceni koji nastupaju sa izvođačem su u centru paznje i tretiraju se tako, jer bez njih i izvođača ceo taj menadžment ne bi postojao u tom broju na tom mestu. Jedini zahtev koji dobijamo od organizatora i menadžera je da nije dozvoljeno fotografisanje na probama i u backstage-u. Svaki igrač ima san da odradi barem jednu turneju u svojoj plesnoj karijeri. Ja sam imala tu čast da me muzička grupa One4Five (iz X faktora za koje sam radila muzički video) pozove da budem glavni koreograf na njihovoj turneji u Kini, ali nažalost morala sam da odbijem tu ponudu zbog škole. Tek po završetku škole ću moći da se posvetim turnejama, od 2016-e godine. Ali, ovo me je motivisalo da radim i dalje jer se ništa ne dešava bez razloga. U bliskoj budućnosti želim da posetim a možda se i preselim u Los Anđeles zato što sam sigurna da tamo ima više plesnih aktivnosti i bolje su mogućnosti za plesni stil kojim se ja bavim. U Njujorku je više mogućnosti za baletske igrače. S druge strane većina audicija za komercijalni hip hop je u Los Anđelesu, sve velike emisije se snimaju tamo i pevači i njihovi timovi odlaze u Kaliforniju da izaberu igrače.

Moja kompanija Reaction priprema plesače i šalje ih na razne manifestacije. Recimo kada sam potpisivala ugovor za njih znala sam da pored hip hopa i contemporary-a igraju i Bolivud. Zato sam uzela par časova iz ovog plesnog stila i shvatila da mogu i to da iznesem na pravi način. Većina plesača posle dosta godina iskustva (u mom slučaju 17 godina igre) može relativno lako da usvoji i iznese svaki plesni stil uz malo rada i vežbanja. Plesanje na venčanjima je bilo potpuno novo iskustvo za mene. Nova kultura i običaji, drugačiji ritam i način oblačenja u potpunosti su me oduševili. To je definitivno nešto najlepše što sam videla u svom životu do sada. Prelepa energija, hrana, muzika, svetlucave haljine i velika zahvalnost ljudi i divljenje za naš nastup je nešto što vas uvek razveseli. Jedan od interesantnijih spotova koje sam radila bio je za novu mladu grupu Brooklyn duo astronaughty, gde smo nosili neobične kostime robota i mi smo predstavljali budućnost. Moji igrači i ja smo imali predivne trenutke na snimanju. Snimali smo u Central parku i izazivali smo pravu pometnju i privukli pažnju prolaznika koji su nas slikali i snimali konstantno.

Njujork je zaista čaroban grad. Teško je izdvojiti samo nekoliko mesta koja bi preporučila nekome ko prvi put dolazi u grad ali pokušaću da pojednostavim. Central Park ako želite da uživate u prirodi i opustite se, ako volite šoping ulice u Soho-u, ako volite da vidite savršene oblakodere i prepoznatljive zgrade Njujorka definitivno Peta avenija, ako volite hipstere i umetnike Astor place, a ako želite da vidite magiju boja i svetla definitivno Time Square!

U ovom poslu kao i svakom drugom dolazite u dodir sa različitim tipovima ličnosti, ali ono što mogu da potvrdim je da zaista ima dosta sujete. Plesači su ljudi koji vole pažnju i ne libe se da pokažu šta oni znaju. Svaki plesač živi za pogled i aplauz. Većina plesača i igra zbog toga a ne zbog novca. Igraju za taj trenutak divljenja i pažnje publike. Zamislite onda kada se u jednoj prostoriji nađu plesači, pa krenu pogledi i svako misli da je najbolji. Ja sam i lično imala loše iskustvo po tom pitanju. Naime moja nekadašnja najbolja drugarica je takođe plesač i dok smo se razvijale kao umetnice dosta smo se ispomagale, učile jedna od druge, često sam joj pomagala oko kostima, intervjua, igre, treninga…Zajedno smo se takmičile i išle na audicije. Međutim kada ste na audiciji svaka vrsta prijateljstva tu prestaje i u trenutku dok igrate vi ste rivali, borite se da dobijete taj posao, ali nakon audicije vi ste opet zajedno i nastavljate vaše prijateljstvo. Jednom prilikom stvari su izmakle kontroli, zajedno smo se takmičile za titulu Ambasador Reebok-a. Moja drugarica i koleginica je izabrana za Reebok Ambasadora. Čestitala sam joj i bila sam uz nju, jer su mene roditelji uvek vaspitavali na taj način i ponavljali mi da u životu ne budem ljubomorna nego da podržavam svoje kolege jer za svakog kvalitetnog i radnog čoveka ima posla na ovom svetu. Ja sam nastavila da joj pomažem i budem uz nju, međutim posle šest meseci meni je stigao e-mail od PR-a kompanije Nike, ponuda o saradnji. Naravno bila sam presrećna i odmah sam zvala drugaricu da joj prenesem lepe vesti a onda sam shvatila da njoj uopšte nije bilo drago zbog činjenice da mi se otvorila ta mogućnost. To me je dosta pogodilo, međutim nadala sam se da ćemo to ostaviti iza sebe i da će prvobitna zavist vremenom proći. Nažalost, njeno ponašanje se potpuno promenilo i osetila sam se izdano i iskorišćeno. Više ništa nije moglo da bude isto i naše prijateljstvo se postepeno ugasilo. Za vreme koje sam provela ovde u Njujorku nisam imala nekih krupnih razočarenja poput ovog ali recimo potpuno uobičajena situacija je da plesači jedni od drugih kriju audicije. U tom smislu, nije lako boriti se za svoje mesto u ovom (plesnom) svetu.

Potrebno je mnogo odricanja kako bi se ostvarili snovi i to zna svako ko je pokušao da prati svoj put. Do dolaska u Njujork imala sam dužu vezu koja se prekinula jer nismo imali iste vizije budućnosti i on svoj život nije video u Americi. Prihvatila sam to, naravno, jer mislim da svako treba da sledi svoje snove i svako je nastavio svojim putem. U Americi se život odigrava munjevito, posebno ako imate gust raspored kao što ga plesači imaju. U ovom momentu fokusirana sam na karijeru pa ljubav nažalost stoji na čekanju i nemam puno vremena za privatni život. Verujem da me lepe stvari tek čekaju!

Share

• Tweet
• Pin It